Врабац на грани

Пише Никола Врзић

Председништво Српске напредне странке одлучило је овог уторка да нови председник Србије постане Александар Вучић. Да ли је тиме означило и почетак његовог и сопственог политичког краја?

На Бадњи дан, још актуелни председник Србије Томислав Николић сматрао је изненађујућом – „Био бих изненађен…“ –  евентуалност да се још актуелни премијер Србије Александар Вучић кандидује за председника Србије на изборима који ће нам се догодити у наредних неколико месеци. До Сретења, међутим, изненађење се претворило у (привидни) изостанак изненађења. „Исходом гласања нисам изненађен“, рекао је ове среде Николић, пошто је Председништво Српске напредне странке, дан раније, једногласно, укључујући и његовог сина Радомира, одлучило да за новог председника Србије кандидује свог председника Александра Вучића. „Нисам изненађен исходом гласања“, поновио је још једном, као да је желео да нагласи да је само то – исход гласања, за разлику од онога о чему се гласало – оно што га у читавој овој ствари није изненадило.

[restrict]

НАДЕ И ЗАСЛУГЕ Уосталом, макар још од када је – 29. маја прошле године – рекао „кандидоваћу се поново за председника, а Вучић ће се одлучити кога подржава“, и од када је 14. октобра 2016. у интервјуу руском „Тасс-у“ поновио „дужан сам народу још један мандат“, па све до овог уторка 14. фебруара око два по подне када је открио „мислим да смо ми скоро све договорили… Наравно да Александар Вучић може да победи. Апсолутно. И лакше него ја. Али рећи да ја не могу да победим… онда треба да се каже, а ко ће то да победи?“, било је дакле све ово време поприлично јасно да је Николић очекивао, до последњег часа се надао, да ће бити председнички кандидат СНС-а; да није, или да не жели да буде, то би до сада отворено и признао.

Први део питања – које није само персонално него има потенцијала да у много чему одреди даљу српску политичку будућност – јесте питање зашто (ипак) Вучић испред СНС-а, а не Николић? Други део: куда нас све то води?

Шешељевци с нешто дужим памћењем приметиће злурадо да, после начина на који су 2008. он и Вучић полупали Српску радикалну странку, Николић ништа другачије није ни могао да очекује, па и да га је стигла заслужена казна за оно што је сам учинио Војиславу Шешељу, но, емоције и заслуге и лична дуговања су једно, а политика нешто сасвим друго (отуда је и број политичара у односу на број нормалних људи, ипак, сразмерно мали), те је стога потребно – без емоција и вредносних судова – размотрити питање зашто је Александар Вучић постао (то јест постаће у петак када, и ако, то Главни одбор СНС-а и формално одлучи) председнички кандидат СНС-а иако је сам изјављивао како му „не пада на памет“ да се кандидује.

 

АНКЕТЕ И ОБМАНЕ Дакле, зашто Вучић, а не Николић? Уобичајено, и, некако, без много оспоравања прихваћено објашњење каже да анкете показују да би Вучић добио више гласова од Николића, чак да Николић практично нема шанси да победи. „Не само да је Шешељ бољи од актуелног председника већ Томислав Николић заузима треће или четврто место, у зависности од прилика и времена када се истраживања раде. На другом и трећем месту се смењују кандидати Саша Јанковић и Вук Јеремић, у зависности од тога на кога је у тренутку истраживања усмерена негативна кампања“, карактеристична је тврдња Милана Николића, директора Центра за проучавање алтернатива и (у слободно време) мужа прве даме фондације Џорџа Сороша у Србији Соње Лихт. Али то је исти онај Милан Николић који је уочи претходних председничких избора – када су анкете, попут оне објављене у „Блицу“ уочи изборне тишине, показивале да Борис Тадић има 58 одсто подршке, а Николић свега 42 одсто, а знамо како се то завршило – подједнако самоуверено прогнозирао да је (пренео је тада „Дојче веле“) „Борис Тадић и овог пута фаворит на изборима. Он је побеђивао Николића већ неколико пута. Друго, он има значајну предност што са позиције председника учествује у изборној утакмици“, који је – говоримо и даље о Милану Николићу и његовим прогнозама – оцењивао да већа излазност у другом кругу одговара Борису Тадићу и да ће излазност заиста и бити већа јер је „велико интересовање грађана да гласају“ и да је „последња полемика Бориса Тадића и Томислава Николића подигла интересовање грађана да изађу и гласају у другом кругу“ (у првом кругу излазност је била 57,77 одсто, у другом пак 46,28 одсто, и толико о томе), који је 2. маја 2012. листу „Данас“ ауторитативно изјавио да кладионичарске квоте, које су Николићу давале предност у односу на Тадића, „немају везе са стварношћу“…

Али занемаримо ове аналитичаре јер са њима ионако имамо и превише искуства које им не иде наруку, и размислимо сопственом главом. Као што смо на страницама „Печата“ већ писали, па сада само укратко, збирни резултат актуелне владајуће коалиције на прошлогодишњим парламентарним изборима (СНС и партнери плус СПС и партнери) износи готово 60 одсто, што им даје читавих и лагодних десет одсто луфта за победу њиховог заједничког кандидата већ у првом кругу избора. Јесте, лидер СПС-а Ивица Дачић изјавио је како је спреман да као заједничког кандидата подржи само Вучића, али има ли икога ко је у стању да поверује да би Дачић заиста остао тако чврсто при овом ставу да му је Вучић рекао да ће им кандидат ипак бити Томислав Николић, и тачка? Мало до нимало вероватно, те стога прелазимо на следеће питање: колико мање гласова би Николић добио уместо Вучића да га је СНС кандидовао? То, наравно, не може да се измери, али размислимо, такорећи, искоса. Ако је победа Александра Вучића, као кандидата владајуће коалиције, загарантована као што је збиља деловало да јесте све док Томислав Николић у среду увече није најавио сопствену председничку кандидатуру (о томе у тексту „Сретењски разлаз“), да ли је реално претпоставити да значајан проценат гласача, који су спремни да гласају за њега, не би био спреман да подржи његовог кандидата? Хоће да гласају за Вучића, али неће да гласају за онога за кога ће гласати Вучић, и кога Вучић приде подржава из све снаге? То би, евентуално, могли да буду СНС-ови гласачи који за СНС гласају искључиво због идеолошке непомућености Зоране Михајловић, али, забога, па коли(ц)ко има таквих, кад су такви углавном у ЛДП-у и сличним продуктима евроатлантске окупације Србије?

А све и ако би којим случајем избори отишли у други круг, кругови који подржавају досовске кандидате – да употребимо сад ту терминологију, уосталом, није нетачна – Сашу Јанковића и Вука Јеремића дакле, укупно могу да рачунају тек на двадесетак одсто гласова и можда још покоји приде, и где би могли да се надају да ће пронаћи остатак који им је потребан да би победили кандидата власти? Да не би, можда, Шешељеви гласачи похрлили да гласају за Сорошевог кандидата Сашу Јанковића, или пак за Вука Јеремића с којим Шешељ ратује свакодневно? Осим у случају огромне излазности која није вероватна – понављамо, свега 46 одсто грађана гласало је у другом кругу пре пет година, иако је атмосфера тада била сасвим узаврела – досовски кандидати немају много чему да се надају.

 

ЗАПАДНИ ПРИТИСАК? Све нас ово упућује на закључак да Николићеве (наводно) слабе изборне шансе нису прави разлог избора за председника Србије који је пре избора начињен у Председништву СНС-а. Шта, онда, јесте прави разлог? С обзиром на чињеницу да је премијерска функција далеко важнија и снажнија од председничке (то јест све док се и један и други држе својих уставних надлежности, као у протеклом периоду и као што уопште није било у периоду Бориса Тадића и Мирка Цветковића), морао је да постоји неки много јак разлог да Александар Вучић одлучи да, фактички, напусти премијерску функцију и уђе у трку за председничку. Уместо пословичног врапца у руци и голуба на грани, Вучић је у својој руци голуба већ имао, а одлучио је да га остави зарад потере за врапцем на грани. Шта га је на то натерало?

Једини довољно ваљан разлог кога можемо да се сетимо јесте могући притисак Запада. Нема, наиме, баш никакве сумње да је Николић тамо перципиран као проруски човек – „Запад крајње незадовољан најновијим потезима председника Србије: Николић у немилости“, писао је, примера ради, „Данас“ још у априлу 2013. позивајући се на саговорнике из европских амбасада, па, опет „Данас“ две и по године касније, исти извори: „Русија користи Николића за опструкцију ЕУ интеграција Србије“ – а таквој перцепцији, засигурно, нису могле да засметају Николићеве поруке, више пута изречене, попут оне из децембра 2015, да се човек „најчешће сећа мајке, а тако и Србија, када је највише потребна помоћ, сети се Руске Федерације и нама та помоћ кроз историју није недостајала и изостајала“… Тако перципираном, ако му је ишта пожелео, Запад је могао само да му пожели да више не буде председник Србије а не да то настави да буде, и прилично се разложним, имајући све ово у виду, чине Николићеве речи од пре недељу дана: „Према писању медија у Србији, оних који су под утицајем или су у власништву неких са Запада, постаје очигледно да им сметам да у Србији ураде све што желе.“

 

РУСКИ ФАКТОР Насупрот томе, кад смо већ код питања ко јесте или није желео да Николић остане на Андрићевом венцу, треба констатовати и дискретну, суптилну подршку коју је председничкој кандидатури још актуелног председника исказао Владимир Путин. „Уверен сам да ћемо заједничким напорима обезбедити даљи развој целокупног комплекса билатералних веза у духу стратешког партнерства на добробит братских народа наших земаља“, навео је у честитки Николићу, упућеној поводом нашег Дана државности, руски председник, коме засигурно није промакао податак да његовом српском колеги ускоро истиче мандат, али га то ипак није омело да о заједничким напорима и даљој сарадњи говори у будућем времену…

Иако, с друге стране, чињеница јесте да је Вучић, а не Николић, договорио испоруку руских „мигова“ и осталог оружја Србији, иако је чињеница да се још актуелни премијер с руским председником Владимиром Путином и другим битним званичницима сусретао макар колико и још актуелни председник, и да је Вучићева, а не Николићева влада одбила да Русији уведе санкције, чињеница је, исто тако, и да Николићевим (евентуалним) одласком са функције и Вучићевим преласком на његову функцију проруска опција у врху српске државе неће бити ојачана него, напротив, ослабљена. И да ће евроатлантистичко крилце – да му не дајемо превише на значају –  СНС-а, оличено у Зорани Михајловић (она се, тек да подсетимо, успротивила нашем противљењу британској резолуцији у Сребреници и руском вету у Савету безбедности који је после тога уследио) бити кудикамо ободреније него што је било док је још постојала могућност да се Томислав Николић испред СНС-а кандидује за свој други председнички мандат.

ДОГОВОР БЕЗ ДОГОВОРА Да ли је Николићева изненадна кандидатура, истовремено, и изненађујућа? Ове среде по подне, на новинарска питања „да ли сте одустали од кандидатуре“ и „зашто сте одустали од кандидатуре“, Николић је одговорио загонетним „Боже здравља, договорићемо се“, и ове његове речи су у том тренутку са сигурношћу могле да се протумаче тек као његово одбијање да јасно каже да се неће кандидовати. Истини за вољу, дан раније он је рекао и да неће бити кандидат ако кандидат буде Вучић – „Обојица нећемо бити сигурно, ако он буде то, значи да смо се договорили да ја изађем из трке“ – али Николић је то изговорио док је још веровао да би он могао да буде кандидат СНС-а. При чему је јасно да договор који је споменуо није био постигнут, о чему сведочи саопштење Председништва СНС-а, после избора Вучића за председничког кандидата, у коме је наведено да се он „обавезује да у најбољој вери настави разговоре са данашњим председником Републике Томиславом Николићем, и покуша да обезбеди пуно државно јединство свих одговорних фактора у Републици Србији“.

БУДУЋЕ МУКЕ Елем, како сада ствари стоје, само би ова Николићева председничка кандидатура, та непредвиђена околност могла да спречи Александра Вучића да тријумфује већ у првом кругу председничких избора, наравно, под условом да у међувремену не начини неки заиста тежак прекршај. Али то не значи и да ће Вучићеви разлози за бригу нестати његовим избором за председника Србије. Напротив. Већ и летимичан поглед у будућност наговештава да ће његове муке тада заправо тек почети, с крајње неизвесним исходом.

У случају да победи на председничким изборима, Александру Вучићу предстоји, пре свега, избор новог председника Владе Србије. Ко ће то бити, вероватно да ни он сам не зна у овом тренутку – спомињу се као могући, или барем замисливи кандидати и Небојша Стефановић, и Никола Селаковић, ту је увек и Зорана Михајловић, и министар финансија Душан Вујовић и министарка локалне самоуправе Ана Брнабић, и лидер СПС-а Ивица Дачић – али сигурно је да ће сам процес избора његовог наследника произвести приличне потресе и злу крв.

Пред Вучићем ће се, затим, отворити избор. Да се повуче у оквире својих уставних надлежности, практично, у предсобље политичке пензије, или да пође Тадићевим путем неовлашћеног преноса надлежности на Андрићев венац, што му је изводљиво, али ће га моментално учинити рањивим на све критике какве је, због узурпације власти, заслуживао и Тадић, али их није и добијао захваљујући тоталној контроли медија коју је имао, што је луксуз у коме Вучић неће имати прилике да ужива, нити је тај луксуз, ако ћемо поштено, икада и имао, ма колико га за то оптуживали.

Како ће за све то време функционисати Влада Србије, од чијег нам деловања, на крају крајева, свакодневни живот много више зависи него од деловања председника републике? Шта год Влада буде (у)радила, то ће бити приписано Вучићу у заслугу, на добро или на лоше. Е, сад, све и ако чисти геније дође на њено чело, ако ништа друго, недостајаће му ауторитет какав међу члановима Владе и осталима који од Владе зависе Вучић несумњиво поседује. Одсуство Вучића и страха од њега, уз споменуту злу крв, не миришу на добро када је реч о будућем функционисању Владе Србије. Другим речима, како год да је Влада функционисала с Вучићем на челу, његова влада без њега на челу моћи ће да функционише само лошије.

При чему треба имати у виду и да нам било каква, па ни оваква, врста нестабилности нимало није потребна у тренуцима у којима је, уз традиционално очајне односе са Хрватском, напето и на Косову и Метохији, и у Македонији, и у Босни и Херцеговини, и у Црној Гори.

И уз такву перспективу стићи ће брзо и следећа, 2018. година, која доноси (и) градске изборе у Београду. Опозиција, нарочито она досовска, у овим ће изборима видети нову прилику за рушење Вучићевог режима. Савамала није имала, и нема много утицаја на Србију, али извесног утицаја на Београд она несумњиво има. Израњавани тим лакомисленим, нелегалним рушењем и оптужбама на рачун засад актуелног градоначелника Синише Малог које неће престати него ће се само појачавати и ширити, то гарантујемо, СНС и Вучић (остао на његовом челу или не, то је још једна од дилема и прилика за неприлике које га чекају) доћи ће у искушење да покушају да сачувају Београд новим ванредним парламентарним изборима. Али услед свих околности које предвидесмо, ситуација ће тада бити далеко непредвидљивија него што је била 2016. године…

Александар Вучић сам је крив што је себе довео у ову ситуацију. Ако већ, из било којег разлога, није желео Томислава Николића, а знао је да председнички избори неминовно иду ове године, морао је на време да му – Николићу – пронађе достојног заменика, и да се с њим о томе на време договори. Овако, доспео је у ситуацију да сам мора да се кандидује, са свим (не)предвидљивим последицама које ће из тога проистећи. Једну од њих осетио је већ ове среде увече.           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *