РАЗОРНА СЛИКА САВРЕМЕНЕ ТУРСКЕ

Пише Милан Р. Симић

Читаоцу је остављена за памћење прича о увек изазовном сусрету Истока и Запада, слово о Истанбулу као граду прича, граду сећања и жеља, граду смрти и неба; прича о токовима историје и традиције савремене подељене Турске

Писац осећа свим својим бићем да у свом књижевном пртљагу нема причу нимало налик причи коју је спреман да напише. Пре писања писац („Откако зна за себе писање га је ледило“) одлучује: нема удаљавања већ само приближавање стварном („Знате ли, ефенди Самлер, да у овој земљи сви ваљани људи пре или касније заврше у затвору?“)! И, наравно, на крају приче, Писац – књижевни лик, пишчеву столицу препушта Еугену Шуљгину. Тада је писац Самуел Самлер виђен последњи пут. Губи му се сваки траг, не и његовој победничкој причи на конкурсу за Најбољу приповетку Истанбула…

[restrict]

Еуген Шуљгин је руског, племићког порекла, а племић је и у књижевности, истакла је једном приликом књижевница Вида Огњеновић. А да је племић и у књижевности, Шуљгин је доказао и управо објављеним романом С неког другог света (превела с норвешког: Софија Кристенсен). Читаоцу је остављена за памћење прича о увек изазовном сусрету Истока и Запада, слово о Истанбулу као граду прича, граду сећања и жеља, граду смрти и неба; прича о токовима историје и традиције савремене подељене Турске. Нема урамљене слике стварности без паралелног живота великог града, ни без верне слике обновљеног исламизма. Како ће се именовати паралелни живот подземног Истанбула, то и није најбитнија ствар. Пратимо и трагове византијског живота, уверавамо се у богатство градског живота са сталним задахом прошлости, тајновитости и мистике… Захваљујући писцу Самуелу Самлеру, који је одувек желео да види Златни рог, успели смо да завиримо и у најзлогласнијe турскe затворe и то јесте једино могуће право сагледавање стварности, ближе приближавање стварном не постоји („Чак седморица? Седморица младих, савесних полицајаца? Који одржавају ред и мир? Главе породице? Зар су честити проносиоци славе ове државе могли да учествују у групном силовању ове жене у притвору, штавише: месецима!“). Писац влада заплетом приче и вођен је јасним ликовима који нипошто не одустају од својих будних снова и вапаја духа за слободом па и нека „нико нема поверења ни у кога. Власти немају поверења у своје грађане, грађани у државу, држава ни у кога…“ – и показује нам, заправо, разорну слику савремене Турске која јесте свет хаоса, бола, страха („Живимо у полицијској држави. Турска се никад неће променити“). Мисли се на хапшење демократије, сталним пресвлачењем диктатуре и једноумља, укидање слободе говора, прогоне неистомишљеника и елиминисање привида њиховог праведног света који они својим присуством дају, али и удаљавају од стварности. И као такви, јунаци Шуљгиновог романа убеђени су да баш они јесу „носиоци живе историје“ (Самлер ће рећи Василикосу да у његовој причи има нечега што се понавља из генерације у генерацију, попут минијатурне копије великих догађаја, оних који чине историју), траже решење за пристојан живот, тумаче своје револуционарне идеје, истичу проблем одговорности, неопходност отпора идеологијама, осећање за друштвену правичност, критикују духовну ситуацију времена, и оно најбитније: одсуство свести о нестајању света, и сва та питања о слободи и о „тајанственом разлогу слободе“ заправо јесу расправе о непроменљивој стварности Турске, и илузијама, ништа друго! А тешко јесте наметнути сопствено разумевање света – све њихове мисли су репризе, и све то у времену када решења ништа мењају у ништа, у времену када је слободоуман човек стављен ван света. И докле књижевни јунаци све време развијају заједничку тему, Шуљгин користи њихове приче да би створио другу причу, тако све до закључка, односно доказа да књижевност није независна реалност – и нека остане противно једном од размишљања Ролана Барта који је говорио да литература нема ничег заједничког са стварношћу. Пази, богати! Једног тренутка, Самуел Самлер каже: „Био сам у Кафкином предворју, Селин.“ Разумемо се и настављамо заједно, писац и читалац саучесник, који је и те како способан да види како ствари стоје, и да разуме писца који се сећа како је једном, као млад, одговорио новинарки која га је интервјуисала: Обожавам да будем писац, јер обожавам да будем Бог! И ово место јесте једно од тврдих тачака романа, јер то је требало да буде шала, и новинарка је то и пренела као шалу, али заправо је то била истина, и Самлер се тако осећао читавог живота: „Обожавам да се играм Бога… Пре него што се расточи и претвори у некакав глас, ја сам Бога тако замишљао, као човеколико биће које с велике раздаљине посматра све оно што мили нашом земљом. А тако сам и ја стварао своје ликове, играо сам се са њиховим причама као луткама.“ И? Тако све докле се писац – Бог (Самлер) није затекао у Кафкином предворју?, у Истанбулу, у коме не постоји игра са ликовима као обичним луткама. Игра је много озбиљнија, улог је сам живот свих оних који за себе кажу (и мисле) да су носиоци историје.           

[/restrict]