Почетна / Интервју / Др Радомир Ковачевић: Неотпорни на смрт

Др Радомир Ковачевић: Неотпорни на смрт

Последице НАТО бомбардовања

Лажне су дилеме да ли осиромашени уран може да има негативне последице по животну средину и здравље људи. Досадашња експериментална научна истраживања недвосмислено показују да има

Разговарала Наташа Јовановић

Сасвим је могуће претпоставити са каквим последицама ће, након бомбардовања СРЈ миницијом обогаћеном ОУ, морати да живи 60 наредних генерација. Довољно је познавати само, давно постављена, Менделова правила, и предвидети а и очекивати веома озбиљне и тешке генетичке аномалије на потомству и после 1800 година, јер је репродуктивни век по генерацији 30 година, па пута 60 и добија се управо та цифра, каже у разговору за „Печат“ примаријус др Радомир Ковачевић, токсиколог, дугогодишњи начелник Центра за радиолошку заштиту у Институту за медицину рада и радиолошку заштиту.

 Да ли је без регистра, плански и организовано праћеног проблема здравственог стања становништва у појединим деловима Србије, данас, 17 година након НАТО бомбардовања, могуће доказати везу између осиромашеног урана и повећаног броја оболелих од карцинома?

Апсолутно је могуће а и неопходно је. Такође, важно је да се подсетимо хронологије догађаја тих апокалиптичких 78 дана 1999. Приликом агресије на СР Југославију, у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999, НАТО је, уз бројне типове оружја, применио и  муницију са радиоактивним примесама. НАТО авиони А-10А су већ 30. марта 1999. на територији СР Југославије користили муницију са осиромашеним ураном (У-238) из топова калибра 30 мм бомбардовањем ширег рејона Призрена. Касније су били у ваздухопловним формацијама које су бомбардовале објекте у зони јужно од 44. паралеле.

Имајући у виду чињеницу да је НАТО користио муницију са осиромашеним ураном при ранијим дејствима у Заливском рату током 1991, и у Босни и Херцеговини 1995, надлежни органи Савезне Републике Југославије су, још пре бомбардовања, упозоравали међународну јавност да постоји опасност да она буде коришћена и на простору СР Југославије. Нажалост, реакције и одговора „међународне јавности“ није било!

После 1999. на територију СРЈ долазиле су различите мисије са задатком да истраже последице бомбардовања по становништво и животну средину. Оне нису одговориле на овај изазов. Зашто?

Након Кумановског споразума, 10. јуна 1999, руски експерти који су боравили у оквиру међународне мисије ФОКУС, организације коју су основали Швајцарска, Русија и Грчка, касније им се придружила и Аустрија, у августу 1999. потврдили су налазе југословенских експерата да је на Пљачковици изнад Врања и у Прешевској долини коришћена муниција са осиромашеним ураном. Експерти Програма Уједињених нација за животну средину – УНЕП, одмах након НАТО бомбардовања СР Југославије, обавили су мисију за процену угрожености животне средине услед агресије. Извештај под називом „Косовски конфликт – последице на животну средину и људска насеља“, који је УНЕП публиковао у новембру 1999. више се односио на хронологију бомбардовања и политичке оцене него на експертску оцену стања животне средине. У поменутом извештају ипак је призната угроженост животне средине у четири такозване „вруће тачке“, у Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Бору. Проблем коришћења муниције са осиромашеним ураном сведен је углавном на препоруке припадницима међународних снага на Косову и Метохији како да се понашају уколико бораве у потенцијално угроженим подручјима.

Узнемиреност међународне јавности због појаве такозваног „Балканског синдрома“ у лето 2000. приморала је представнике УНЕП-а да се поново позабаве последицама коришћења муниције са осиромашеним ураном…

У новембру 2000. експерти УНЕП-а су обавили мисију за процену угрожености животне средине на 11 локалитета на Косову и Метохији. Извештај је публикован у априлу 2001. У поменутој мисији нису учествовали југословенски експерти. Истраживање је обављено на око 12 одсто локалитета, а у закључцима је умањена угроженост животне средине. Ипак, евидентирано је коришћење муниције са осиромашеним ураном, а у неким узорцима пронађен је чак и плутонијум, што уноси додатну забринутост о степену угрожености животне средине на локалитетима у којима је коришћена муниција са осиромашеним ураном.

У периоду од 27. октобра до 5. новембра 2001. експерти УНЕП-а и југословенски експерти обавили су мисију за процену угрожености животне средине на локалитетима на југоистоку Србије и у Црној Гори. Извештај УНЕП-а објављен је у априлу 2002. Поред представника УНЕП-а у мисији су учествовали експерти референтних институција Финске, Шведске, Швајцарске, Италије, Норвешке, Русије и Сједињених Држава, као и представници Светске здравствене организације и Међународне агенције за атомску енергију. У мисији су учествовали и представници најзначајнијих референтних југословенских институција: Институт нуклеарних наука „Винча“, Екотоксиколошки центар Црне Горе, Војска Југославије – Сектор копнене војске – Управа АБХО, Војномедицинска академија, КЦС – Институт за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“, Завод за заштиту здравља Врање.

Извештај УНЕП-а о осиромашеном урану са југоистока Србије и Рта Арза у Црној Гори (април 2002) у основи је доста сличан њиховом претходном извештају за Косово из 2001. године. И у једном и у другом недвосмислено је потврђено да је коришћена муниција са осиромашеним ураном. Треба напоменути и да су резултати на југоистоку Србије и у Црној Гори егзактнији зато што су узорци узимани на раније идентификованим локацијама. У овој мисији, за разлику од оне на Косову, коришћена је и опрема за узорковање ваздуха. Запањујућа је чињеница да су након две и по године детектоване радиоактивне честице и у ваздуху. Овакав налаз ставља под велику сумњу закључке и извештаја за Косово и извештаја за југоисток Србије и Црну Гору. То значи да се радиоактивне честице још увек преносе на велике даљине путем ваздуха и угрожавају животну средину и здравље становништва. Овакав налаз је аргумент више да се деконтаминација, која је још увек могућа у великој мери, обави што пре.

Крајем 2003. УНЕП је обавио мисију процене угрожености животне средине у Босни и Херцеговини на неким локалитетима где је 1995. коришћена муниција са осиромашеним ураном. Како објашњавате да су и ту детектоване радиоактивне честице у ваздуху, пуних осам година након бомбардовања?

Ово се објашњава чињеницом да при удару уранског језгра у тврду подлогу долази до самозапаљења, услед високих температура, и стварања велике количине аеросола од уранских оксида који могу веома дуго да перзистирају у ваздуху, па самим тим доводе и до дуготрајне контаминације животне средине веома високог нивоа и то на ширим просторима.

Забрињава чињеница да нема потребних средстава за стални мониторинг угрожености здравља барем ризичних група становништва, као ни за мониторинг подземних вода и угрожености биљног и животињског света. Уношење осиромашеног урана у ланац исхране је реална опасност. Такође, нема средстава ни за адекватно складиштење контаминираног земљишта и прикупљену неексплодирану муницију. Подршка међународне заједнице је изостала.

На полуострву Луштица – Рт Арза 2001. обављена је стручна и научно компетентна деконтаминација. Као службени лекар те екипе били сте део својеврсног истраживања, програма који је подразумевао преглед учесника у деконтаминацији пре и после завршетка радова. До каквих сте закључака дошли?

Поменути извештај УНЕП-а о осиромашеном урану са југоистока Србије и Рта Арза у Црној Гори (2002) у свом садржају има научни рад „in extenso“ (иначе није уобичајено да се у експертске извештаје убацују цели научни и стручни радови) који је обрадио резултате клиничких испитивања учесника у деконтаминацији обављеној 2001. од фебруара до јуна и када је сакупљено103 цела метка и фрагмената за 38 кг. Добијени резултати су веома пажљиво анализирани и посебно интерпретирани с обзиром на то да је у екипи „избила“ епидемија грипа а детектоване аномалије на генетичком материјалу тих људи, будући да су и вируси мутагени агенс, нису могле да се посматрају изоловано него комбиновано, па смо закључили да се та испитивања понове код истих људи и да се исти узорци крви пошаљу, у виду „слепе пробе“, дакле анонимно, у још три светски реномиране лабораторије (Русија, Шведска и Јапан), али, нажалост, то није било омогућено!? Сматрам да су из разлога наше објективне интерпретације резултата узели рад и убацили га у свој извештај УНЕП-овци рачунајући да им тако интерпретиран неће сметати да даље развијају своју тезу да је осиромашени уран инкорпорисан у природну радиоактивност и да никакве агресије никад није ни било. 

Да ли је истина о последицама НАТО бомбардовања по здравље људи до краја испричана прича, те зашто су тврдње да се над Србијом те 1999. спроводио монструозни експеримент још увек испод радара јавности?

Напротив, прича је тек почела. Зар је заборављена Хирошима и „Мали дечак“ који ју је, 6. августа 1945, збрисао са лица земље. Лажне су дилеме да ли ОУ може да има негативне последице по животну средину и здравље људи. Досадашња експериментална научна истраживања недвосмислено показују да осиромашени уран има негативне утицаје на биљни и животињски свет, па самим тим и на људе.

Уран је радиоактивни елеменат, сребрнасти метал велике густине из групе тешких метала. У природи, иако је широко распрострањен, налази се у малој количини. У земљиној кори је заступљен са 0,0004 одсто у различитим облицима или у рудама (уранит, карнотит, касолит, кирит…). Мале количине се свакодневно уносе у организам ингестијом, инхалацијом или на други начин пошто се налази у свим реципијентима еко-система (земља, ваздух, вода, храна).

Природни уран има три изотопа: У-234, У-235 и У-238, а код осиромашеног урана постоји још и У-236. У процесу обогаћивања урана, сепарацијом изотопа, издваја се У-235, а као споредни производ настаје осиромашени уран који спада у нуклеарни отпад и има редуковану активност.

Хемијска својства природног и осиромашеног урана су идентична и њихова хемијска токсичност, која је откривена још пре два века (уран је пронађен 1781. године), не зависи од изотопског састава.

Као последица интерне контаминације организма ураном настају ризици и последице по здравље који зависе од четири главна фактора: изотопског састава, хемијског састава, величине честице и растворљивости. У настајању патогенетских ефеката деловања урана истоветни значај имају хемијска нерадијациона токсичност и специфична радиоактивност претежно типа гама (У-235) и алфа емисије (У-238). Кинетика урана у организму је веома специфична. Крв је основни транспортни чинилац у дистрибуцији и редистрибуцији најтоксичнијих уранилских (+6) и уранских (+4) јона. Активну улогу у транспорту имају еритроцити и протеини плазме. За 60 минута 95 одсто ресорбованог урана нестаје из крви а биолошки полуживот урана у целом организму износи 2–5.000 дана. Екскреција се обавља углавном урином, а врло мало се из јетре, преко жуци и црева, излучује фецесом. Критични орган за растворљива једињења урана је бубрег који је и предилекционо место депозиције. Количина од 0,05 до 12 одсто се ретинира у бубрезима са полуживотом од 6 до1.500 дана а приближно 80 одсто укупне количине урана се излучи у току 24 часа. Поред бубрега уран се накупља у скелету, плућима, јетри,слезини, панкреасу, надбубрегу и ћелијама РЕС-а.

За настајање патофизиолошких учинака одговорна су оба патогенетска механизма: хемијскотоксични и радиобиолошки, тј. јонизациони који се узајамно преплићу, интерпонирају и фаворизују. Као резултат интеракције урана и биомолекула у соматским ћелијама и генетичком материјалу настају бројни патолошки ефекти који клинички постају видљиви веома рано или касни ефекти који се виде после дугогодишње латенције (и до 25 година) или се пак испољавају после неколико генерација након генетских експресија.

Најтежа и специфична стања настају као последица мутагених, тератогених и канцерогених дејстава. Генотоксичност је последица алфа радиоактивне емисије осиромашеног урана, која ствара радијационе гроздове на хроматину у једру ћелије. Пораст инциденце (стопа учесталости) малигних обољења настаје 3 до 5 година после прве интерне контаминације храном и водом.

Међутим, никако не треба занемарити ни друга општа обољења, тзв. соматска обољења, а од бројних соматских поремећаја највећи значај имају оштећења бубрега, трбушних паренхиматозних органа, надбубрега, поремећаји хематопоезе, респираторног и неуролошког система и имунолошког апарата.         

ИСТИНА, А НЕ НАГАЂАЊЕ
На предавању посвећеном здравственим и еколошким последицама НАТО бомбардовања 1999. које је др Радомир Ковачевић одржао у Општини Врачар гости су били и млади људи из Истраживачког центра за одбрану и безбедност, покретачи Иницијативе за испитивање утицаја осиромашеног уранијума на здравље људи. Поред трибина и предавања које ће спровести у наредном периоду Центар је упутио и захтев Влади Србије са предлогом да се формира међународна, мешовита радна група која ће српској јавности понудити одговор на питање какав је утицај осиромашеног уранијума на здравље људи. Пројекат и покретање иницијативе подржао је и примаријус др Радомир Ковачевић.

 

 

Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *