Џихад ante portas

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Да ли је терориста Халид Масуд био самотњак или борац Исламске државе, или пак директни производ владајуће фикције „мултикултурализма“ у коме ће „цветати сви цветови“, свеједно, Британија је добила још једну порцију исламистичког гнева

Демократија је крхка биљка. У сукобу са силама фанатизма слабо барата базуком, а када је употреби, више није демократија.
Џихадиста британске, домаће производње Халид Масуд, држављанин Уједињеног Краљевства и конвертит у ислам, ову је слабост демократије демонстрирао прошле среде усред Лондона, на Вестминстерском мосту, корак од „колевке демократије“ – британског Парламента – када је аутомобилом газио пролазнике, пре него што је спречен да изврши планирано крвопролиће у Доњем дому Парламента. Обичним аутомобилом убио је, за неколико секунди, три пролазника, ранио их преко 50, и на крају ножем насмрт избо полицајца на улазу у Парламент пре него што је и сам убијен.

[restrict]

БИРМИНГЕМСКО ЛЕГЛО Један од водећих британских колумниста Ричард Литлџон написаће сутрадан да ово није први пут да исламиста, отхрањен на британском хлебу бенефицијама и социјалном помоћи, дигне руку на земљу која га је прихватила, издржавала и бесплатно школовала. Статистике показују да из Бирмингема (боравишта вестминстерског убице) долази један од десет британских џихадиста који се у безбедносним досијеима воде као „успаване ћелије“ домаћих џихадиста. Или пак оних који су путовали да се активно боре у редовима Исламске државе на Блиском истоку. У неким градовима средње Енглеске, какав је Бирмингем, постоје квартови густо насељени исламском популацијом у које британска полиција нерадо одлази или никако не залази.
Бирмингем и њему сличне енклаве представљају, практично, полигон за деловање исламоџихадистичких проповедника.

ЉУДСКА ПРАВА ТЕРОРИСТА Лондонски „Мејл“ ће, дан после масакра у Вестминстеру, крупним словима забележити како Британија, овог тренутка, бере плодове које су на њеном тлу посејале „кукавице међу британским политичарима“ управо у Парламенту. Њихов највећи грех је – по овој оптужби – што су отворили све уставе за масовну имиграцију без осмишљеног плана како да се та маса дошљака из исламских земаља, свакојаких социјалних и идеолошких профила, интегрише у „британске вредности“, ма шта оне значиле.
Током последњих деценија британски политичари су – иде даље оптужба – од земље начинили „рај за све терористе, из свих крајева света“.
За време Тонија Блера донесен је – на пример – „Акт о људским правима“, слављен на Острву – по речима самог Блера – као „највећи допринос хуманој и демократској политици“ Британије.
„Дејли мејл“ ће, дан после вестминстерске трагедије, написати да су политичари овим законом увели систем издашне социјалне помоћи „белосветском шљаму, упорно одбијајући да тај шљам“ протерају из Британије, чак и онда када је чинио озбиљна кривична дела: „Стотине, можда и хиљаде, ових младих људи и жена, рођених и одгајаних у овој земљи, одлазили су у Сирију, Ирак и другде на Блиски исток да се придруже Исламској држави… И уместо да им се одузму пасоши и британско држављанство, омогућено им је да се врате на Острво, да би данас статистике показале како су управо ту, у Британији, планирали терористичке нападе на нашим улицама.“

СТАТИСТИКА ФАНАТИЗМА Халид Масуд је усред Лондона демонстрирао – иде даље „меа кулпа“ – да Британац није више безбедан ни када изађе у поподневну шетњу. Аларм има своју статистичку потврду у званичним бројкама: британске обавештајне службе већ неколико пута су упозориле да на Острву живи и делује око три хиљаде потенцијалних џихадиста, младих људи затрованих верским фанатизмом.
Насупрот овоме, међутим, званично се понавља да тероризам нема никакве везе са исламом. Помоћник руководиоца Скотланд јарда Марк Раули не може чак ни да јавно изговори како је масакр у Вестминстеру извршио исламски фанатик, него „политички коректно“ поручује како је масакр „инспирисао међународни тероризам“.
„Ко је, онда, при оваквој игри ’политичке коректности’ починио овај злочин? Бадер Мајнхоф? Герилци колумбијског Фарка?“, стоји у једној лондонској критичкој анализи. „Мејл“ пише да је овакво размишљање „кукавички прилаз“ злочину исламског фанатика, који је – каже се уз то – имао удео и у доласку Доналда Трампа на власт у САД. Подсећа се да је Трамп, такође, упозоравао како се „непријатељ не може поразити ако одбијате да га назовете правим именом“. А име му је, у овом случају, исламски тероризам.

КО ЈЕ ХАЛИД МАСУД? Већина британских анализа и објашњења вестминстерског терористичког напада полази од премисе да је Халид Масуд можда и био „усамљени јахач“, али је, ван сваке сумње, део глобалног терористичког покрета чија је крајња мета Запад и било која друга политичка визија која не одговара фанатичној струји ислама.
Досадашње анализе злочина у Вестминстеру дозвољавају да се Масуд можда и квалификовао за борца у идеологији џихадизма, али подаци антитерористичког одсека Скотланд јарда и унутрашње службе безбедности (МИ5) показују да је убица са вестминстерског моста још од 1983. на криминалним листама полиције и да је до сада више пута био у затвору због оружаног насиља. Убица је рођен у хришћанској породици под именом Адријан Елмс, одрастао је као Адријан Аџао, а осим као Халид Масуд – име које је узео када је примио ислам – полицији је био познат и под низом других имена.
Скотланд јард тренутно испитује Масудов живот, у настојању да открије шта га је навело и ко га је логистички подржао у извршењу злочина на лондонском мосту.
Потрага за мрежом у чије је име, евентуално, деловао Масуд, и даље се одвија широм Британије, посебно у Лондону, Бирмингему и Манчестеру.
Све док се на утврди да ли је Масуд деловао сам или је имао помагаче, прича остаје недовршена. Лондонски „Обзервер“, цитирајући изворе у Скотланд јарду, тврди да досадашња истрага „верује“ како је Масуд ипак деловао самостално. При томе, ниједна безбедносна служба још није у стању да чињенично утврди стварни, непосредни мотив злочина, мада се, одмах после догађаја, јавила Исламска држава која је убицу означила као свог борца.

ХИСТЕРИЈА И ДРУГЕ РЕАКЦИЈЕ Самотњак или борац Исламске државе, или пак директни производ владајуће фикције „мултикултурализма“ у коме ће „цветати сви цветови“, свеједно, Британија је добила још једну порцију исламистичког гнева и још један, већ виђени, одговор на њега: на чин фанатизованог терористе званична политика и њена медијска пратња одговорили су оним што лондонска аналитичарка Поли Тојнби сматра „хистеријом поводом терора“.
Председница владе Тереза Меј, са своје стране, смирује „хистерију“, мада, такође, помало на „нервној бази“ поручује: „Никада нећемо поклекнути пред тероризмом!“
Високо тиражни и утицајни „Сан“ тражи пак да се наоружа полиција широм земље (полицајци су, сада, углавном ненаоружани).
Градоначелник Лондона Садик Кан, у изјави која више личи на дефетизам него на охрабрење, поручује како су терористички напади „део живота у великим градовима“. Ово је, по свој прилици, инспирисало неке листове да напишу како је Лондон „постао гето (исламиста, ваљда) прекривен танком копреном иза које се назире муслимански градоначелник“.
Леви либерали мондијалистичких погледа и идеолози мултикултурализма пожурили су да понуде узнемиреном грађанству „утешан“ податак који показује да је – и без исламистичког терора – само у току 2015. године у саобраћајним несрећама на британским путевима погинуло 1.723, а повређено 22.137 људи.
Ово бизарно поређење добро је дошло проповедницима мача и базуке. Најџел Фараџ, донедавно лидер екстремне (анти-ЕУ) партије УКИП, покреће на страницама лондонског „Експреса“ иницијативу да се успостави стриктан режим контроле уласка у Британију за муслиманске имигранте. По његовом мишљењу, проблем са идеологијом мултикултурализма у Британији довео је, управо, до оштро подељених заједница. А отварање врата неконтролисаној имиграцији из исламских земаља, посебно са Блиског истока, је, уз то, „директан позив на тероризам“.
Фараџов наследник на кормилу УКИП-а Пол Натал износи податак да се више од 400 британских џихадиста вратило у Уједињено Краљевство из Сирије, Ирака и других блискоисточних земаља, где су активно учествовали у оружаним акцијама Исламске државе.
Упућени у овај део актуелне британске приче рећи ће да је Наталова дијагноза, у ствари, немушто осећање већине Британаца и доброг дела институција којима „политичка коректност“ и пантомима мултикултурализма, напросто, везују и руке и ноге.

БРИТАНСКЕ ВРЕДНОСТИ и „УММА“ С политичко-стратешког становишта, вестминстерски удар Халида Масуда отворио је цело поглавље у сукобу два света. Британски историчар Том Њуарк пребацује сву кривицу на ислам и његове верске вође који, како каже, све своје проблеме пребацују на „трули Запад“, било да се ради о правима жене, америчкој подршци Израелу или „демократији у вестминстерском Парламенту“. Теза је да је исламу „очајнички потребна“ реформа.
Шта да се ради? Њуарк има своју оптику: британске научне институције морају више да се ангажују и истрајавају на „британским вредностима“ међу домаћим муслиманима, а исламске школе на Острву не смеју да и даље буду бастиони ретроградне варијанте ислама, већ да буду платформе за „исламску реформацију“.
Већина муслиманских верских лидера у Британији одговара на ово да не постоји нешто што би се звало „британски муслиман“, јер муслиман, по важећој, ортодоксној исламској догми, искључиво припада ономе што се зове „умма“ – исламска заједница која се протеже преко националних граница.
У пуној опречности са овим учењем чује се императив британских државних институција у сфери политике, вере и идеологије, да у свим школама на Острву треба стриктно увести заклетву оданости Уједињеном Краљевству, а онемогућити деловање практично парадржавних, муслиманских заједница, отуђених од британске краљевине где су дошљаци својом вољом стигли и одлучили да остану. Ове затворене заједнице су управо средине у којима се одгајају и профили какав је Халид Масуд.

МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ Док се ова еволуција не одигра, ако се то икад догоди, Тереза Меј уверава Британце да је држава стабилна и да „терор не може да победи“…
Али Халид Масуд је, својим чином, показао да демократија, уз сав свој шарм, ипак не може без базуке.
Више хиљада полицајаца и агената безбедности избачени су на улице, агенти унутрашње службе безбедности (МИ5) појачали су тајне активности у подршци специјалним полицијским снагама.
Степан опасности од терора остаје на досадашњем нивоу – „високи“.
Цео режим безбедности у Парламенту биће – најављује се – подвргнут хитној ревизији. Од сада ће – по најави неких листова – полицајци на улазним капијама Парламента бити наоружани.
Министар одбране Мајкл Фалон ипак поручује да „није пожељено, нити је могуће“ затворити улазе у Парламент за, до сада, слободне посете грађанства.
Део британске штампе слави одлучност владе по којој са екстремним исламом нема компромиса: „Или капитулирате пред његовим варваризмом, или га чупате из корена“ („Дејли експрес“).
У поплави других коментара посебно се инсистира да се не сме изоставити и верски комплекс злочина у Вестминстеру. С друге стране, део либералних медија дисциплиновано избегава термин „муслимански“ када описује и дефинише напад Халида Масуда. Још мање се помињу инспиратори и финансијери акција типа „Вестминстер“, Саудијска Арабија и Катар, на пример. „Експрес“ пак пише да је удар Халида Масуда „средњовековна визија“ коју Запад – ништа ново – прећуткује и толерише због својих стратешких интереса у исламском свету.
У међувремену тече хајка за „успаваним ћелијама“, уздуж и попреко Британије. „Топови се подмазују, попови поткађују“; припремају се казне за оне који на друштвеним мрежама и другде шире опасне идеје. Јутјубу и Фејсбуку се, такође, на пише ништа добро. Скотланд јард испитује да ли је Халид Масуд користио „он-лајн“ погодности у припремању и извођењу удара на мосту. И да ли је, можда, на интернету енкриптички инструиран како да употреби аутомобил да би усмртио што више људи. Зна се већ да је непосредно после удара упутио шифровану поруку преко мреже „Вотсап“.
Око Парламента су постављене велике громаде од армираног бетона.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *