QUO VADIS, МУЗИКО?

Поводом поновног избора на директорска места дугогодишњих директора Београдске филхармоније и Народног позоришта

Пише Смиљка Исаковић

У последње време музичка јавност Београда се узбуркала, не због лоше ситуације у којој се пословично и деценијски налази уметничка музика већ због поновног избора на директорска места дугогодишњих директора Београдске филхармоније (пијаниста Иван Тасовац) и Народног позоришта (диригент Дејан Савић). Први се вратио на место које му је чувао привремени орган док је он био на привременом раду на месту министра културе Републике Србије, а други је реинсталиран на место са кога није ни одлазио. Како закон налаже, обојица су се јавила на расписани конкурс, да се праведно и равноправно изборе за отворено радно место. Сезона лова на директорску фотељу је трајала кратко и завршила се онако како су и врапци на грани знали да ће бити – обојица су биографијама, пројектима, заслугама за музику и матичну кућу, цео свет и шире, тако засенили изборне комисије, да није било шансе да не буду изабрани.
[restrict]

КАКО ЈЕ ХИТАЦ ПОСТАО ЋОРАК На оба конкурса се, за разлику од ранијих, јавило значајно мање кандидата, од којих су неки потегли тужбе због избацивања из ринга, а неки незадовољници су покушали да мобилизују народне масе путем медија. Мобилизација јавног мњења је код нас давно изгубила легитимитет, од времена кад су се народне масе спонтано окупљале на улицама деведесетих, организовано плаћане из страних обавештајних центара. У области уметничке музике данас је домет организовања ради протеста драстично сужен, јер уметничка музика више никога не интересује, то је нека тамо егзотична секта која слуша музику умрлих белих композитора, како би рекли борци за мултикултуралност. У области живих белих српских композитора ствар стоји нешто другачије. Наиме, они су једини из ове области добро организовани и добијају лавовски део буџетских средстава. Да ли због организације, или због већинске припадности до скора владајућој државној ДС партији (композитор Срђан Хофман био је и амбасадор), Удружење композитора је увек знало да постави своје мишљење у медије. Овог пута, поводом конкурса за директора Филхармоније, хитац је постао ћорак, јер и времена су се променила, а и Тасовац није наиван.
Други кандидат за директора Филхармоније, који није прошао на конкурсу, флаутиста Љубиша Јовановић, следећи дотадашње политичко искуство, сматрао се већ изабраним, када је УО Филхармоније предложио Тасовца. Удружење композитора, чији је Јовановић истакнути борац, послало је протестно писмо медијима, истовремено позвавши колеге да се дистанцирају од избора Тасовца и подрже Јовановића. Чак и да је колега флаутиста организациони геније и сувласник Гејтс фондације, избор је интерна ствар једне организације, која је своје рекла. Дакле, композитори позивају на рушење суверене одлуке Управног одбора једне уметничке куће, јер би волели да њихов миљеник буде директор, да би и концерте Филхармоније могли да претворе у истурено одељење Трибине композитора, јер размаженим композиторима никад ништа није довољно.
Оваква апсурдна петиција и минорна реакција музичара говори о томе да су времена плаћених букача и разбијача прошла, да су сви равноправни, а неки равноправнији, да гомила више нема моћ, са багером или без њега. Организаторске способности Јовановић је показао деведесетих, у концертима под називом Иди молим те и Оперети коленица (музичари, са доста соло певачица, клечали су пред Председништвом Србије, да би на крају добили оно што су молили у марту 1999), али и касније, као оснивач БУНТ-овног фестивала, на коме су музичари из бивше политичке бахате и размажене екипе протестовали против некултуре садашње политичке опције, јер су запостављени као Отписани. После две године су налегли на буџет културе те исте, њима омражене власти, и уредно примају новац без гриже савести. Флаутиста Јовановић је сада желео да овлада и симфонијским оркестром, институцијом од посебног интереса Србије.

… ИГРАМО ВАЛЦЕР ЈА И ДРУГ Што се тиче Народног позоришта, тужио га је отпали кандидат, хорски певач и синдикалиста, који се исказао као члан комисије за музичке пројекте на конкурсу Министарства културе 2016, где је безочно искористио своју позицију и својој приватној фирми доделио подоста буџетских средстава, без гриже савести, наравно. Тада је комисије бирао бивши министар културе, већ поменути Тасовац. Укруг-укруг-укруг-укруг, играмо валцер ја и мој друг…
Шта је последица ове игранке без престанка? Док се увек исти моћници боре за места моћи, уметничка музика и музичари полако одлазе са сцене. Скромни, радни, талентовани и вредни, под притиском неразумевања и нехаја, ако су млади одлазе неповратно у иностранство, ако су старији, вегетирају и тихо престају да наступају. Нема менаџера који организују концерте, нема правог напредовања, ни сјајних потеза, ни великих замаха. Ако смо раније били сaмoзaдoвoљни, jeр збoг изoлaциjе нисмо мoрaли дa сe пoрeдимо сa инoстрaнством, сада се показало да се хермeтички зaтвoрeнa музичкa сцeнa нe рaзвиja, нe нaпрeдуje, стaгнирa и пoлaкo сe гaси. Q.E.D.
[/restrict]