ЗАПАД И ЕВРОПА

Пише Борис Над

Хармонични односи два пола западног света, Вашингтона и Брисела, нарушени су изјавама Доналда Трампа и непримереним реакцијама европских лидера. Да ли први званични контакт нове вашингтонске администрације са старом европском значи да је јединство западних савезника, после низа тешких дисонанци, коначно обновљено?

Посета америчког потпредседника Мајка Пенса седишту Европске уније у Бриселу, а потом и штабу НАТО, први званични контакт после смене у Белој кући, протекла је у знаку уверавања „европских савезника“ да ће САД и убудуће бити посвећене „партнерству са ЕУ“. Претходно је Пенс, на конференцији у Минхену, покушао да умањи „страховања европских савезника у погледу будућности трансатлантског партнерства“. „Вести о смрти Запада су у најмању руку претеране“, изјавио је после сусрета Доналд Туск, председник Савета ЕУ, парафразирајући Марка Твена: „Они који желе крај садашњег поретка, треба да знају да ћемо га ми одлучно бранити.“ САД и ЕУ су обавезне да спрече „дезинтеграцију Запада“, која представља реалну опасност.

У периоду Хладног рата постојале су спорадичне несугласице између Америке и њених европских „савезника“, али је Запад, поготову у односу на ривалски комунистички блок, у принципу наступао монолитно. Свет се, грубо узев, делио на Запад („слободни“ или „Први свет“), „комунистички Исток“ као „Други свет“ и презрени „Трећи свет“. Од 1991. Запад јесте монолитан у односу на „остатак света“; он чини јединствену цивилизацијску, политичку, културну и економску целину, и то целину која предводи. САД представљају његов „прогресивнији“ део – авангарду западног света. У односу на њих ЕУ је „исток“, принуђен да се подређује стратешким интересима свог „трансатлантског партнера“, до те мере да губи своју геополитичку самосвојност. Примат Америке није озбиљно довођен у питање. Поготову не на либералном крилу европског политичког спектра. ЕУ остаје само филијала САД, и то филијала другоразредног значаја.

[restrict]

Крај 20. века Овакав поредак доживљава готово потпуни преокрет с доласком на власт Доналда Трампа. Већ током предизборне кампање европске елите преузимају улогу коју је традиционално играла Америка у Европи: покушавају да утичу на ток избора и осујете победу „некоректног“ кандидата. Трамп је означен као десни популиста или ретроградни националиста, једном речју, као „фашиста“. „Трамп мора бити заустављен“ – то постаје нова лозинка политичке коректности. Изриче је и тадашњи шеф немачке дипломатије, а данас председник Франк-Валтер Штајнмајер, који ће накнадно, после Трамповог тријумфа, у свом чланку за Билд ам Зонтаг с резигнацијом констатовати да је „политички свет XX века најзад завршен“. Будућност је крајње неизвесна. „Које представе о устројству света ће у XXI столећу постати доминантне, како ће изгледати сутрашњи свет“, закључује Штајнмајер, „то није предодређено унапред. То је још отворено.“

Историја се, супротно очекивањима Френсиса Фукујаме и његових следбеника, није завршила победом Запада у Хладном рату, али је данас, четврт века касније, свакако завршен један историјски циклус, у коме је Америка покушала да устроји једнополарни свет и прогласи дефинитиван „крај историје“.

 

Гнев европских патуљака Паника, неверица, бес, хистерија и резигнација – тим речима би се могле описати реакције либералних и глобалистичких елита с обе стране Атлантика на вест o крају једне епохе историје Запада и света. „Европски патуљци су гневни“, наслов је једног коментара. То је била епоха неупитне америчке хегемоније и тоталне супремације Запада. Трамп је већ својом појавом успео да из корена промени много тога; у првом реду променио је глобалну политичку парадигму. Та промена је коренита и по свој прилици неповратна.

Последица тога је и нова политичка подела на Западу. Први знак за узбуну представљао је брегзит, чији су исход једни дочекали с разочарањем, други с олакшањем. С доласком Трампа, поделе међу западним политичким елитама постају још дубље и непомирљивије, а оне се све више радикализују и унутар САД и ЕУ. Овакав раскол није наступио случајно него је последица кризе самог Запада. У питању је подела на присталице статуса кво, тврдокорне глобалисте, што уједињује и америчке либерале и америчке неоконзервативце, те на оне који су, у условима кризе, одлучили да нађу нова решења. У Европи непрекидно јачају разноврсне „евроскептичне“ странке које се из неког разлога сврставају у „екстремну десницу“ и „популисте“. Оне се махом залажу за „континенталну Европу“, супротстављајући се постојећој – атлантистичкој. Брегзит и Трамп свима шаљу јасну поруку: Британија и САД су решиле да пођу својим путем, различитим од „остатка Запада“ и оног којим се он до сада кретао. Америка је једноставно принуђена да се окрене себи и да се, барем на неко време, одрекне свог сна о униполарном свету. Ситуација у којој су се нашли европски лидери је парадоксална: они одбијају да прихвате ту промену, захтевајући од Вашингтона да и убудуће „предводи“ Запад раније зацртаном трасом, премда САД за то више немају снаге, интереса, а ни воље. Криза је суштинска и темељна, и доводи у питање све моделе на којима је Запад заснивао своју светску хегемонију.

 

Најопаснији непријатељи Европе Некомпетенција европских елита каткад поприма трагикомичне изразе. У питању је неразумевање историјске реалности и упорно одбијање да се суочи с њом. Уместо да се окрену тражењу стварних узрока кризе у којој се нашла ЕУ, европски лидери проналазе непријатеље Уније. Најпре је то била „Путинова Русија“, оптужена да утиче на ток избора у Европи, финансира странке „десног популизма“ (Национални фронт Ле Пенове) и подстиче земље одметнике да се супротстављају центру у Бриселу (Орбанова Мађарска). Изрази незадовољства и критике европских институција приписују се утицају моћне руске пропаганде. Европски лидери препознају претњу и у пословично уздржаној Кини или Ердогановој Турској; сви они почињу да представљају опасност по ЕУ или активно раде на разбијању њеног јединства. Оваква политичка параноја је већ виђена у историји: њоме се прикрива унутрашња криза, скреће пажња с њених стварних узрока, утишава незадовољство и подстиче унутрашња кохезија. С променом на челу САД, европске елите проналазе још злоћуднијег и опаснијег „непријатеља“ – Доналда Трампа, који је „опаснији“ утолико што „представља мангупа из сопствених редова“.

У драматично интонираном писму које је председник Савета ЕУ Доналд Туск упутио лидерима чланица ЕУ уочи самита на Малти, изриче се, између осталог, жаљење због „промена у Вашингтону“. Политика коју води нови амерички председник, примећује Туск, ставља ЕУ „у нарочито тешку ситуацију“. Писмо изражава и европски страх од „све мултиполарнијег света“ у коме све више актера наступа „отворено противевропски или у најбољем случају евроскептично“. „Све самоуверенија Кина, посебно на мору, руска агресивна политика према Украјини и суседима, терор и анархија на Блиском истоку и у Африци, с радикалним исламом у главној улози, као и забрињавајуће изјаве нове америчке администрације, чине нашу будућност крајње непредвидивом“, додао је. Садржај писма могуће је сажети у свега неколико речи: у све мултиполарнијем свету ЕУ више нема пријатеља ни савезника. Окружена је искључиво непријатељима.

 

Односи у слободном паду Што се тиче односа ЕУ са Америком, од ступања на дужност Трампа они се, по готово општој оцени, налазе у „слободном паду“. За новог председника САД данашња ЕУ је само „инструмент Немачке“, чији је највероватнији исход распад до кога ће доћи услед нових брегзита. Према речима Питера Навара, у новој администрацији задуженог за трговину, споразум о слободној трговини и инвестицијама између САД и ЕУ је већ „мртав“. Кандидат за америчког амбасадора у Бриселу Тед Малок сматра да би за ЕУ био „добар потрес сличан оном којим се окончало постојање СССР“, док је Европска комисија за њега само „бирократско тело“: „наднационална организација која није заснована на изборима, у којој буја бирократија и која није права демократија“. Критика је разорна јер је истинита. Претходно је утицајни европски парламентарац Гиј Ферхофштат оптужио Трампа да је „под утицајем свог главног политичког саветника Стива Бенона послао своје људе у Берлин и Париз да припреме терен за референдум сличан оном у Британији“. То нису речи које се упућују пријатељу ни савезнику. Треба се присетити да је претходно Федерика Могерини, европски комесар за спољне послове, упутила предлог Русији да се удруже против Трампа – „понуда“ која је с дипломатским презиром одбијена.

Нарастајућа криза Запада ће несумњиво продубљивати већ постојећи раскол. Она погађа Запад у целини, али најснажније погађа управо САД. Заокрет у америчкој политици није узрок него пука последица. Трамп се суочава с веома тешким задатком: обуздавања и кресања трошкова, који су одавно премашили добити, што се, између осталог, испољава и кроз енормно задуживање САД, претећи крахом њене већ ионако исцрпљене привреде и колапсом долара. Инсистирање на продужавању статуса кво, „светског либералног поретка“ у таквим околностима равно је самоубиству.

 

Империјалистичко прегревање Неки од узрока ове кризе су сасвим очигледни. Од Другог светског рата до данас америчко друштво је дубоко милитаризовано: „САД су, након Другог светског рата, изградиле огромне и прескупе војне снаге, чији добар део је стациониран у великом низу комплексних база у иностранству. Иако су пре Другог светског рата САД биле најцивилније друштво на свету, данас су милиони Американаца прошли кроз искуство служења војске а америчко друштво и политички дискурс су у великој мери милитаризовани“ (Александар Меркурис: Америка је уморна). Овоме треба додати и предимензионирани обавештајни апарат и дипломатске структуре, те такозване невладине организације чије су мреже укључене у режирање пучева и читав низ нелегалних активности у другим земљама. 

У суштини реч је о механизму „империјалистичког прегревања“, на које је још касних 80-их година прошлог века упозоравао професор Пол Кенеди у књизи Успон и пад великих сила. У неком тренутку финансијски трошкови империјалистичке експанзије почињу да надилазе добити, а империја се задужује, активирајући механизме који доводе до колапса: „Финансијски и економски трошкови (САД) су енормни. Само на војну потрошњу одлази 16 одсто укупних трошкова америчког федералног буџета и запањујућих 60 одсто дискреционе потрошње, а несразмерно велики део америчке научне и производне базе усмерен је на војну производњу, што је чини неконкурентном на тржишту цивилне робе“ (А. Меркурис).

На још дубљем нивоу реч је о томе да су развојни модели Запада, после бурног развоја током XX столећа а нарочито на његовом крају, најзад исцрпљени. Они више не омогућавају раст; напротив, сада гарантују заостајање. Реч је, пре свега, о либералном капитализму у својој злоћудној, глобалистичкој фази. Глобализација, на којој су инсистирале САД – односно трошкови светске хегемоније – постала је не само контрапродуктивна већ и неподношљив терет за америчку привреду, због чега Трамп захтева повратак протекционизму у склопу мера за реиндустријализацију. Ситуација се може поредити с оном у којој се после Другог светског рата нашла Британска империја. Својевремено је (1902) британски колонијални секретар Џозеф Чемберлен изјавио да је Британија „исцрпљени Титан“ који посрће под „сувише великим теретом“. То је механизам пада о коме је говорио професор с Јејла. Излаз који се нуди у таквим приликама је империјално узмицање или одрицање од империјалне мисије. Алтернатива томе је суноврат. У америчком случају то значи одустајање од „светске демократске револуције“ коју је прокламовао Џорџ Буш.

 

Запад против Запада Гледано површно, русофобију у ЕУ је заменио антиамериканизам. Дежурни непријатељ, онај ко разбија Унију и руши „европске“ и „западне вредности“, преко ноћи је постао Трамп, уместо годинама демонизованог Путина. Монопол на „западне вредности“, како изгледа, више не поседује Америка: за себе га све гласније захтевају „лидери ЕУ“. О томе је, још у новембру, писао Шпигл: „САД су цео век предводиле слободни свет, а после победе Трампа добровољно су се одрекле те улоге“, додајући да је наступило „време да Европа и Ангела Меркел попуне ту празнину“. „Шта ће се десити са Западом, Европом и Немачком без САД као водеће силе? Немачка је чедо Запада, нарочито САД, оживело захваљујући широкогрудости Америке, а сада је у стању дубоког шока.“ Закључак коментатора немачког недељника је следећи: „Амерички председник је увек истовремено био и наш председник, барем у извесном смислу, а Барак Обама је био достојан председник Запада. Сада морамо да се снађемо без западног вођства.“ Другим речима, Запад би од сада морао да постоји без истинског Запада – САД – као свог најпрогресивнијег дела, који је деценијама утирао његов пут и чија је нескривена амбиција била да представља обавезан узор за „остатак света“.

Шта је, међутим, Запад, како је он заузео место Европе и како се овај појам уопште развијао кроз историју да би се окончао оваквим историјским парадоксом?

Историјски, „Запад“ је првобитно означавао само запад европског континента. Ту долази до читавог низа друштвених промена, почев у религији (секуларизам) или економији (индустријска производња), које, узете заједно, представљају главна обележја епохе модерне. У њима се постепено развија особена идеологија (либерализам) и посебан тип друштвеног уређења (демократија). Традиционалне политичке форме убрзано нестају под таласом ових у правом смислу речи револуционарних промена. Током XVII и XVIII века „Запад“ и „Европа“ постају синоними и друго име за модернизам. Почев од просветитељства Европа изложена модернизацији убрзано губи свој политички и културни идентитет, док се појам Запада шири и ка истоку и ка западу.

 

Обама као председник Запада Такве тенденције се нарочито снажно укорењују на „Крајњем Западу“, у празним просторима „Новог света“. Изградња либералног друштва у Америци, мимо ограничења свих традиционалних политичких структура, од самог почетка подсећа на неку врсту џиновског социјалног експеримента. Резултат је стварање друштва које је у потпуности либерално и модерно. На тим темељима настаје суперсила којој је циљ да читаву планету претвори у јединствено тржиште, у знаку радикалног раскида с историјом и традицијом.   

После Другог светског рата, такав „апсолутни Запад“ (Америка) остварује доминацију над Европом, у почетку западном, да би се, с тријумфом у Хладном рату, проширио и на исток континента. Запад постаје јединствен појам, премда се дели на низ мање или више засебних целина. ЕУ, као други пол западног света, ни сама није хомогена. Линије подела одвајају не само њен заостали исток од напреднијег запада већ и богати север од сиромашног југа. Друге, вертикалне линије подела одвајају атлантистичку од континенталне Европе, традиционалну од модерне, католичку од православне, а ове две од протестантске Европе. Линије етничких и националних подела нестају, или нестају само привидно и на неко време, примирене заједничким тржиштем. То ће постати снажније изражено у условима кризе.

Запад све до председника Обаме, упркос повременим застојима, функционише релативно складно. Америка представља његову основну покретачку снагу у привредном, политичком, економском и војном смислу. Америчка амбиција је светска хегемонија, и још више од тога: униполарни свет, у коме ће сваки конкурент бити елиминисан пре него што би могао да постане реална претња.

Наднационалне структуре попут НАТО или ЕУ у том поретку имају своје прецизно одређено место. На Западу се образују политичке и пословне елите које више немају национални предзнак, већ постају отворено глобалистичке. Обама, као и његови претходници, за њих не представља председника САД, колико „председника Запада“. Тако схваћен Запад је устројен по принципу империје, макар и меркантилне и либералне „империје модерниста“.

Америка је предњачила у томе током више од пола столећа и, како изгледа, прва стигла до краја тог пута. Модели, укључујући и економске и политичке, на којима се заснивао успон и доминација Запада, коначно су исцрпљени. Сада треба пронаћи нове. Трампу је припала незахвална дужност да ту истину објави urbi et orbi – Америци и свету.

 

САД су биле предивна земља „САД су биле предивна земља“, пише француски Либерасион. „А онда је дошао Доналд Трамп.“

У писму челницима ЕУ, Туск тврди да Трамп „доводи у питање последњих 70 година америчке спољне политике“. Стиче се утисак да је такав заокрет последица ексцентричног хира само једног човека. Коментатор Шпигла оптужује САД да су се после победе Трампа добровољно одрекле улоге предводника „слободног света“. Реалност је, међутим, другачија и много сложенија.

Трамп није дошао ниоткуда, нити је ступио на трон у једној идиличној и срећној земљи, како то сугерише Либерасион. Он је израз дуго тињајућег незадовољства радничке Америке и њене средње класе, те једног дела њених политичких и економских елита, које су постале свесне неодрживости постојећег стања. Ова криза је, уосталом, у првом реду резултат неколико деценија дуге владавине глобалистичког естаблишмента у Вашингтону. Унутрашња криза у САД изазвана таквом политиком током два Обамина мандата сада је досегла неслућене размере. „За то време, материјалну и психолошку корист од овакве политике“, пише Меркурис, „убира све мањи део елите из престонице и одређених приобалних градова. Заправо је гвоздено правило свих империја – чак и квазиимперија попут САД – да након одређеног времена несразмерну корист почињу да стичу изабране мањине, док већина мора да сноси стално растуће трошкове.“

 

ЕУ – немачки конзорцијум или бирократско чудовиште Током последњих деценија социјални пејзаж Америке се драматично мења. Обележавају га све веће сиромаштво и нарастајућа неједнакост, масовни губитак радних места, пропадање инфраструктуре и, коначно, деиндустријализација. Један од разлога за то је и „финансијализација економије“, која уништава реални сектор у корист тржишта новца. Корист од тога стичу само „изабране мањине“. Већина осиромашује.

Да би Америка преживела, нова администрација мора бити спремна на болне резове и тешке одлуке, чак и по цену кварења односа са дојучерашњим савезницима. У таквим околностима НАТО, као инструмент војне хегемоније, постаје прескуп и неефикасан, а ЕУ, као „конзорцијум који преводи Немачка“ и наноси штету америчкој привреди, сувишан баласт.

Потези које вуче Трамп су у ствари изнуђени, а њихов циљ је спасавање америчке индустријске и привредне моћи. Могу ли европски лидери понешто научити од прагматичног Трампа? Да ли ЕУ ефикасније уништавају спољашњи непријатељи или некомпетенција њених лидера? ЕУ не пропада због спољашњих претњи него због својих унутрашњих слабости. Колапс ЕУ у таквим условима постаје најизгледније решење.  

[/restrict]

Један коментар

  1. Ako bi isključili nacionalne interese, mogli bi konstatovati da je ovde svaki komentar suvišan. Iako nema reči o izazovima i pretnjama nacionalnim interesima, rečeno upućuje na dovoljno indikatora za ozbiljno promišljanje o rotaciji “točka istorije” sa svim pripremama za usklađivanje vrednosnog sistema sa “nekim novim” i/ili sa onim kojeg smo davno zaboravili. Lično smatram da nam je “voz” izmakao kontroli.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *