ПРОМЕНА ЈЕ ДУБОКА

Пише Борис Милосављевић

О Америци сада не говоре ружно само странци већ и Американци. Незамисливо је било чути Американца да лоше говори о својој земљи. Иза истинске или извештачене љубазности могли сте да осетите непоколебљиву самоувереност, сигурност, без трачка критичког или проблемског мишљења и барем мале, здраве дозе сумње у лична уверења и основна начела државне спољнополитичке идеологије

Америка се мешала у све послове на свету. Сад се цео свет меша у америчке послове. Последњих тридесетак година нико није смео, нити могао да се меша у америчке послове. Данас многи Европљани једва чекају да кажу нешто ружно о Америци. То подсећа на познату Лафонтенову басну о болесном лаву. Пораз велике спољне политике увек се враћао као пораз унутрашње политике, откривајући све њене дубоко скривене слабости. Ирак, Либија, Сирија, Авганистан нису стигли у Сједињене Америчке Државе, које нису осетиле живо присуство избеглица, али обојену револуцију смо већ видели у Вашингтону.

О Америци не говоре ружно само странци већ и Американци. Незамисливо је било чути Американца да лоше говори о својој земљи. Иза истинске или извештачене љубазности могли сте да осетите непоколебљиву самоувереност, сигурност, без трачка критичког или проблемског мишљења и барем мале, здраве дозе сумње у лична уверења и основна начела државне спољнополитичке идеологије. Сваки покушај упућивања на методску сумњу, као полазиште сваког објективног мишљења, наилазио би на зид самоуверења. За разумевање оваквог става и осећања може нам много помоћи наше искуство, које је потцењено, а у ствари представља богату ризницу што нам може помоћи више него бројне теорије и анализе. Када се живело у социјалистичкој Југославији, деца су веровала, а и одрасли, да се живи у најбољем од свих могућих светова, земљи најбогатијој природним богатствима, најбоље осмишљеном државном и друштвеном систему, између крајности Запада и Истока, са најлепшом климом и морском обалом пуном острва на којој нам завиде наше најближе комшије. Посумњати да је „пиши као што говориш и читај како је написано“ максима најсавршенијег писма и језика на свету, било је равно непатриотском чину. Братство и јединство било је свуда очигледно, равномерно распоређено, религиозне мржње искорењене, а разлике обесмишљене и небитне, жене еманциповане, равноправне и запослене, породице преуређене на новим основама пре него у западним земљама, национална осећања остављена у мрачном 19. веку, а верска у мрачном средњем веку. Једнакост је била највећа могућа, ненадмашива, каква може бити само у револуционарном друштву спровођеном по Марксовом обртању наопачке свега да би све постало једнако. Владар није био власт него добри друг и омиљени гост код куће и у целом свету. Сврставање у несврстане била је дијалектички надмоћна спољнополитичка идеологија. Изнад свега развијено је било осећање неупитне праведности, правда је увек била на нашој страни. Неговано је осећање „заједнице изабраних“ у најбољем свету, као у малим протестантским религиозним заједницама. Никаква сумња, нити критика није могла нити смела да буде системска и јавна.

[restrict]

Ова наша успомена може нам помоћи да разумемо осећање којим је зрачила америчка политика последњих тридесетак година. То осећање надмоћи дуго се развијао. Један државни секретар говорио је: „Победили смо у Другом светском рату, победили смо у Хладном рату, победићемо и у рату против тероризма.“ Рат против тероризма постао је виши позив и историјска одговорност коју једино Америка може да испуни. У томе се нашао и разлог и оправдање за мешање у све послове у свету и преузимање послова Уједињених нација. Понеки филозофски замишљен критичар, интелектуалац од имена (јер се на појединим студијама спомињу и читају његове књиге), као и понеки амерички филм у којем се приказује америчко режирање политичких догађаја у некој измишљеној земљи, све са манипулацијом осећањима гледалаца (потресне слике), служили су само као потврда да све иде добрим путем. То је она преко потребна мала критика и опозиција, која подсећа на режирану опозицију у тоталитарним режимима. 

 

„КРАЈ ИСТОРИЈЕ“

Када је после Клинтонове администрације дошла Бушова републиканска администрација, многи су поверовали да ће доћи до повољнијих ветрова. Међу чиновницима Стејт департмента који су махом били повучени са подручја бивше Југославије након избијања ратова, владало је дубоко укорењено клинтоновско једноумље, због чега су очи биле упрте у нове функционере из Републиканске странке. Било је различитих утолико што сте, бар у почетку, с њима могли да разговарате не сударајући се већ на првом кораку са зидом. Још свежи, као да су различитим аршинима ценили људе којима је стало до сопствене државе, како су они себе доживљавали, и људе којима није стало до сопствене државе. У сваком случају, било је ту неког израза поштовања за људе који служе својој држави како и они служе својој. Све је то брзо развејано и могло се видети да осим то мало поштовања нема разлике између бушовске републиканске администрације и претходне, клинтоновске демократске администрације. Све се некако слило у једно. А потпуна збрка настала је са терминима левица и десница. Све је предуго трајало и многи су поверовали да амерички мир и свет представљају „крај историје“ који су са свог пиједестала филозофи прорекли свету.    

 

ЗБУЊЕНОСТ

Неки доскоро самоуверени и сигурни Американци данас су веома збуњени. Затечени су. Одсутан је самоуверени став онога који је увек у праву и зна шта је праведно. Многи не показују никакво, ни најмање осећање лојалности према својој земљи. Јавно, по целом свету причају против своје државе. Исмевају амерички изборни систем (са електорима), а Америка, и списи, и говори „Очева оснивача“ већ два и по века узор су целом свету. Недавно ми један човек рече: „Ови су спремни на све. Они би растурили државу као што су је растурили пре сто година у Русији у Октобарској револуцији.“ Поставља се питање какав је то дух, каква је то идеологија и какав је то радикализам који је спреман на све.

У Америци се догодио дубљи потрес. То није била само смена власти већ је реч о много дубљем феномену, чији значај ће тек с временске дистанце моћи боље да се схвати, а и његова филозофикација ваљда неће бити тако неубедљива и досадна као филозофска апологетика претходне идеологије. Да би се схватиле назнаке дубине процеса који је започео, треба дубоко заграбити и поново претрести политичку терминологију. Држаћемо се само најважнијих и најопштијих поставки. Дакле, пре сто година догодила се комунистичка револуција у Русији. Постојала је интернационална радикална револуционарна левица спремна на све зарад својих циљева. Сарадња с непријатељем против своје државе, Русије, била је за њих само средство у остваривању сопствених циљева, које су после на дијалектички начин оправдавали (дијалектика је моћно оружје за оправдавање најнелогичнијих становишта и поступка). Време, међутим, утиче на све, јер се политика одвија у времену. Један део тих левичара морао је због спољног притиска да постане мање интернационалан него што је првобитно био. Током немачке инвазије Совјетски Савез се у сабирању моралних снага за отпор окреће традиционалним вредностима. Савезницима није промакло да је у Русији, осим комунистичке идеологије, почела да се развија и паралелна, патриотска идеологија. Развило се патриотско и државно осећање, сасвим супротно изворном лењинистичком пролетерском интернационализму.

Један део комуниста на Западу остао је веран Совјетском Савезу. То је била богата велика сила која је могла финансијски да помаже развијање левичарских, марксистичких учења и идеја по западним универзитетима. Данас имамо парадокс да историчари антикомунисти цитирају као ауторитете у науци западне историчаре, који су прави и искрени стаљинисти. Други комунисти на Западу постали су тзв. Нова левица. Они су били за интернационалне идеале као првобитно Лењин или Троцки. Разочарани стаљинисти постајали су „нови левичари“, маоисти или троцкисти.

 

СТАРИ ЛЕВИЧАРИ (НOВИ КОНЗЕРВАТИВЦИ)

Разочарани стаљинисти и антистаљинистички левичари почели су да улазе у некада омражене тзв. „грађанске (буржоаске) странке“, где су обично припадали њиховим левим крилима. С таквих левих крила америчке Демократске странке дошли су неоконзервативци, који су доминирали републиканском политиком. „Нео“ значи да су неофити, нови верници, нови у прихватању конзервативних схватања. Неоконзервативци су имали одлучујућу улогу у вођењу републиканске бушовске администрације. „Паметни, информисани и идеалисти, али једноставно прецењују домет силе и утицаја Сједињених Америчких Држава“, описао их је један стари амерички конзервативац. Били су утврђени уверењем да се само они налазе на моралним висинама и да неслагање са њиховим уверењима представља (амерички) дефетизам. „Глобални унилатерализам“ им је постао девиза. Један утицајни теоретичар оценио је да су неоконзервативци „често бистри, али никад мудри“. Стари конзервативци сматрају да треба водити рачуна о дугорочним интересима и трајности успеха.

СТАРИ КОНЗЕРВАТИВЦИ

Амерички стари конзервативци сматрају да неоконзервативци наносе дугорочну штету Америци. Најједноставније речено, замерају им јакобинску, комунистичку душу, „левичарски револуционарни бес који испољавају“. Све то разарање по свету, Ираку, Либији, Сирији са устима пуним приче о миру и људским правима тумаче њиховим идеалистичким погледима на свет. Као што „конзервативно“ нема негативно значење у енглеском језику, тако ни „идеализам“ није по себи добар. Идеализам је често радикализам, одсуство осећања за реалност, наношење стварне штете и доношење несреће. У енглеском говорном подручју у појму „конзервативно“ сачувала се стара идеја „чувања“ (ако не конзервираш храну, она ће сигурно иструлити или постати отров), па термин није постао политички неупотребљив као код нас и у континенталној Европи. Конзервативна идеологија може се превести са „чуварна“ идеологија, идеологија која се ослања на проверене вредности, одсуство радикализма, поступност, чување институција и њихово поштовање. Добро је осликана у једној енглеској песми:

„Што је старо, није увек истинито;

Оно што је ново, није увек јасно;

Зато, браћо, размислите још једном,

и држ’те се лепо оног што је старо.“

 

СПОЉНА ПОЛИТИКА

Стари конзервативци кажу да разумеју да све нације имају право да своје интересе ставе на прво место. То су идеје о којима су говорили пре него што се очекивало да би могли да дођу на власт. Основно језгро девизе „Америка на првом месту“ (које је наишло на толико јаку негативну емоцију на другој страни) састоји се од једноставних идеја: „Следићемо два  основна правила: купујте америчко и унајмљујте Американце (њима дајте посао).“ Сада се са врха америчке власти могу чути следеће речи: „Не тежимо да наметнемо наш начин живота никоме, већ пре да он сија сам по себи, као добар пример. Тражићемо пријатељство и добру вољу са народима у свету.“ Ако Руси могу да буду савезници против заједничког непријатеља, нема разлога да се не сарађује с њима. Сигурно им старе демократе и неоконзервативци говоре да су наивни и да ће их Руси преиграти. Али Америка има дуго политичко искуство, а наивним изгледају они којима су исцуриле депеше које историчари читају сада, уместо за педесет година. Америка има и дугу историју бриге о сопственим интересима. Има и дугу историју немешања у европска питања. Ни спор између конзервативаца и радикала није нов. Почео је још у 18. веку.

Када нова власт у Америци показује бригу за своју државу и народ и одређене традиционалне вредности, изгледа да су им ближи стари, бивши комунисти који су посредовани државом доживели државу и захваљујући искуству постали конзервативни, од бивших левичара – неоконзервативаца који су, у ствари, заступници глобалне идеалистичке интернационалистичке идеологије. Стари конзервативци сматрају да разочарани марксисти не могу да прежале јединство, снагу и једноставност старе идеологије „Стара љубав не рђа“. Да је приврженицима поражене администрације пре стало до идеологије него до сопствене државе, могу да посведоче покличи против сопствене државе пошто им законито изабрана власт није по вољи. Какве се мреже плету, не можемо још увек да сагледамо.

Део људи из окружења новог председника САД везан је за стару конзервативну политику. Који ће бити крајњи политички правац нове администрације и да ли ће следити постулате конзервативне идеологије видеће се у предстојећим месецима. У сваком случају несумњиво је промена много дубља него што је изгледало на први поглед. Ако не представља почетак нове епохе, извесно представља крај једне епохе.           

БЛИСКОСТ

Када сада нова власт у Америци показује бригу за своју државу и народ и одређене традиционалне вредности, изгледа да су им ближи стари, бивши комунисти који су посредовани државом доживели државу и захваљујући искуству постали конзервативни, од неоконзервативаца који су, у ствари, заступници глобалне идеалистичке интернационалистичке идеологије.

 

„ЛОЗИНКА“ ЗА (не)РАЗУМЕВАЊЕ

Један наш професор и добар човек разговарао је с особом из највишег америчког финансијског и политичког еталона и, како је причао, потпуно су се разумели: „На сам помен (хришћанског) Косова, најбурније је реаговао.“ То је веома различито од речи новог америчког председника да треба збринути хришћанске избеглице из Сирије, које нико не спомиње.

„КОНЗЕРВАТИВНО“ НИЈЕ НЕГАТИВНО

Амерички стари конзервативци критикују америчке неоконзервативце. Сматрају да наносе дугорочну штету Америци. Најједноставније речено, замерају им „левичарски револуционарни бес који испољавају“. Све то разарање по свету, Ираку, Либији, Сирији са устима пуним приче о миру и људским правима тумаче њиховим идеалистичким погледима на свет. Као што „конзервативно“ нема негативно значење у енглеском језику, тако ни „идеализам“ није по себи добар. Идеализам је често радикализам, одсуство осећања за реалност, наношење стварне штете и доношење несреће. Амерички конзервативци не сматрају човека априори добрим, већ гледају реалног човека са свим његовим слабостима, како га види хришћанство. У енглеском говорном подручју у појму „конзервативно“ сачувала се стара идеја „чувања“ (ако не конзервираш храну, она ће сигурно иструлити или постати отров), па термин није постао политички неупотребљив као код нас и у континенталној Европи.

НЕОФИТИ

Разочарани стаљинисти и други стари левичари улазили су у некада омражене тзв. „грађанске странке“, где су обично припадали њиховим левим крилима. Са таквих левих крила Демократске странке у Америци дошли су неоконзервативци, који су доминирали републиканском политиком. „Нео“ значи да су неофити, нови верници, нови у прихватању конзервативних схватања. Неоконзервативци су имали одлучујућу улогу у вођењу републиканске бушовске администрације. „Паметни, информисани и идеалисти, али једноставно прецењују домет силе и утицаја Сједињених Америчких Држава“, описао их је један стари амерички конзервативац. Били су утврђени уверењем да се само они налазе на моралним висинама и да неслагање са њиховим уверењима представља (амерички) дефетизам.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *