проф. др Бошко Бојовић – Србија је несрећна капија Балкана (први део)

Разговарала Биљана Живковић 

Када као народ немате самопоштовања, ви сте у ситуацији самозатирања. Темељ самопоштовања је поштовање сопствених предака и жртава

Тешко је набројати све из богатог научног опуса др Бошка Бојовића, професора на Сорбони, чији су степен и области научног интересовања задивљујући. Професор Бојовић је социолог религије, специјалиста за средњовековну историју, филолог, балканолог, оснивач Катедре за историју и друштво Југоисточне Европе на Сорбони… Његова ерудитска личност обогаћена је изузетно вредном особином, а то је духовност. Привилегија одабраних, у њу је закорачио уз Аву Јустина Поповића. Скоро да не постоји проблем у савременим друштвеним, политичким, социјалним токовима који није био сфера научног интересовања др Бојовића. Наш саговорник говори о СПЦ, приликама у Европи, о вишегодишњој агонији српског народа и о личности Александра Симовића, српског родољуба, Солунца, индустријалца и задужбинара, којег су комунисти мучки стрељали.
Проф. др Бојовић казује на почетку о свом професионалном животу и разликама у високом образовању у Француској и Србији.
„Звање редовног професора на Француском универзитету се бира на нивоу целе Француске, постоји државни Савет универзитета који бира редовне професоре и доценте. Тако се добија звање, а радно место се стиче конкурсом. Према Националном савету француских универзитета стекао сам квалификацију или звање редовног професора славистике, такође редовног професора за средњи век, као и доцента за нови век и савремену историју. Уз то, оснивач сам Катедре за историју и друштво Југоисточне Европе. Мој наследник треба да буде докторанд из Колумбије, млади колега који завршава докторат о српским и југословенским елитама. Колико сам упознат, то је прва студија тог обима о поменутим елитама у другој половини 20. века.“

[restrict]

Колико сте као научник највишег ранга у Француској могли да афирмишете српску културу?
Самим тим што сам био на челу Катедре, на известан начин сам представљао и земљу из које долазим. Катедра је основана на Универзитету друштвених наука који покрива све друштвене науке и који, истовремено, покрива целу планету по регијама. За Југоисточну Европу смо били надлежни нас двојица, колега за Византију и хеленски свет а ја за северни део Југоисточне Европе, или балканологију. Предмет мог научног изучавања и наставе су све земље те регије, Румунија, Бугарска, Турска и Албанија, посебно Србија и бивша Југославија. Неким темама сам се бавио више, неким мање, али тежиште је било на српској и јужнословенској историји и социологији. И то не само због тога што сам Србин и што је то мени најближе већ, пре свега, из географско-историјских разлога.
Припадам и припадао сам српској школи, дипломирао сам на Филозофском факултету у Београду, магистрирао у Француској, на Сорбони. Треба рећи, када говоримо о Сорбони, да је она после 1969. децентрализована, тако да сада има неких 15 универзитета и више високих школа, који се позивају на Сорбону, али то више није исти систем. Докторирао сам на Катедри за византологију Универзитета Париз 1 Пантеон Сорбона, најпрестижнијег за историјске и правне науке, на најстаријој у свету катедри за византологију, код професорке Хелен Арвајлер, пред комисијом којом је председавао академик Љуба Максимовић. Потом сам стекао посебно звање које се зове хабилитација (нешто попут супердоктората) – диплому за руковођење научним пројектима, са којом се може бити изабран за редовног професора без претходног избора за доцента. Ментор ми је био угледни византолог и балканолог професор Андре Гију, а председник комисије академик Сима Ћирковић. У том делу мог усавршавања ја сам, дакле, и француски ђак. У историографији се тај научни покрет зове Школа Анала, која је у првој половини 20. века покренута од стране француских научника Марка Блока и Лисиена Февра. Настала под утицајем марксистичке социологије историје, Школа Анала је назив за научноистраживачки приступ друштвеној историји.
Велики историчар Фернард Бродел, оснивач тог Универзитета на Сорбoни (Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales), историју је упоређивао са морем, говорећи да су упадљиви догађаји у историји као пена од таласа. А друштвени процеси у историји су попут морских струја. По ставовима ове школе, није тежиште толико на најупадљивијим догађајима, није дакле фокус на биткама или ратовима, или када је ко постао или престао да буде владар, већ је тежиште на друштвеним кретањима, односно друштвеним струјањима и процесима. То је свеопшта историја, која се не заснива само на политичкој или геополитичкој историји већ је и социологија веома важна као прва помоћна дисциплина историје, историографије. Наиме, до Другог светског рата историографија се поглавито заснивала на филологији као главној помоћној науци, поготово историја старог и средњег века. Није се могла замислити без филологије, без темељне унутрашње критике извора, путем знања језика. Био је то основни критеријум за бављење историографијом. После Другог светског рата филологија је добрим делом замењена социологијом. Готово да је оно што је некада била филологија замењено социологијом. Школа Анала је посебно истицала значај архива и архивске грађе, као веома битан елемент савремене истраживачке научне историографије. Припадам обема школама, француској и српској, и то не само у географском смислу него и по ономе што је старије – као филолог, историчар медиевиста, а потом и као социолог, посебно социолог религије. У мојим првим истраживачким корацима руководиоци и ментори су били академици Андреј Митровић, потом Димитрије Богдановић, филолог и историчар, као и медиевиста академик Сима Ћирковић, јединствени научници.
Који је Србин био први доктор наука на Сорбони, и ко се данас усавршава на Сорбони?
Први наш доктор наука на Сорбони био је Михаило Гавриловић, иначе оснивач српске архивистике, који је одбранио докторат 1901. о односима Француске и Енглеске у 14. веку. Тада су се Срби школовали на Сорбони сразмерно више него данас, али су странци веома тешко могли да постану професори. Потом је дошао период у Југославији и Србији када су се универзитети демократизовали, после Другог св. рата било је све више универзитета, све до Приштине. Наши људи су, последично, мање ишли на школовање према Западу. Интересантно је да у другој половини 20. века од наших стручњака, који су долазили на усавршавање на Сорбону, најмање је било друштвењака. Највише их је било из природних и техничких наука. Према мом мишљењу, највећи утицај на то имао је догматизовани марксизам, који је овде владао пола века, па и сада су евидентни његови трагови и последице. Догма не трпи критички увид, отуда и неповерење према недогматизованим друштвеним наукама. Из тог разлога није се фаворизовало студирање социологије, антропологије, историје и других друштвених наука ван домаћих установа. Неминовне последице својеврсне полувековне аутархије у неким областима друштвених и наука о човеку нису могле нестати самим престанком једнопартијског догматизма.
Пре 17 година сте изабрани за редовног професора на Сорбони. Докторирали сте 1991. тезом Владарска идеологија у српском средњем веку. Кажите нам нешто о тој тези.
Била ми је то, у извесном смислу, задата теза, још док сам био на магистарским студијама, мој неформални ментор, покојни професор Димитрије Богдановић ми је предложио да обрадим историју владарске идеологије у српском средњем веку. У почетку ми је изгледало да је тако опсежна и оскудно проучена тема готово несавладива. Он ми је тада рекао: „Никада не заборавите, то што урадите, то је најважнија ваша легитимација.“
Упутио ме је на Горички зборник и Архив САНУ, увид у ту врсту грађе се не добија тако лако. Копирао сам тај аутограф у архиву САНУ, микрофилмовао га, такође уз препоруку проф. Ђорђа Трифуновића. Још у магистарском раду урадио сам, у првобитном облику, критичко издање Житија Стефана Немање од Никона Јерусалимца. То је својеврсна компилација Стефана Првовенчаног и Теодосија, али је на одређен начин и оригинално дело у средњовековном духу. Био је то мој филолошки допринос, касније у знатно темељнијем облику и у мом докторату. Део тог доктората је објављен на српском језику, под насловом Владарство и светост („Службени лист“, 1999). Пре тога у Риму, у Ватикану, на Оријенталном институту 1995, једној од најугледнијих научних установа у свету за источно хришћанство, мој докторат објављен је на око 800 страница. На челу те угледне научне установе Pontificium Institutum Orientalium Studiorum био је Роберт Тафт, генерал језуита, најутицајнији литургичар тог времена, познат и по томе што је аутентификовао литургију Светог Јована Златоустог. Био је главни и одговорни уредник моје књиге у свету знаменитој серији „Orientalia Christiana Analecta“. Та моја прва студија објављена је под бројем 248, а ја сам први из наше земље чије је дело до тада било објављено у тој угледној серији, присутној у свим конгресним библиотекама у свету.
Проучавајући наративне и литургијске, као и нормативне изворе из српског средњег века, док сам припремао ту обимну синтезу, настојао сам да артикулишем везу између харизме, светости и идеологије у монархији српског средњег века у њеном источном и западном окружењу. На тај начин сам се суочавао са сазнањима о оригиналности, колико и вишеструким утицајима из којих настаје немањићка и уопште српска политичка филозофија у средњем веку. Упоређујући тај духовни и политички систем вредности са идеологијом осталих европских монархија, откривао сам у којој смо мери баштиници непроцењивог културног и идејног наслеђа. Настојао сам да дам пресек, синтезу, како је еволуирала та идеја од Стефана Немање и њена афирмација у светској хијерархији вредности владарског и државног суверенитета. Дакле, од Немање, који то прецизно дефинише, потом, преко Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана, Теодосија, касније Данила Другог и осталих, све до законодавства цара Стефана Душана, култа кнеза Лазара, Стефана Лазаревића, Никона Јерусалимца, деспота Бранковића… Доследност немањићкој идеји суверенитета и светородне лозе представља, у много чему, јединствену појаву у европском средњем веку. Као потка одржавања хијерархије вредности наслеђених од римског правног поретка и суверенитета хришћанске монархије, ово је наслеђе имало немалог утицаја у државама византијског духовног круга и институционалног наслеђа које је Николае Јорга назвао „Византија после Византије“. Стога што је Србија била својеврсна синтеза источног и западног схватања државности, црквене аутокефалије, суверенитета и светородне монархије.
Французи су имали свете краљеве чудотворце, како их назива историчар Марк Блок, краљеве исцелитеље, који су исцељивали болеснике у средњем веку и касније, тиме доказујући своју Богом даност, односно да су заиста суверени по милости Божјој. С друге стране, српски владари су свој легитимитет осведочавали предиспозицијом светости. Њихов критеријум је светост, односно христоцентрично мерило вредности. Наравно, није сваки српски владар свет, али светост је њихова предиспозиција, самом чињеницом што су од светога корена немањићког. По чему се тај свети корен препознаје, афирмише? Који су основни критеријуми? То је абдикација, одлазак у монаштво, живот у молитви, живот у испосништву, свети живот у монаштву, света дела, нарочито црквене задужбине и наравно друштвена рецепција тог христообразног узора – то је критеријум канонизације у православној цркви. Критеријум канонизације није правни акт, као у Ватикану (нарочито од папе Инокентија с почетка 13. века). У православљу је канонизација литургијски чин и пракса која има своју древну богослужбену процедуру наслеђену од првобитног хришћанства. Као нека врста античке акламације: по принципу глас народа – глас Божји. Ако се поштује светитељ, ако се дешавају чуда на његовом гробу, ако народ у то верује, ако се одржава и шири култ светитеља, следствено томе, почињу да се пишу литургијски текстови, те настаје литургијска пракса. Тај култ може бити локални, национални, државни или свеправославни култ. Па чак је било покушаја канонизације од стране Римокатоличке цркве Стефана Дечанског, житије Светог Саве на латинском. И свети Јован Владимир, будући да је живео на граничном подручју, практично је био усвојен од стране три цркве и различите конфесије. Цео тај систем вредновања није октроисан, процедура канонизације није бирократска и клерикоцентрична. Она је регулисана трајањем, сећањем и веровањем у виши ред вредности и појава; као интеракција, између људи и времена, људи од вере у Бога који их је створио. Институционални систем који је трајао од краја 12. до краја 15. века. Континуитет солидарности државе и цркве био је предуслов опстанка на раскршћу светова и цивилизација, империја и њихових ратних похода, доминација и преверавања. Редослед вредности који је темељ српске „политичке теологије“, друштвене солидарности, духовности и државности, свести о трајању и самопоштовању. Та студија имала је бројне приказе, осврте и цитирања од Запада до Русије и других земаља.
Ваша књига Дубровник и Турска је посебно вредна. Зашто сте се одлучили да један научни рад посветите Дубровнику?
Та књига је прошла готово незапажено код нас, док је у свету доживела многа представљања. Објављена је 1998. у Паризу, код угледног научног издавача „De Boccard“. Питате зашто управо Дубровник? Као академски историчари, попут занатлија, ми радимо на основу онога чиме располажемо, са изворима који постоје или су доступни и на основу понуде и потражње академске заједнице. Обично то наручи одређена научна институција, шеф катедре или научног пројекта. Радио сам ову тему на подстицај једног од најугледнијих османолога и оријенталисте Никоара Белдићануа, ученика знаменитог турколога Франца Бабингера. Под његовим руководством објавио сам један од највећих корпуса турских фермана, око 140 султанских писама и повеља, то су фермани издати на српском језику од времена Мурата Другог до Сулејмана Величанственог. Турска државна, Портина канцеларија, издавала је те царске акте на српском језику. Имала је више нетурских канцелара и одељења: српско, грчко, латинско. Многи султани су знали српски језик, између осталих, и Сулејман Величанствени, по сведочењу једног француског амбасадора. Српски језик је био коришћен на Високој Порти најмање до краја 16. века. Турци су институције преузимали од Персијанаца, Арапа, а највише су преузимали од Византије. На Балкану Турци су преузимали институције од Срба. Зашто? Зато што су Срби имали државност и после Византије. Имали су изузетан углед и институционално наслеђе. Дубровник је водио преписку са Портом на српском који је био говорни и дипломатски језик Дубровачке републике. Да не говорим о томе да су многи велики везири били Срби, да су веома бројни јаничари и паше били Срби; српски језик, самим тим, био је у Турској веома заступљен. Радован Самарџић то на најбољи начин описује у његовој студији Велики век Дубровника.
Пита ме поменути професор на Сорбини, да ли могу да читам шта пише у ферманима, рекао сам – да, могу. „Да ли можете да преведете?“ Потврдио сам. А онда ме је упитао да ли могу да преведем без речника – казао сам – могу! То је старосрпски језик – термин који сам унео у стручну лексику на Западу.
Угледни слависта Унбегаун, Американац украјинског порекла, пише у једном знаменитом зборнику о писмима султана Селима Првог великом кнезу московском Василију на српском језику. И објављује фермане и ту преписку и чуди се зашто југословенски научници не проучавају језик од кога је касније настао њихов књижевни језик. Реч је, дакле, о 15. и 16. веку! Немачки научник Вернер Лефелд, са Универзитета у Гетингену, објавио је 1989. Синтаксички речник, први те врсте у свету, и то на четири језика: арапском, грчком, персијском и српском, који је, иначе, припадао Мехмеду Освајачу.
И што је најинтересантније, најстарији султански акти су написани на српском језику! Султански акти Мурата Другог! (Вероватно су постојали старији на турском, али нису сачувани.) Зашто? Султанија је била Мара, ћерка деспота Ђурађа Бранковић. Она је имала високе позиције и, уопште, значајну улогу на Порти, као и у дипломатији. Србија је иначе у то време од стране западних писаца била названа Serbia Silvestra и Serbia Aurеа, тада као највећи произвођач злата и сребра у Европи, и на Медитерану.
И још једна мање позната чињеница, Сулејмана зову Величанствени на Западу, у Турској га зову Кануни – Законодавац. Као што је доказао Никоара Белдићану, велики део његовог рударског законодавства је преузет из српског. Оно је настало по Рударском законику Деспота Стефана Лазаревића, јер су Турци наследили рударство од Срба. Највећи рудник злата у Европи у 16. веку био је Сидерокапсија, код данашње Стагире на Халкидикију. Огроман рудник где је радило око шест хиљада рудара. Око тог рудника било је више рударски насеобина, најближа се звала Извор. Било је то српско село рудара доведених са Новог Брда. Ишао сам да истражујем тај рудник и то село. Сада је на том месту отворен, од стране једне канадске компаније, велики рудник злата, познат по афери међународних размера изазваној катастрофалним загађењем које угрожава туризам, узгој шкољки, еко-систем и човекову средину уопште. Питам садашње мештане како се зове њихово село. Одговарају – Извор. Чувену Стагиру, родно место Аристотелово, мештани називају Извор.
Како процењујете стање у СПЦ?
Објавио сам недавно монографију о СПЦ на француском језику: Српска православна црква: историја, духовност, савременост. Трећи део те студије писао сам као социолог религије. СПЦ је у одређеној кризи која је, иначе, захватила и готово читав хришћански свет. Формулисао сам то у мојој студији, најсажетије: „Клерикализација друштва путем секуларизације цркве.“ То је неспорна констатација. Када погледате манастире без духовника, обнову монаштва у датом контексту, корупцију, непотизам, лобирање, сукобе у Цркви… При том, постоји значајна клерикализација и цркве и друштва. Лишени идеологије, посткомунистички режими недостатак кредибилитета надокнађују подршком Цркве.
Пре неколико година на научном скупу „Православље и национализам“ у Волосу учествовали су представници готово свих православних цркава. После мог излагања пита ме организатор: „У којој је мери СПЦ одговорна за распад Југославије и зашто Јустина Поповића цитирају само грчки зилоти?“
Одговорност СПЦ за распад Југославије је сразмеран одговорности Грчке за распад еврозоне, а потом можда и ЕУ. А оца Јустина је боље да цитирају и грчки зилоти, ако већ неће његови домаћи наследници – био је мој одговор.
Морао сам и ја да упитам какав ће бити наслов наредног међународног научног скупа, као и да предложим тему са насловом „Клерикализам и популизам“.
Питање припадности се нешто другачије прелама на Западу. У Француској, по статистици, око 50 одсто Француза се изјашњавају као католици, од тога половина верује у Бога, од тога око четири одсто иде у цркву. Тај податак је увелико преувеличан, реалније би било можда четири промила. Још поразније је што подаци говоре да 64 одсто католика у Француској верује у реинкарнацију. Лаицизам је једно од основних постулата републике.
Однос између верских заједница и вероисповести је све значајнији у мултиполарном свету суоченом са кризом мултикултурног друштвеног модела. Православни и римокатолици треба да се поштују, да се уважавају, да се кроз размену мишљења упознају, приближавају и премошћују наслеђа прозелитизма и његове последице. Приближавање кроз дијалог конфесија и цркава је, срећом, у току. Католици су унеколико свеснији тог процеса (о чему сведочи и недавна осуда прозелитизма од стране папе Фрање), потребе да се он унапреди, уклањајући прозелитизам као највећу препреку за даље зближавање историјски најближих хришћанских вероисповести. Као историчар настојао сам да појасним у својој књизи Византија–Балкан–Европа („Службени гласник“, Београд 2014) шта у историјском пресеку карактерише клерикалну аутократију.
Како доживљавате вишегодишњу српску агонију у политичком, економском, социјалном, демографском, културном смислу?
Пре неколико година позван сам био да говорим у Паризу о повратку Турске на Балкан. Велики амфитеатар, угледни аудиторијум, бројна и бирана публика, после излагања, питања и одговора, најсажетија педагошка препорука: „Требало би да идете у Србију једном годишње као на ходочашће.“
Неко из публике је упитао: „Како то мислите? У Србију на ходочашће!?“ Анегдотски или карикатурално и провокативно осетио сам потребу да нагласим: „Ако желите да имате неку представу о ономе што долази, то би било најнепосредније искуство, то што је у Србија било доскоро са још увек видним последицама, могло би бити у Француској и ЕУ у догледно време.“
Није потребно подсећати да ванредно стање у Француској траје више од годину дана.
Забринута радикализацијом ислама у земљи у којој живи једна француска муслиманка је написала књигу у којој упућује питање јавности: „Како да не дође до радикализације муслимана када је ислам једино што ви збиља поштујете код нас?“ Нешто нисам чуо уверљиве одговоре на то питање, осим ако би то могла бити књига Емануела Тода Нисам Шарли!
У Србији, срећом, више нема драстичних преокрета, драматичних превирања, трагичних агресија, али се балканска нестабилност и неизвесност преноси на Запад. Србија је у одређеном смислу синтеза Истока и Запада. На раскрсници је не само Истока и Запада него и Севера и Југа. Србија је капија Балкана. А Балкан најосетљивија евроазијска раскрсница. Није то само географска, геополитичка него и историјска емпирија дугог трајања. Један јапански историчар запажа: „Када нешто заљуља на Балкану, одражава се и у Јапану.“
Балкан је одувек због тих околности трусно подручје, али то се, евидентно је, сада преноси на Европу. Сећам се да је министар Дима 1991. изјавио: „Југославија је лабораторија будућих европских тешкоћа.“
Говорило се пре неколико година о балканизацији, па о југославизацији, а сада се већ понегде може чути о косовизацији. Све што се издешавало у Србији тешко је сагледати из свих углова, није лако препознати друштвеноисторијске токове и стихије када се налазите у њиховом вртлогу.
Како процењујете стање у Европи?
Европа постаје, у духовном, интелектуалном, концептуалном смислу, све више својеврсни урушавајући вакуум. У тај простор улази оно што стихија доноси. Сликовито речено, имате у Европи и на Западу једну од аберација постмодерне – теорију жанрова. Та теорија жанрова проповеда да је полна припадност културолошке природе, те да треба оставити слободу деци да се у пубертету одлуче за који се пол опредељују. Замислите сад ислам који тај модернитет негира радикализацијом. То је само један пример односа и различитости. А шта се налази између те две крајности – празнина. Један немачки историчар сматра да је, после нацизма и комунизма, ислам последња препрека модернитету. Савременост или модернитет је дакле мерило модела који се нуди путем глобализације што се идеолошки или демагошки оријентише улево, економски све више удесно, док се равнотежа политичке оперативе тражи у некој синтези на центру. Ствар је у томе што је овај систем више него истрошен, са увелико превазиђеним роком трајања. Опсесивни порив за доминацијом, као хронична патологија Запада, прешао је акутну фазу после распада СССР-а, нарочито после кулминације демонстрације силе, НАТО агресијом на СР Југославију 1999. У том периоду Запад је у неповрат изгубио прилику да стекне поверење Русије, како је луцидно приметио Џон Ле Каре, док се највећим делом остатак планете осведочио како је западни модел овештали инструмент доминације. Само је Аустроугарска била до те мере охола и агресивна када је пре стотинак година изазвала светски рат да се не би сама од себе урушила. Она и јесте била тадашњи преседан ЕУ, док је њена делимична наследница Југославија то in fine постала удруженим заслугама титоизма и атлантизма. После идеолошке еуфорије под геслом „узмимо наше жеље за стварност“ из давне 1968. следује немилосрдни мамурлук коме се на да лако сагледати исходиште.
Орхан Памук каже да не може Европа на својим вратима да задржи гладну Африку и Азију. Август Конт је рекао: „Демографија, то је горе од судбине.“ Оно што детерминише узроке и последице, генерацијама и вековима. Србија одумире, она је парадигма тог процеса, метафора Европе и Запада. И Европа биолошки и духовно одумире. Француска је у демографском смислу најјача земља у Европи, углавном због прираштаја код муслимана. Не можемо демографију посматрати засебно, она долази са етиком, духовним вредностима, религијом. У исламу и у протестантизму етика је веома присутна. У католицизму – можда не у тој мери, слично као и у православљу. Дакле, није у питању прост биолошки моменат, него и економски, културни, духовни. Дезиндустријализација, пад средње класе, растућа социјална диференцијација. Док око један одсто стиче све вртоглавије профите, остатак становништва све више губи тло под ногама и тоне у пауперизацију. Здравствена заштита и социјална достигнућа се осипају и само доприносе прираштају економске имиграције. Остарели Европљани знају да њихово све малобројније потомство никада неће достићи животни стандард њихових родитеља. Све више младих Француза прелази на ислам, који им изгледа као једина могућност промене у свету свакојаког отуђења. Духовност или њен симулакрум намеће се као покретачка снага промена. Вера је широк појам, она је најмање догма. Вера је погонска снага људског бића. Човек има моћ да мисао претвара у стварност. Да нематеријално претвори у материјално. Али зачин, неопходан као со, који то омогућава, то је једино вера. Човек може да замисли било шта, али може да оствари ако има веру. Замислите сад „модерну“ која намеће свету вредности у које и сама све мање верује.

БИОГРАФИЈА

Професор др Бошко Бојовић је завршио Филозофски факултет у Београду, магистрирао, докторирао на Сорбони, где је стекао хабилитацију, врхунско звање руководиоца научних пројеката Универзитета друштвених наука у Паризу, где је 13 година био редовни професор као оснивач Катедре за историју и друштво Југоисточне Европе. У Београду је редовни професор у Европском центру за мир и развој. До пре две године био је редовни професор на Универзитету друштвених наука у Паризу, који је основао Фернард Бродел, најзнаменитији француски историчар. Професор Бојовић је био и научни саветник у Балканолошком институту САНУ. Члан је Европског друштва културе са седиштем у Венецији, редакције часописа Балканске студије у Паризу и Зборника за друштвене науке Матице српске у Новом Саду… До сада је објавио 20 монографија, преко 190 научних радова на француском, српском, енглеском, латинском и немачком језику, из области средњег века, новог века, савремене историје и социологије. Живи и ради у Паризу и у Београду, радо долази у своје отачаство.

[/restrict]

Наставак у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *