Александар Поповић, председнички кандидат ДСС-а: Ово је време за поновно освајање слободе

Разговарао Никола Врзић 

Спреман сам на притиске са Запада, спреман сам и на сукобе с њима када год раде против интереса српског народа. А мање-више увек раде

Овогодишња кампања за председника Србије убрзаним се и сигурним кораком претвара у једну од најпрљавијих досадашњих, у којој се власт и највећи део опозиције међусобно гађају најгрђим увредама и клеветама које нама, грађанима Србије, не обећавају ништа добро јер ништа добро из таквог блата, по природи тих твари, и не може да проистекне.
А додатна је штета што је због те какофоније тешко, ако не и скоро немогуће, чути глас пристојне и постојано патриотске Србије, каквим говори Александар Поповић, председнички кандидат Демократске странке Србије.
С Александром Поповићем разговарамо о разлозима због којих се кандидовао, о медијима и финансирању изборних кампања, о кључним државним питањима која су из тих кампања нестала, о односу према Западу и Косову и Метохији, о економији и белој куги која прети нашој Србији…
„Толико је нагомиланих проблема у Србији да је заиста потребно стратешко промишљање како би се одредили приоритети и редослед потеза. На моју велику жалост и на још већу штету по Србију, о томе не само да нико не говори већ су српске политичке елите до гуше ушле у глиб, који онемогућава почетак било какве смислене расправе о нашим проблемима“, каже Поповић на почетку разговора за „Печат“. „Изгледа данас као да је услов свих услова да повратимо нормалност у јавни живот и поново почнемо да се понашамо као пристојни људи.“
Зашто сте одлучили да се кандидујете за председника Србије, иако вам истраживања јавног мњења не дају много основа за наду? Шта би за вас представљало успех, а шта неуспех на предстојећим изборима?
Кандидован сам испред ДСС, јер свака озбиљна странка мора да има кандидата на председничким изборима, а на моју жалост наши пријатељи из „Двери“ одбили су заједнички наступ на овим изборима. Свестан сам, као уосталом и моје колеге у странци, да нисам фаворит на овим изборима. Али сам такође свестан да су изненађења могућа и да не побеђују увек они којима се предвиђа победа. Зато сам вољан да се, као никада до сада, до краја борим бар из три разлога. Први сам већ поменуо: као бивши спортиста, најбоље знам да нема победе у трци док је претходно не створите у својој глави. Други је да искористим већ деценију рестриктиван медијски простор у циљу промоције наше евроскептичне и државотворне политике. И трећи је да својим резултатом створим чврсту идеолошку и кадровску базу за консолидацију рејтинга ДСС-а, након чега очекујем нови узлет наше политике. Један велики спортиста је, уосталом, рекао да може да поднесе чињеницу да је поражен, али не и то да није учинио све што може на спортском борилишту.
И вас и ДСС-а у медијима има мање него већине других председничких кандидата. Колико је то ваша кривица, а колико својеврсно наслеђе прошлости и наставак медијског третмана каквом је Демократска странка Србије изложена већ десетак година?
Храбро сте то приметили, блокада у медијима према ДСС-у постоји већ деценију. Практично од тренутка када смо сишли с власти и када је кормило државе преузела „жута“ евроцентристичка опција чија је идеологија настављена у напредњачкој ери. Има, наравно, и наше кривице, овакво медијско стање као да је успавало многе наше функционере и дало им алиби за крајње пасиван однос према покушајима да се обезбеди какав-такав простор у јавности. У крајњем случају, интернет је слободан и све заступљенији медиј у Србији, а текстова наших високих функционера било је непримерено мало на њему. Сигуран сам да ће страначка скупштина која нам следује после ових избора поменуто стање поправити.
Како финансирате своју кампању? Очигледно је да су средства којима располажете много скромнија од већине других председничких кандидата. Одакле им новац? Мислите ли, уопште, да разјашњавање тог питања може да буде значајно за овдашње политичке процесе?
Тачно је да је моја кампања вероватно најскромнија по потрошеним средствима, али је и тачно да су средства која су нам опредељена из државног буџета сасвим довољна за пристојну, домаћинску кампању. Није ми јасно зашто други кандидати троше толики новац, нити ми је јасно одакле им толики новац?! Ако успех у политичким кампањама у будућности буде зависио првенствено од износа уложеног новца, црно нам се пише. Политика ће постати најогољенија предузетничка делатност у којој ће ученост и политичке идеје нестати пред вулгарним налетом новца и маркетиншко-медијских манипулација.
Поручили сте пре неки дан да би вашим избором престала „контрола српске власти од стране западних амбасадора“. На који је начин, по вашем мишљењу, та контрола данас изражена (најављена изградња ауто-пута Ниш–Приштина, можда?), и да ли би је нестало и ако би неко други победио на изборима? Шта је гаранција да бисте баш ви остали постојани пред њиховим притисцима, и да ли би то могло да увуче Србију у сукоб са Западом?
Рекао сам тачно што сам рекао: ако будем председник Србије, западне амбасаде се више неће питати у Србији ни за шта друго осим онога што је по дефиницији у опису радног места било ког амбасадора. То значи да ћу председник Србије бити ја, а не амерички амбасадор! И тачка! И то значи да се од силаска Војислава Коштунице с власти па све до данашњег дана западни амбасадори питају скоро за све.
Када је реч о ауто-путу Приштина–Ниш, западни амбасадори само врше притисак да се реализује овај пројекат који је осмишљен на вишем политичком нивоу: унутар ЕУ. Уосталом, и потпредседница владе је то потврдила, рекла је да Србија гради ауто-пут кога нема у нашим стратешким документима, зато што је то захтев Ангеле Меркел и Европске уније. Већ сам говорио да је тај ауто-пут у интересу албанског, а не српског народа. И увек ћу то понављати, без обзира на притиске и цену коју због тога морам да платим. Као што видите, спреман сам на притиске са Запада, спреман сам и на сукобе с њима када год раде против интереса српског народа. А мање-више увек раде.
Приметно је одсуство крупних, државних питања у досадашњем току председничке кампање. Мало се говори о Косову и Метохији, о путу Србије ка Европској унији, о нашем односу према НАТО-у… Како то објашњавате?
Жалосно је такво банално и испразно стање. Уместо великих геостратешких питања од којих нам зависи будућност, некако смо доведени пред замку свакодневице у политици. Мање-више нас убеђују да сви избори по својој тематици добију карактер локалних, а сав патриотизам да постане спортски или кулинарски. Не пристајем на такву баналност, у политици сам првенствено због крупних питања, због Космета, НАТО, ЕУ, Русије, а сва се та питања неминовно одражавају и на квалитет живота људи. ДСС је управо тако и профилисан, као скупина људи који читају и који желе да промишљају без обзира на цену таквог напора и ризике да остану несхваћени. Не желимо циркус у политици, нисмо спремни на водвиље и скечеве, без обзира на чињеницу да је гласачко тело презасићено и уморно од политике. Не желимо земљу у којој председник владе, уместо да иде на дуеле са политичким неистомишљеницима, за њих бира портпароле хитне помоћи и певачице. Једноставно, ми не умемо и не желимо да дижемо рејтинг као Бели Прелетачевић, креирајући фантомске ликове. Завршићу последњом реченицом из романа „Дивље палме“ који је написао један од мојих омиљених писаца Вилијем Фокнер и која, отприлике, гласи овако: „Између бола и ништавила, увек ћемо бирати бол!“
Биће српска застава у Пећи, рекли сте. Како то мислите да остварите? За почетак, да ли бисте се, као председник Србије, активније укључили у Бриселски дијалог, или бисте га прекинули?
Могуће је да нећу доживети да се у Пећи завијори српска застава као симбол нашег очувања Космета. Доживеће то, могуће, моја деца или унуци. Али је сигурно да, ако се та застава не буде у годинама, деценијама или вековима који следе вијорила у нашим главама, Космет смо изгубили! Битно је да живимо с тим, да се рађамо и сазревамо, да се молимо и умиремо. Онако како су хиљадама година Јевреји урезивали у њихова памћења сећање на Јерусалим и чврсту веру у повратак у њега. Када се Бог уверио у чврстину њихове вере, наградио их је повратком. А Космет је наш Јерусалим! Мислим да је вашим читаоцима јасно из приложеног шта мислим о Бриселском споразуму, ако то претходно нису пратили. Све бих учинио да га суспендујем и вратим преговоре под окриље УН. Потписивање Бриселског споразума, укидање српске државе на деловима Космета где се одржала, најгори је од свих лоших потеза ове владе.
Већ дуже време најављују се промене Устава Србије, уз објашњење да ЕУ то тражи. Процедура промене устава могла би да отпочне током мандата наредног председника Србије. Како бисте реаговали у том случају?
Захтеви који долазе из ЕУ за променом Устава само су, и једино, захтеви за брисањем преамбуле о Косову као неотуђивом делу Србије. Све остало је димна завеса. И ми који смо донели Устав знамо да он није савршен и да смо морали да правимо одређене компромисе да би се Устав донео. Нисмо фундаменталисти Устава, сигурно је да би у будућности он требало да се поправља. Али тек онда када за тиме постоји унутрашња потреба српског народа, односно свих грађана који живе у Србији. Никако сада, када то захтева ЕУ да би добила легитимитет њихове агресије на Србију и касније сецесије Космета у њиховој режији.
Сведоци смо заоштравања односа између Турске и Европске уније, непредвидиви Ердоган прети да ће отворити границе за два-три милиона миграната који се налазе на турској територији… Опасност за Србију, у таквом развоју догађаја који није незамислив, очигледна је. Како реаговати?
Бојим се да је најгори сценарио избегличке кризе најреалнији сценарио. Овако или онако, јавно или тајно, спорије или брже Турска ће отворити границе за прелазак два до три милиона избеглица на путу у Европу. Али и то ће бити само кап у мору будућих миграција, јер се светско становништво рапидно умножава само у најсиромашнијим државама, а разлика у богатству западног и трећег света свакодневно увећава. Полако се види да је либерални капитализам створио два потпуно различита пола наше планете, са неодрживим разликама. Са западне стране бахати луксуз, са супротне гола глад и невиђена беда. Зато су много обимније миграције од ових којих смо непосредни сведоци незаустављива нужност. Ми, у целом том колоплету збивања, можемо само и једино да штитимо свој интерес, а не европски, не искључујући, у случају погоршања, ниједан потез, и пажљиво пратећи шта раде државе око нас. И да бисмо штету, која ће неминовно доћи, свели на најмању могућу меру.
Кампању сте започели испред породилишта. Због чега?
Да, кампању сам почео испред породилишта услед велике забринутости која ме окупира због беле куге у Србији. Зато сам кампању и започео слоганом „човек пре свега“, јер он најдиректније опомиње на ово тужно стање. Који је смисао Србије ако нема Срба у њој? Сви успеси које можемо постићи и све победе које можемо извојевати имају смисла само ако преживимо, биолошки, као народ. Ако не зауставимо негативни тренд наталитета и не стабилизујемо становништво на неком новом одрживом нивоу, изгубићемо право на најважније питање једног човека и једне заједнице: питање смисла. А начини постоје, неки потези које у кампањи предлажем, попут породиљског одсуства од три године, давања дечјег додатка од 80 одсто просечне плате за треће и свако наредно дете до навршене седме године живота, укидања ПДВ-а на сву опрему важну за малишане. У Русији су ове мере дале резултате.
Залажете се за престанак субвенционисања страних инвеститора и, уместо тога, субвенционисање домаће привреде. Да ли је такав модел развоја реалан у данашњем свету, с обзиром на то да нам се већ деценију и по објашњава како само страни инвеститори доносе нова радна места? Како мислите да ће ММФ, Светска банка и ЕУ реаговати?
Како би реаговали ММФ, Светска банка и ЕУ ако престанемо с давањем субвенција страним инвеститорима? Нека реагују како хоће. Али добро знам како би реаговали бројни и у овом времену дискриминисани домаћи инвеститори: реаговали би са радошћу и са задовољством што више у сопственој држави нису гурнути под лед. Све велике европске државе које имају моћне економије то су постале управо кроз субвенције њиховој матичној привреди, а не кроз прихватање полуколонијалног статуса у коме наша власт ужива и за који нас убеђује да је исправан. Уосталом, резултати економске политике и ове и претходне власти су видљиви. У пет година власти СНС-а, кумулативни раст БДП-а у Србији је 3,2 одсто, а у исто време у Македонији 13 одсто. У пет година власти ДСС-а, тај раст је био 34,6 одсто. Паметном довољно.
Најављујете и формирање аграрне банке која ће под повољним условима кредитирати домаће пољопривреднике. С тим у вези, од јесени ће, сходно одредбама ССП-а с ЕУ, странци моћи да купују пољопривредно земљиште у Србији. Неки ваши противкандидати, чак и они проевропски, тврде да ће то забранити, али не говоре како то мисле да учине без преиспитивања самог ССП-а и даљих српских ЕУ интеграција, за које се истовремено залажу. Значи ли то да ове поруке представљају пуки покушај обмане бирача, и, с друге стране, шта бисте ви учинили око тога?
Не знам како би моји противкандидати суспендовали ССП и да ли су стварно спремни на такав корак, ја знам за себе да бих се одлучио на суспензију без обзира не првобитне притиске, страх и последице. Уосталом, у случају брегзита било је много више сејања страха и притисака на свим нивоима, па је исход био супротан жељи и намери већине моћника. И амерички избори за председника дали су резултат супротан од очекивања свемоћног естаблишмента. Парадигма светских збивања се убрзано мења, не смемо остати заробљеници старих страхова. Ово је време за поновно освајање слободе, спреман сам за борбу против западне окупације!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *