Почетна / Култура / До последњег даха

До последњег даха

МИСИЈА КОЛАРЧЕВЕ ЗАДУЖБИНЕ У БЕОГРАДУ

Како управа Коларца упркос свом „вегетирању“ и даље организује одличне музичке програме, и како је у концертној сезони Твој свет музике прошлог викенда публици уприличила пажње вредан сусрет с пијанистом Бруном Канином и виолинисткињом Катарином Уде

Пише Смиљка Исаковић

Велика дворана Коларчеве задужбине у Београду у својој историји угостила је највеће музичке уметнике и ансамбле света, а најбогатије је било под називом Коларчев народни универзитет. Оштећен законом о задужбинама, мањкавим као што су већина закона донесених на брзину после 2000. године, култни Коларац који је претворен у задужбину, већ доста дуго вегетира, јер нити је државни, на буџету као институција од посебног значаја за културу, нити се може издржавати сам. Док се ова ситуација не реши, управа Коларца упорно и упркос, до последњег даха, и даље организује одличне музичке програме. У концертној сезони Твој свет музике (пре тога су били Великани музичке сцене) за викенд (4. и 5. март) гостовали су пијаниста Бруно Канино и виолинисткиња Катарина Уде. У време потраге за профитабилним лаким програмима, Коларац је храбро представио две вечери камерне музике Бетовенових соната, за сладокусце и познаваоце, што није спречило и радозналце да се прикључе. Такође је организован и кратак мајсторски курс клавира и камерне музике, за коју се специјализовао Канино.
Бруно Канино припада одлазећој генерацији великих пијаниста, који су велики и у соло наступима и у камерној музици. Ово је посебно важно у Бетовеновим сонатама за виолину и клавир, које су у ствари више писане за клавир и виолину, јер је клавир по третману једнак виолини, ако не и „једнакији“. Бетовен у својим камерним делима наговештава романтизам, али је деоница виолине још увек контролисана и у служби идеје периода. Имали смо прилику да чујемо традиционално извођење, са свим репетицијама, и с поштовањем ознака у динамици и темпу, извођење које није подлегло савременој манији новог погледа на стару музику. Тако је прва соната оп. 12 бр. 1 звучала класично, у дијалогу два инструмента у коме је виолина морала да се подреди уздржаном стилу. Технички прецизно и са чистом интонацијом, ипак је утисак био некако санитизован, зауздан. Млада виолинисткиња је покушала да надокнади фрустрацију јачим сценским покретом, али је пијаниста одредио смер и тако је и било. Овде се такође дешавао спој или сукоб искуства с младошћу, неједнаки спаринг, у коме је искуство увек јаче. Било би лепо да је Бруно Канино наступио с неким себи равним виолинистом.
Већ је друга соната оп. 12 бр. 3 била нешто слободнија, са прекрасним другим ставом, али ту је већ и сам Бетовен тражио експресију (Adagio con molto espressione), па је виолина могла да се размахне. Једноставна лепота красила је концерт до краја (Соната оп. 96). Ми који смо свирали ове композиције знамо колико је тешко свирати Бетовена а да се не пређе граница стила и доброг укуса. Следеће вечери дуо Канино–Уде представио је београдској публици сонате оп. 30 бр. 1 и оп. 47, чувену претешку Кројцерову сонату, чије извођење представља и физички и интерпретативни изазов, а која је била инспирација и филмској уметности. Наравно да је сада могуће слушати класичну музику и Бетовена преко интернета у мноштву варијанти и интерпретација. Али ништа не може заменити директни живи доживљај музике у концертној сали, када се удише исти ваздух с уметницима, када је публика не само сведок већ и учесник стварања музике.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *