Забијање клина између Трампа и Путина

Петар Порошенко, под утицајем екстремиста, жели да сруши споразуме из Минска и за то окриви Москву, јер је то једини спас за пројекат украјинског национализма и очување антируских санкција

За „Печат“ из Москве Бојан Билбија

Дуго се чекало на украјинског председника Петра Порошенка да изда својим јединицама команду – у напад. Претходни пут он је то урадио одмах после полагања председничке заклетве, у јуну 2014, али се офанзива завршила након пола године тоталним крахом и потписивањем Минских мировних споразума („Минск 2“) у фебруару 2015. године. Аналитичари оцењују да, ако је Порошенко кренуо у прву офанзиву на самом почетку свог мандата, онда би друга могла да означи његов крај. Нада за примирје и даље постоји, јер се контакт група у Минску договорила да почев од недеље, 5. фебруара, наступи прекид ватре и да се тешко наоружање поново врати на безбедно растојање.
[restrict]

ОБУЗДАВАЊЕ МОСКВЕ ЧВРСТОМ РУКОМ Недељу дана после инаугурације Доналда Трампа лидер из Кијева одлучио је да покрене војску и наруши крхко примирје: бомбардовање Доњецка и других насељених места на истоку Украјине, довлачење тенкова и тешке оклопне технике, коришћење ракетних система „Град“ и „Ураган“, све то представља најгрубље кршење Минских споразума – због чијег „непотпуног спровођења“ западне државе одбијају да укину санкције Москви. Шта би могао да буде разлог радикалне ескалације? Да ли су у позадини много шири глобални процеси? И да ли је главни циљ покретања сукоба – да се покаже да мекша политика према Владимиру Путину аутоматски доводи до „руске агресије“, због чега је много боље Москву обуздавати чврстом руком, него ићи с њом путем компромиса и договора?
Порошенко је 28. јануара прекинуо посету Берлину, где се сусрео са канцеларком Ангелом Меркел, правдајући то обнављањем конфликта у граду Авдејевка који се налази на линији раздвајања. Према Минским споразумима, већи део овог града контролишу украјинске снаге, али је проблем у томе што се ово место налази на мање од 10 километара од Доњецка. Иако су тешко наоружање и ракетни системи према споразуму, у зависности од калибра и врсте, морали да буду повучени на растојање између 50 и 140 километара, чиме су створене зоне безбедности, у пракси је то било другачије. Међународни посматрачи су у више наврата откривали украјинске борбене системе сакривене унутар зона наводно ослобођених од тешког наоружања.
Али САД и ЕУ су захтевале искључиво од Русије да „спроведе“ Минске споразуме. Од Москве се тражио притисак на Доњецку и Луганску Народну Републику да изврше тачку 9 споразума, по којој влада Украјине треба да успостави контролу над делом границе који контролишу устаници, и то почев од првог дана по одржавању локалних избора у Донбасу. Ту су одмах настали проблеми. Кандидати из ДНР и ЛНР нису могли да учествују на изборима, јер Кијев није применио на њих амнестију и помиловање, како је било указано тачком 5 споразума. За званичну владу, сви они су и даље сепаратисти и терористи. Са терористима се не преговара, они не учествују на изборима, већ се на њих шаљу тенкови и ракете.
Најозбиљнији проблем са Минским споразумом садржан је у његовој 11. тачки, у којој се прецизира да до краја 2015. треба да ступи на снагу нови устав Украјине, са признањем „посебног статуса“ Доњецка и Луганска. То би Украјину фактички претворило из унитарне у федералну државу. А тек након тога требало је да буду одржани избори и излазак украјинских трупа на руску границу. Кијев није испунио кључне обавезе из Минских споразума: нити је промењен устав и признат посебни статус Доњецка, нити су помиловани устаници. С друге стране, по моделу „кадија те тужи, кадија те суди“, Запад захтева од Москве да испуни део обавеза које је преузео Донбас, иако је то супротно прецизно наведеном редоследу корака.

„ХЕРОЈСКО НАПРЕДОВАЊЕ“ НИЈЕ СЛУЧАЈНО Порошенко је од самог старта доспео у проблем са спровођењем кључних елемената споразума. Промена устава, помиловање „терориста“ и давање аутономног статуса проруским територијама, украјински радикали сматрали би националном издајом и умели би то да казне. То се показало када је Порошенко покушао да „прогура“ законски предлог децентрализације у парламенту, Врховној ради: у Кијеву су одмах избили масовни немири и пројекат закона је остао да виси у ваздуху. У таквој ситуацији не може се ни размишљати о промени устава. С обзиром на то да однос власти и моћних (пара)војних структура почива на тешко изграђеном компромису, Порошенково пристајање на „национално понижење“ било би веома опасно по њега у сваком погледу. Један од разлога зашто је председник издао наредбу за офанзиву на Донбас јесте управо страх од ултранационалиста.
Украјинска офанзива свела се на гранатирање цивилних објеката, на стотине удара сваког дана, а посебно ноћи. Власти у Кијеву демантују да њихове снаге бомбардују цивилне мете, називајући вести о томе „планираним провокацијама“, али се на снимцима види да су стамбене зграде, школе и витална инфраструктура на мети „антитерористичке операције“. На једној доњецкој школи од детонација је попуцало чак 480 квадратних метара стакла. Граната је пала и на педесетак метара од припадника посматрачке мисије ОЕБС-а у цивилном кварту Доњецка, којима ни то није било довољно да закључе ко је одговоран. Исто тако, ОЕБС није констатовао присуство украјинских тенкова у Авдејевки, где је овој техници по споразуму из Минска најстроже забрањен приступ. Уместо ових посматрача који ништа не виде, тенкове је уочио репортер британског „Би-Би-Сија“, који је све забележио камером. На његовом снимку види се припадница мисије ОЕБС-а како нешто расправља са украјинским официром, док стоје поред групе тенкова Т-64.
Може се поставити и питање – да ли је случајно што је сукоб отпочео када је Украјина преузела председавање Саветом безбедности УН, где Кијев има право да сазива заседања и предлаже дневни ред? Јер ако СБ УН не реагује на кршење Минских споразума, ако ни ОЕБС не примећује тенкове и вишецевне ракетне бацаче, онда заменик министра одбране Украјине Игор Павловски може мирне душе да констатује: „Метар по метар, корак по корак, наши момци херојски напредују“! И да му сви аплаудирају.
Другим речима, кијевске снаге „херојски напредују“ на територије које су заштићене Минским споразумом, иза кога стоје и Берлин и Париз. Да ли је њихово ћутање случајно? Сетићемо се да су шефови дипломатија ових држава у фебруару 2014. својим потписом гарантовали безбедност Виктору Јануковичу ако пристане на све захтеве тадашње опозиције, а данашње власти? Јанукович је потписао, али није помогло – кроз два дана морао је да бежи из земље да не би завршио као Гадафи и Садам Хусеин. Том приликом погажен је не само Јануковичев споразум са „најодговорнијим“ људима ЕУ већ и устав Украјине.
Рекло би се да одабир углавном цивилних мета у украјинској офанзиви није случајан. Циљ напада је да се испровоцира руска реакција. Иста стратегије виђена је у лето 2014, када је из саме Русије вршен страховит притисак на Путина да пошаље војску у Украјину и заштити народ који је гинуо под бомбама. Путин то није учинио, јер би тиме потврдио „руску агресију“. Зато данас нико нема доказ да је Русија испалила иједан метак на територији Украјине, а све тврдње о агресији базиране су искључиво на спекулацијама. Сада је Путин опет пред сличним искушењима, тим пре што Русија покушава да поправи односе са Западом, односно са САД и Трампом.

ДУГО ПРИПРЕМАНИ СУКОБ У међувремену украјинска армија се две године наоружавала под будним оком америчке администрације и уз подршку инструктора из САД. Пристигла је велика количина војне опреме са Запада, па је сада реч о сукобу за који су се Порошенко и западни покровитељи дуго припремали. Током посете Берлину Порошенко је најавио и расписивање референдума о приступању НАТО-у. Чак ако већина грађана заборави на тренутак своје егзистенцијалне муке и гласа за ову опасну идеју, сигурно је да у Алијанси има много оних који ће блокирати улазак Украјине. Зато понашање Порошенка личи на покушај радикализације по сваку цену и свим средствима. И још једном потврђује да је Путин имао исправну процену када је тврдио да ће на Криму бити НАТО базе, ако се полуострво поново не припоји Русији.
Али зашто Порошенко баш сад то ради? Део одговора дају аналитичари утицајне америчке обавештајне компаније „Стратфор“, који тврде да Украјина жели да спречи отопљавање односа Москве и Вашингтона. „Иако су украјински званичници окривили Русију да је она организовала сукобе, Кијев би, како би побољшао свој положај у преговорима са Западом, могао да испровоцира активизацију борбених дејстава да би привукао пажњу међународне заједнице и добио подршку у вези продужења санкција. Док Вашингтон буде покушавао да отопли односе са Москвом, Кијев ће тражити већу подршку од европских савезника“, наводи се у анализи „Стратфора“.
Још конкретнији био је Путин, који је, говорећи у Будимпешти на заједничкој прес-конференцији са мађарским премијером Виктором Орбаном, рекао да је „украјинском руководству данас потребан новац“. „А новац је најлакше изнуђивати од ЕУ и појединих европских држава, као и од САД и међународних финансијских институција, тако што ћете себе представити као жртву агресије. Постоји још један разлог, а то је да садашња украјинска власт није уопште спремна на реализацију Минских споразума и тражи повод за одбијање њиховог испуњавања“, истакао је руски лидер.
Ове речи могу имати још већи значај ако се зна да је Порошенко на телефонски позив из Беле куће чекао готово двадесет дана. Имајући у виду да су и он и све водеће политичке фигуре из Кијева уочи америчких председничких избора јавно стале иза кандидатуре Хилари Клинтон, а нису штедели увредљиве речи према Трампу, јасно је да Порошенко морао да заигра на карту жртве. То му је последња шанса, или бар он верује да још има неке шансе.

ТРИ ОПЦИЈЕ И ЈЕДНА – РАТНА Пред Украјином се сада исцртава неколико сценарија. Један од њих је да садашње стање прерасте у трајно, по моделу какав већ постоји у Придњестровљу. Ову територију Русија не признаје као државу, али подржава њен опстанак и помаже економски. Друга варијанта овог сценарија је модел Абхазије и Јужне Осетије, које Москва признаје као независне републике и гарантује за њихову безбедност и економски напредак. Било која од ових варијанти подразумева вишедеценијску напетост, али Москва има снаге да одржава статус кво. Друга је ствар што ово решење најмање одговара интересима грађана Украјине и Русије, као и самог Донбаса.
Други сценарио је ратни. У првој варијанти, Кијев би војно поразио устанике, како то прижељкују радикали. Међутим, ово Кијеву није пошло за руком ни пре две или три године, када су војни капацитети ДНР и ЛНР били далеко мањи, па је тешко претпоставити да би то сада успело. Зато не треба искључити другу варијанту овог сценарија, да снаге Донбаса продру дубље унутар украјинске територије, заузму Мариупољ на обали Црног мора и тако се копненим путем споје са Кримом. То би означило општи рат у Украјини са бројним жртавама и неизбежним тоталним погоршањем односа Русије и Запада. Али ако се настави украјинска офанзива, ова варијанта може постати реална, тим пре што би са тачке гледишта Русије то подстакло Кијев да се врати преговарачком процесу.
Трећа опција је могућност договора Русије и САД око Украјине. С доласком Трампа у Белу кућу, веће су шансе да се ова могућност оствари. Варијанту овог сценарија недавно је изнео и водећи кијевски новинар Дмитриј Гордон. По његовом мишљењу, Трамп планира конфронтацију са Кином, због чега му је неопходан пакт са Русијом. С друге стране, Украјина је далеко од врха Трампових приоритета, што се индиректно доказује и тиме да у прве две недеље на власти није ступио у контакт са Порошенком који вероватно спава с мобилним телефоном испод јастука чекајући позив.
Према овој теорији, Трамп и Путин би украјинско питање скинули са дневног реда тако што би САД, формално или фактички, признале Крим у саставу Русије, док би Донбас био враћен унутар уставног поретка Украјине. Статус Донбаса био би решен на бази Минских споразума, што подразумева територијалну аутономију. Москви би овај сценарио у великој мери одговарао. Тиме би се отворио пут за наставак процеса политичким средствима, а Русији би биле на располагању снажне економске полуге утицаја. Трећи важан елемент, истиче Гордон, јесте избор новог председника Украјине, где Американци разматрају неколико потенцијалних имена, укључујући и њима блиског бившег шефа тајне службе Валентина Наливајченка. Међутим, Гордон тврди да Трамп има став да кандидат мора бити прихватљив и за Москву, па је питање да ли то може бити Наливајченко против кога је у Русији подигнута оптужница још у децембру 2014. године.
Изложени сценарио може деловати разумно и прихватљиво за све, осим за украјинске радикале који за то неће ни да чују. Као кључни фактор поставља се улога и будућност Минских споразума. С обзиром на то да се у њима нигде не спомиње Крим, испуњавање ових уговора означило би да је Кијев фактички одустао од полуострва. Запад би могао Русији да укине санкције, које су углавном везане за сукоб у Донбасу, а украјински националисти остали би разочарани чињеницом да је Русија задржала Крим, а да су они добили федералну јединицу која би била вечита противтежа свим њиховим плановима и идејама.
Зато садашња власт у Кијеву, под великим утицајем екстремних елемената, не само што не може да спроведе Минске споразуме већ мора да пронађе начин да их сруши, а да за то окриви Русију. Како је доласком Трампа уместо Клинтонове у Белу кућу времена за то остало све мање – онда је ескалација сукоба у Донбасу једини пут за спасење „пројекта украјинског национализма“.

РУШЕЊЕ ФОРМУЛЕ „КРИМ ЗА ДОНБАС“? Међутим, раздраженост у Москви изазвала је изјава нове америчке амбасадорке у СБ УН Ники Хејли, која је укидање санкција Русији везала за враћање Крима, а не само Донбаса, у састав Украјине. „Крим је део Украјине. Санкције које смо увели у вези Крима остаће на снази док РФ не врати Украјини контролу над полуострвом“, истакла је Хејли. У Кремљу нису желели да чују ове речи од представника нове америчке администрације и то може да сруши формулу размене „Крим за Донбас“. То се не уклапа у позитиван тон телефонског разговора Путина и Трампа, па је Хејли на крају ипак додала да САД желе побољшање односа са Москвом.
У Русији су њену изјаву протумачили делом и као „заоставштину Обамине политике“, имајући у виду да је нови државни секретар Рекс Тилерсон тек преузео дужност и да бирократски апарат САД у УН још увек спроводи стару политику. Тим пре што је Трамп сада до гуше заузет уличним протестима жена и мушкараца у розе капицама, сопственим уредбама које обарају обичне судије из Сијетла, и сличним бизарним, али врло непријатним проблемима. Ако у Вашингтону заиста намеравају да побољшају односе са Русијом, као што тврди Хејли, онда би морали да се уздржавају од помињања „враћања Крима“, јер се то сигурно неће десити. Једино могу да изазову још већу раздраженост Москве и поткопају све наде за побољшање односа. А то би они који организују антитрамповске демонстрације једва дочекали.

ТЕОРИЈА ДМИТРИЈА ГОРДОНА Посебну пажњу изазвао је и извештај кијевског Међународног центра политичких истраживања, у коме се разматра могућност да Трамп препусти Украјину у целости Русији. У овом кијевском институту упозоравају да би споразум Путина и Трампа био остварен на штету украјинских интереса. „Захтеви руске стране могу да укључују: признање Крима од стране САД, одустајање од војне и политичке подршке Украјини, укидање или ублажавање антируских санкција“, наводи се у извештају и закључује да „то значи да се Украјина фактички враћа у сферу утицаја Русије, а да су САД потпуно изгубиле интерес у украјинској кризи“.
Све наведено уклапа се у теорију коју је изнео више него добро обавештени Дмитриј Гордон. И није у супротности ни са оним што говоре Трамп и Ники Хејли, имајући у виду да би пуна нормализација руско-америчких односа на крају довела до укидања санкција, чак ако би део казнених мера уведених због Крима остао још извесно време на снази. Највећи део санкција Русији уведен је после обарања малезијског авиона над Донбасом, а претходни, „кримски пакет“ далеко је блажи.
Све наведене опције сада су на столу. Зато је Порошенко, под утицајем Брисела – а многи кажу првенствено Берлина – који воде отворено антитрамповску политику, одлучио да заигра на све или ништа. Лично он нема шта да изгуби, јер ће се без подршке Вашингтона омча око његовог врата стегнути пре или касније. Зато је одлука да крене у сусрет догађајима и предупреди договор Трампа и Путина потез који је у интересу првенствено његових америчких и европских покровитеља. Ако су се многи зачуђено питали зашто је дојучерашњи амерички потпредседник Џозеф Бајден посетио Порошенка у Кијеву 16. јануара, само четири дана пре свог одласка из Беле куће, онда су неке ствари сада много јасније.
У случају да у Америци победи политика према Русији коју заступају Бајден, сенатор Џон Мекејн и њихови истомишљеници, биће то знак да је Трамп сломљен на почетку мандата. Протести против америчког председника који се не смирују широм САД и света, важна су полуга притиска у овом процесу. Али и Трамп и његови противници морали би да знају да постоје други, далеко моћнији видови притиска, који су са политичке сцене већ почистили Барака Обаму, Хилари Клинтон, Дејвида Камерона, Матеа Ренција, а ускоро ће и Франсоа Оланда. И да пливање против ове бујице није најбоља идеја за оне који желе да преживе. Тај притисак осећа и Порошенко и зато се ухватио за једину сламку која му је преостала.
[/restrict]