УСТАНАК У РУМУНИЈИ: МАЛА СВАЂА МЕЂУ ПРИЈАТЕЉИМА

Осим вести о масовним демонстрацијама, и у нашим и у светским медијима тешко је наћи текст којим се озбиљније објашњава шта се то у ствари у Румунији дешава. А по свему судећи дешава се нова „обојена револуција“ у режији Џорџа Сороша

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Упркос оштрој зими, хиљаде и хиљаде људи окупиле су се у румунској престоници тражећи смену власти. Читав свет је био збуњен. Све се десило некако одједном, спонтано. Дошло је до сукоба народа и власти и све је експлодирало. Година је била 1989, месец децембар. Дотадашњи неприкосновени лидер Николае Чаушеску и његова супруга Елена по кратком поступку су осуђени и стрељани. Двадесет и осам година касније сличан сценарио: готово ниоткуда, сасвим изненада хиљаде и хиљаде људи почеле су да се окупљају на улицама тражећи смену власти. Крвопролића, за сада нема, а надајмо се да га неће ни бити.
Румунска „децембарска“ револуција из 1989. године била је једна од првих у таласу разних револуција које ће касније добити придев „обојене“. Ретко ко је тада на њу, као ни на остатак револуционарног таласа у Источној Европи, почев од Пољске, преко Мађарске, Источне Немачке, до Бугарске и Албаније, гледао с подозрењем и сумњом. То је напросто била жеља, потреба народа за слободом од тиранског режима. Тек годинама касније, када је образац „револуционарног деловања“ постао очигледан, питања су почела да се постављају. Прво везано за Румунију било је „како то да је револуција избила после 42 године комунистичке власти свега неколико месеци пошто је Букурешт у потпуности исплатио свој спољни дуг, због којег је Чаушеску и увео драконске мере штедње“. Од тада, нама љубопитљивима, у кости се увукао страх од онога што естаблишмент назива „теоријом завере“ и волимо да све доводимо у питање и да свему тражимо неки скривени контекст. Посебно „обојеним револуцијама“.
[restrict]

ШТА ЈЕ РАЗЛОГ ЗА ПОБУНУ Шта би сада у Румунији могла бити слобода за коју се народ бори, а шта нека нова отплата спољног дуга? Слобода је, то је макар јасно, одбијање идеје да се усвоји закон којим би се „амнестирали“ одговорни за дела корупције мање вредности од око 44.000 евра. Иако ово, како је формулисано у већини медија, није потпуно истинито, то је разуман и оправдан повод. Попустљивост на корупцију народ никако не воли. Посебно не онај који је том корупцијом подјармљен деценијама. Истина је, међутим, за нијансу другачија, а ђаво је, како кажу Американци, у детаљима. Предлог владе Румуније није да се одговорни за нижи ниво корупције, ако ту нижег нивоа уопште може бити, амнестирају, него да за њих важи процедура другачија од оне намењене крупнијим рибама.
Ако то, међутим, није прави разлог за организовање овог спонтаног окупљања грађана, шта би онда то могло бити? Да би се то разумело, морамо се вратити неколико месеци уназад, до децембра и тријумфа сада владајуће Социјалдемократске партије која је освојила готово 50 одсто посланичких мандата и са Алијансом либерала и демократа (6 посто гласова) формирала владу. Странка дотадашњег премијера и бившег европског комесара за пољопривреду Дачијана Чиолоша, Национална либерална партија, освојила је знатно мање, око 20 посто гласова, док је трећа, са 9 посто гласова, Унија за спас Румуније, странка формирана из невладиног сектора.
Овакав исход избора представљао је озбиљан шамар за бившег премијера, бриселског бирократу Чиолоша и бившег председника његове странке, а сада председника државе Клауса Јоаниса. Иако више није страначки активан, Јоанис је током читаве кампање отворено подржавао странку десног центра, а с обзиром на то да је Румунија република с полупредседничким системом у којем председник има значајна овлашћења, углавном у сфери државне безбедности и правосуђу, то ће бити важан детаљ за даљи развој догађаја, имајући у виду да се председник и приликом масовних демонстрација против реформе правосудног система, као и у кампањи, јасно ставио на једну од две стране. Садашња подела румунске власти у један блок сврстава председника, садашње шефове обавештајне заједнице и тужилаштво. Ова страна показала се способном да организује притисак и масовне демонстрације широм земље користећи антикорупционашку реторику. „Са геополитичког гледишта, овај блок се може сматрати политичким наследником система који је створио бивши председник Трајан Басеску и као такав добија подршку неоконзервативних кругова из САД и Европске уније“, оценио је Богдан Херцог, оснивач румунског тинктенка „Фронтијера“, који се залаже за мултиполарност и равнотежу у међународним односима. „Други блок укључује парламент, владу и вероватно један део обавештајне заједнице. Иако су и они атлантисти у свом геополитичком опредељењу, социјалдемократе су увек на Западу били третирани као другоразредни избор“, наводи он додајући да су због тога „недавно покушали да се репозиционирају ближе Трамповој администрацији“.
Пошто су геополитички оба блока суштински слична, шта би их у очима спољног фактора који одлучује о револуцијама могло разликовати? Више него реформа правосуђа, односно наводна амнестија корумпираних функционера, пажњу би требало да привуче оно што је влада Сорина Гриндеануа урадила. Иако је нова влада тек преузела кормило, већ је донела одлуку о подизању минималне цене рада и смањењу старости потребне за одлазак у пензију. Укратко, поништила је практично све мере штедње које су претходне владе за време председниковања Трајана Басескуа донеле по диктату Међународног монетарног фонда, Берлина и Брисела. Влада је, такође, донела одлуку о укидању пореских оптерећења на плате мање од пет стотина евра. Ове мере искачу из колосека зацртаног неолибералном капиталистичком доктрином инвеститора, највећим делом немачких, који су обезбедили велику рентабилност својих улагања у овој земљи на јефтиној производњи, односно јефтиној радној снази. Истовремено, румунска влада намерава да формира суверене, сопствене фондове за развој и инвестиције који би били ослобођени од директива и интереса наднационалне финансијске олигархије а финансирани профитом који остварују румунска јавна предузећа.
Када се ово узме у обзир, можда боље разумемо зашто опозиционе политичке партије одане Бриселу и Вашингтону заједно са њиховим невладиним организацијама подржавају, ако не и организују, ове масовне протесте у Румунији.

СОРОШЕВИ ДУГИ ПРСТИ Сада се, међутим, поставља питање ко би имао такву моћ и утицај да све ово изведе. Први на памет пада наш стари зналац, човек који је толико уплетен у све да почиње просто да делује немогуће да је он баш у свакој чорби мирођија – Џорџ Сорош.
Аналитички центар Катехон указивао је још пре годину дана на изванредну моћ коју Сорош има у Румунији. „Румунија је једна од европских земаља која је највише усмерена ка атлантистичком геополитичком пројекту. Упркос томе што у њој живи православно становништво, њене елите су увек следиле стриктан пробриселски и проамерички курс. Разлог је врло једноставан: ово је земља у којој су елита и цивилно друштво комплетно попуњени кадровима из америчких невладиних организација, посебно оних Џорџа Сороша“, наводи се.
Сорош је званично укључен у збивања у Румунији од последњих дана 1989. године, непосредно после пада Чаушескуовог режима, али многи тврде да је овај магнат своје деловање у овој земљи започео много раније. На то указује чињеница да је невладина организација Група за друштвени дијалог, коју је финансирао Сорош, свој први догађај организовала 31. децембра 1989, а његов Фонд за отворено друштво већ у првим данима 1990. године. Мало је вероватно да су први чланови ових организација насумично покупљени с улице, а логичније је да су за деловање припремани и организовани још у време Чаушескуове владавине.
Према истраживању новинара румунског листа Адеварул, утицајног дневника тиража око 50.000 примерака, ране деведесете биле су време америчког политичког подјармљивања Румуније и тада су САД створиле прву румунску приватну телевизију СОТИ, и издвојиле огромне суме новца за образовање новинара. Ово је, према писању листа, у највећој мери финансирао Сорош. Такође, све структуре политичког живота укључујући независне синдикате, студентске организације и политичке партије финансиране су из америчких фондова од Сорошевог Фонда за отворено друштво преко „Фридом хауса“ до демократске Националне задужбине за демократију и републиканског Националног републиканског института. Амерички и Сорошеви фондови креирали су највећи део румунске политичке класе и новинарског еснафа. На пример, министар одбране у претходној влади Дачијана Чиолоша, Михнеа Моток био је стипендиста Универзитета „Џорџ Вашингтон“ и од тада важи за утицајног америчког агента.
На Сорошевом списку је и саветница председника Јоаниса Сандра Пралонг, која је седамдесетих година емигрирала из Румуније да би се у земљу вратила после пада Чаушескуа. Дачијан Чиолош је био члан организације „Френдс ов Јуроп“, коју је основао и финансирао Сорошев Фонд за отворено друштво. Да не дужимо са овим списком, довољно је рећи да је његова влада називана и „Сорошевом владом“, с обзиром на то да је у потпуности била састављена од бивших НВО активиста, Сорошевих студената, менаџера мултинационалних корпорација и ватрених атлантиста.
Чланови Чиолошеве Сорошеве владе више нису на функцијама, али су, захваљујући председнику Јоанису, „Сорошеви кандидати“ остали на функцијама у обавештајним структурама и правосуђу пошто, као што смо раније навели, председник одлучује о именовањима у овим сферама. Тако је директор Румунске обавештајне службе (СРИ) од маја 2015. „Сорошев ђак“ Едуард Хелвиг, док је Спољном обавештајном службом (СИЕ) донедавно управљао Михаи Разван Угуреану, бивши премијер и шеф дипломатије, али и члан научног одбора Фонда за отворено друштво.
Будући да је после неколико дана демонстрација влада одлучила да повуче спорну одлуку о корупцији, а да су демонстрације настављене с истим, ако не и већим жаром, јасно је да је намера оних који стоје иза њих и организују ово спонтано окупљање не борба против корупције него борба против владе и захтев за њену смену. Зашто? Највероватније да би поново била формирана нека „Сорошева влада“ пошто садашња из неког разлога то није. Можда баш зато што покушава да се додвори Трампу, Сорошевом архинепријатељу.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *