Правила по мери колоније

Драгомир Антонић 

Они који би да осуде Србе за све и свашта уз помоћ заштитника грађана увек се позивају на изузетност Америке и њеног система. Неважно је што њихов правни систем не познаје институцију заштитника грађана

Сме ли се заборављати?  Питање које се често поставља и понавља. Одговори су различити. Једни ће тврдити да је добро заборавити, други да не ваља заборављати, трећи неће имати својег мишљења, јер их се не тиче ништа што се њих не дотиче. Свако има право на свој став, али мора бити спреман да због њега сноси последице. Не може се кад невоље стигну тражити помоћ или други осуђивати, јер смо у времену без невоља мислили да је наше понашање исправно. За своје грешке не смемо друге кривити. Шта је исправно нека свако сам одлучи.

[restrict]

СРПСКИ ТУМАЧИ Пре извесног времена у Загребу су пребијени млади ватерполисти Партизана. Сва страхота чина почела је да наилази на оправдања, да би све било приписано младости, а не мржњи проистеклој из чињенице да је реч о српским спортистима. У заташкавању и заборављању предњачили су Срби у Београду, да не би нарушили идиличне односе који иначе владају између усташоидне Хрватске и државе Србије. Било па прошло, говорили су српски тумачи догађаја.

Јесте било, али није прошло. Пре неки дан су пребијени навијачи Партизана само зато што су Срби. Значи, то што смо ми заборавили не значи ништа, јер други, Хрвати, заборавили нису. Резултат је видљив: Они што су заборавили и умањивали претходна пребијања, пребијени су поново. Још жешће.

Кад се није осудило певање: „Мали Србин трчи пољем, а ја јурим да га кољем“, стигла је нова песма: „Српска деца, српска деца, дошла ватат зеца, убиј децу, убиј децу, спаси живот зецу.“ Стихови су осванули и данима стајали исписани на зиду зграде у граду Карловцу, у кварту који се зове Раковац. Стихови су у јавности означени као посебна занимљивост, али проналажења аутора отвореног позива на убијање деце и његовог кажњавања није било. Као да су важна српска деца!

Боже мој, па то је само једна неслана шала. Дечја посла. Били су једини коментари поводом гнусног злочина, јер јавни позив на убијање деце је злочин. Ко не верује мени нека погледа америчко законодавство где постоји термин „fighting words“ – насилне речи, које не уживају заштиту Првог амандмана, иначе неприкосновеног кад је у питању јавни говор (види Војислав Шешељ, Хашка пресуда, први део, Београд, 2016, стр. 290). Наводим амерички пример, јер они који би да осуде Србе за све и свашта уз помоћ правобраниоца самоуправљања или заштитника грађана увек се позивају на изузетност Америке и њеног система. Неважно је што њихов правни систем не познаје институцију заштитника грађана. То што није добро за Америку добро је за Србију и остале банкарске колоније. Банке су завладале светом, нарочито државама које су се ослободиле од друштвене, јавне или државне имовине, у своју корист или, како би у Чачку рекли, за свој џеп.

КАКО ЈЕ ГОРЕЛА БЕЛА КЊИГА Пљачка уз НАТО злочиначко бомбардовање и тровање радиоактивним, отровним бомбама, са геноцидним последицама по српску децу и децу њихове деце је дозвољена ако су у питању банкарски интереси, односно „борба за демократију“, како „борци за демократију“ – осуђени злочинци Блер, Клинтон, Олбрајтова, Кларк, Солана (Окружни суд у Београду је 21. 9. 2000. донео пресуду којом се 14 злочинаца, међу њима и поменути, осуђују на казне затвора због почињених злочина) – воле себе да називају. Пресуда је сачувана. Сачувана је и тзв. Бела књига у којој су наведени и описани сви бомбардовани циљеви, врсте експлозива и отрова којим је Србија бомбардована и затрована. Бела књига је објављена и на енглеском језику и послата свим амбасадама ондашње СР Југославије, али је Горан Свилановић, неко време министар иностраних послова, наредио да се сви примерци књиге спале или на други начин униште. Слично је радио и Гебелс, а књиге писане на ћирилици и књиге српских аутора су спаљивали и хрватски чимбеници у Загребу, Сплиту, Задру, Шибенику… крајем прошлог, двадесетог века. За свој подухват Горан Свилановић је награђен добро плаћеним местом у оквиру некакве НАТО агенције. Ко га се не сећа имаће прилике да га виђа у време кад почну избори за председника Србије. Ово су чињенице.

Ко хоће може да их заборави, или да памти, а може да каже да се прошлост њега не тиче, јер гледа у будућност. Ако тамо угледа клониране НАТО убице и њихове домаће помагаче, нека се мени не жали.

Читајте Сретењски устав. Празнике сте прославили. Верујем да сте се сетили Радована Караџића, генерала Ратка Младића и осталих мученика. Љубиша Беара је окончао у немачком затвору – које ли симболике – овоземаљски живот. Сетимо се наших сестара и браће на Косову и Метохији. Нека знају да нису сами. Молимо се за њих. Молитва помаже.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *