Почетна / БРОЈ 458 / ПРОМЕНА ЈЕ ДУБОКА

ПРОМЕНА ЈЕ ДУБОКА

Пише Борис Милосављевић

О Америци сада не говоре ружно само странци већ и Американци. Незамисливо је било чути Американца да лоше говори о својој земљи. Иза истинске или извештачене љубазности могли сте да осетите непоколебљиву самоувереност, сигурност, без трачка критичког или проблемског мишљења и барем мале, здраве дозе сумње у лична уверења и основна начела државне спољнополитичке идеологије

Америка се мешала у све послове на свету. Сад се цео свет меша у америчке послове. Последњих тридесетак година нико није смео, нити могао да се меша у америчке послове. Данас многи Европљани једва чекају да кажу нешто ружно о Америци. То подсећа на познату Лафонтенову басну о болесном лаву. Пораз велике спољне политике увек се враћао као пораз унутрашње политике, откривајући све њене дубоко скривене слабости. Ирак, Либија, Сирија, Авганистан нису стигли у Сједињене Америчке Државе, које нису осетиле живо присуство избеглица, али обојену револуцију смо већ видели у Вашингтону.

О Америци не говоре ружно само странци већ и Американци. Незамисливо је било чути Американца да лоше говори о својој земљи. Иза истинске или извештачене љубазности могли сте да осетите непоколебљиву самоувереност, сигурност, без трачка критичког или проблемског мишљења и барем мале, здраве дозе сумње у лична уверења и основна начела државне спољнополитичке идеологије. Сваки покушај упућивања на методску сумњу, као полазиште сваког објективног мишљења, наилазио би на зид самоуверења. За разумевање оваквог става и осећања може нам много помоћи наше искуство, које је потцењено, а у ствари представља богату ризницу што нам може помоћи више него бројне теорије и анализе. Када се живело у социјалистичкој Југославији, деца су веровала, а и одрасли, да се живи у најбољем од свих могућих светова, земљи најбогатијој природним богатствима, најбоље осмишљеном државном и друштвеном систему, између крајности Запада и Истока, са најлепшом климом и морском обалом пуном острва на којој нам завиде наше најближе комшије. Посумњати да је „пиши као што говориш и читај како је написано“ максима најсавршенијег писма и језика на свету, било је равно непатриотском чину. Братство и јединство било је свуда очигледно, равномерно распоређено, религиозне мржње искорењене, а разлике обесмишљене и небитне, жене еманциповане, равноправне и запослене, породице преуређене на новим основама пре него у западним земљама, национална осећања остављена у мрачном 19. веку, а верска у мрачном средњем веку. Једнакост је била највећа могућа, ненадмашива, каква може бити само у револуционарном друштву спровођеном по Марксовом обртању наопачке свега да би све постало једнако. Владар није био власт него добри друг и омиљени гост код куће и у целом свету. Сврставање у несврстане била је дијалектички надмоћна спољнополитичка идеологија. Изнад свега развијено је било осећање неупитне праведности, правда је увек била на нашој страни. Неговано је осећање „заједнице изабраних“ у најбољем свету, као у малим протестантским религиозним заједницама. Никаква сумња, нити критика није могла нити смела да буде системска и јавна.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *