ДОБРО ДОШЛИ НА „ДЕЋКИ ФЕСТ“ !

Поводом ФЕСТ-а 2017

Пише Владислав Панов

Четрдесет пето издање, сада је то сасвим прикладно рећи, београдско-хрватског издања ФЕСТ-а неће бити упамћено по његовом наводно најбољем филму, наравно делу комшијске продукције („Не гледај ми у тањир“). Нити ће бити упамћено захваљујући новом остварењу Емира Кустурице „На млечном путу“, које је отворило наш фестивал заједно са великом звездом Моником Белучи (мада је њено присуство подсетило на то како је некада изгледао ФЕСТ и како би морао да изгледа не би ли коначно израстао до величине која му доликује и припада!). Биће пак упамћен по утисцима – да имамо превише награда за премало филмова, да о њима одлучују тезгароши или „пријатељи“, да се филмови кандидати за њих бирају из нужде и мимо озбиљне концепције…

Иза нас је 45. издање најпопуларнијег београдског филмског фестивала који и даље привлачи публику својим препознатљивим надимком ФЕСТ. По српском новоговору он је данас „бренд“. Велико, комерцијално и свима знано име, другим речима. Последњих година ФЕСТ је добио и концепцију коју није раније имао. Прекопирану, додуше, са великих иностраних филмских фестивала, најпре берлинског. И уз бројне посебне програмске целине добио је своје такмичарско рухо које су преко четрдесет година сви претходни селектори и његови организатори упорно избегавали. Дакле, усудио се да доноси и неке мериторне одлуке о вредности одабраних „такмичара“, па и да дели награде чији је значај, међутим, и даље у најбољем случају локални (екс-ју). Свеједно, он покушава да личи на велики и важан фестивал који се одржава управо због тих награда, што јесте случај са свим истински великим и интернационално утицајним фестивалима. Али, авај, и даље није тај наградни значај присутан у угледу ФЕСТ-а. Никоме, делује, није баш посебно битно да се у резимеу ауторском или њиховог остварења налази и ставка да је награђен у Београду. Отуда вероватно и врло необична селекција филмова који су ушли у конкуренцију за награду, односно у ударни, такозвани главни такмичарски програм. И док се споменути пресликани концепт програма чувенијих фестивала уградио у костур ФЕСТ-а, није и храброст у избору истински значајних филмова и аутора који би требало да се такмиче за награде па и да дођу код нас због њих. Пошто, наравно, и даље никоме од иоле значајнијих синеаста не пада на памет да свој филм премијерно прикаже на ФЕСТ-у не би ли конкурисао за награду, остало је да се такмаци пронађу међу анонимусима и такозваним малим кинематографијама.

[restrict]

Зато, можда, публика на име Џима Џармуша, старог љубимца ФЕСТ-ових посетилаца, односно на његов филм „Патерсон“ реагује као на мамац коме се не да одолети, па га награђује спонзор ФЕСТ-а као наводно најтраженији филм по оцени публике, шта год то заиста значило. Поменути филм је, иначе, један од најслабијих и убедљиво најдосаднијих у опусу славног режисера. Интересантно би било чути образложење зашто се макар овим признањем није испратио филм Емира Кустурице „На млечном путу“ којим је ФЕСТ свечано отворен, пошто је то била једина распродата пројекција ударног програма Центра „Сава“, а што би ваљда требало да буде довољан доказ да је реч о најтраженијем филму. Тим се филмом, иначе, на ФЕСТ први пут од седамдесетих година прошлог века, од прве деценије његовог постојања, вратила чаролија филмског сјаја (по новоговору „гламура“) с обзиром на то да је Кустурица пред београдску публику довео звезду свог филма Монику Белучи. С њом, у сваком смислу и даље супериорном глумачком звездом и у правој позицији када је реч о појављивању такве звезде на неком фестивалу – поводом премијере свог филма, а не туристички – ФЕСТ је на моменат заблистао сјајем највећих филмских приредби. Њеним одласком тај је сјај, нажалост, одмах згаснуо и ФЕСТ се вратио у своју, иако новоскројену, али ипак стару одежду инфериорног фестивала чији је једини домет локалног карактера (закључно са просторима бивше Југославије).

Хрватизовање ФЕСТ-а И чак да је реалистичност у спознаји ове његове ширине била у главама нове екипе која последњих година „умива“ концепцију ФЕСТ-а, претварање београдског фестивала у неку врсту уносне тезге за хрватске синеасте је ипак искорак који ФЕСТ-у најблаже речено није потребан. Осим што је овдашња пословична ничим заслужена или оправдана снисходљивост, заправо полтронска воља да се подилази свему хрватском, и у концептуално-организационом прекомбиновању „новог“ ФЕСТ-а доведена до драстичног „хрватизовања“ ФЕСТ-а, ове године је чак за најбољи филм фестивала проглашен управо њихов филм „Не гледај ми у тањир“, ауторке из Шибеника Хане Јушић, којој је то једини играни филм у каријери. Толико значајан, иначе, да ни у Хрватској није и вероватно и неће добити овакво признање. Поменути „посебни однос“ према представницима комшија чија земља ствара идентитет на званично постојећој и од целе нације срчано прихваћеној мржњи према нама, довео је и до трагикомичног апсурда да у овогодишњем жирију такмичарског програма „Српски филм“, који је одлучивао о најбољем домаћем филму, састављеном од пет чланова, двоје буду из Хрватске, а да једна од то двоје буде чак и председница жирија! Слична или иста ствар је била и у саставима осталих жирија. Тешко да је могуће чак и покушати да се замисли реципрочна ситуација, да у жиријима неког хрватског, рецимо чувеног Пулског фестивала, учествује оволико српских филмских радника или, још страшније, да они бирају најбољи хрватски филм!

Теже је било не добити награду И хрватско-српски филмски пријатељи и сарадници одлучили су да лауреат „Београдског победника за најбољи филм“ у овој категорији освоји драма „Реквијем за госпођу Ј.“ режисера Бојана Вулетића коме је припала награда и за најбољу режију и сценарио, а филму је додељено и признање за најбољу женску улогу које је добила Мирјана Карановић. Ипак, иако је реч о доброј причи и самим тим филму који ангажованом темом привлачи пажњу, његово овако свеобухватно награђивање у први план избацује сву апсурдност најпре уопште постојања ФЕСТ-ове наградне целине „Српски филм“. Јер, пошто Кустуричино дело није било у конкуренцији за било које награде, не би ли се некако испунио овај део програма, у такмичарске наслове за ову награду ушло је пет наслова који су већ били у дистрибуцији, а премијерно су приказана само два филма, од којих су оба соломонски освојила награде. Поменути „Реквијем за госпођу Ј.“ је потпуни победник скоро у свим деловима филмског рада који се вреднују, а друга премијера, почетнички филм актуелно српког назива „Афтерпарти“ је овенчан признањем за најбољи деби (у којој конкуренцији дебитаната?). Да и не помињемо „концепт“ који допушта да се филм као „Дневник машиновође“, одавно дистрибуиран и приказиван чак и на малим екранима и то у форми мини-серије, иако сигурно не само најбољи филм протекле године у српској кинематографији већ и као један од најбољих у досадашњем делу текуће деценије уопште нађе на програму ФЕСТ-а и то у конкуренцији за ову награду. Њему је, опет соломонски, дата награда за најбољу мушку улогу (Лазар Ристовски). Даљи апсурди и повлађивања ауторима приликом давања награда, што се посебно истиче у додели осталих признања у селекцији Главног такмичарског програма, потпуно обесмишљавају награђивање на ФЕСТ-у. Тако су, после тријумфа поменутог хрватског филма који је постављен на трон као најбољи на ФЕСТ-у, награде у овом програму освојила још три филма, по две награде су уручене исландском „Хартсону“ и руском „Мученику“, а једна грчком „Топлотном удару“. Тако је руски филм најбоље режиран и одигран од стране мушког протагонисте, исландски је овенчан као најбоље дебитантско дело и дата му је некаква награда жирија (за шта?), грчки је похваљен за најбољи сценарио, а победнички „Не гледај ми у тањир“ је донео признање и главној глумици Аријани Чулини!? Ко је овде све најбољи, због чега и зашто? Америчка филмска академија то, рецимо, често ради, али из сасвим других разлога, најпре пословних, односно комерцијалних. Али ФЕСТ, на жалост његову, не дели Оскаре.

Инфлаторна бројност награда и разних жирија, односно организација или институција које их додељују непотребно сучељава ауторитете, њихова знања или једноставно укусе па се десило да, рецимо, Федерација филмских критичара из Европе и медитеранских земаља за најбоље филмове ФЕСТ-а прогласи помињани руски филм „Мученик“ и, у домаћој конкуренцији, „Дневник машиновође“. Онда су ту биле и награде Програма „Границе“, Фондације „Небојша Ђукелић и „Политикино“ признање „Милутин Чолић“, па она спомињана спонзорска. Скоро да је било теже не добити награду, посебно у домаћој конкуренцији. Узгред, обимни програм овогодишњег ФЕСТ-а је дубоко концепцијски зашао у програме фестивала специјализованих за такозвани ауторски филм, као и дугометражних остварења, па и чак и у међувремену нестале Синеманије, због чега ФЕСТ још увек не делује као фестивал који је пронашао свој став, меру и профил неопходан да би пре свега као такмичарска манифестација претендовала на неко важније место макар европске мапе филмских манифестација.

[/restrict]