Почетна / Култура / Пчеле и меланхоличари

Пчеле и меланхоличари

ПЕВАЊЕ И МЕРА МИЛОСАВА ТЕШИЋА

Можда би Милосав Тешић с правом могао за Александром Блоком да понови како поезија није само питање версификације већ судбине. Али прво версификације, па онда судбине. Тешићев пчелињи рад у стиху меланхолијом је проточен. Овај песник верује да „пчеле лече меланхоличаре“…

Пише Рајко Петров Ного

То што је наумио и већим делом реализовао Милосав Тешић граничи се са подвижништвом: освежио је посустали и конвенционализован везани стих и тиме обрадовао песничке претке, у заборављене српсковизантијске и европске песничке облике унео је наше немире од века, јер песнички облици никада не застаревају, само је питање временске наруџбе и индивидуалног талента када ће бити обновљени; у метрички неред увео је неокласични ред и строги ритам, вратио је важност прозодији, обновио личну и колективну меморију; модерно, понекад, и постмодерно, прекодирао је нашу лирску и епску вертикалу. Његова су поуздана лексикографска знања зналачки, песнички упослена, његова је стручна обавештеност залог самосвести која нам је подарила искупитељску одбрану поезије, а то истовремено значи и одбрану наше поскитане историје и географије, наших трагичних сеоба на север. Песник Круга рачанског певао је о српском распећу са надом да ће, уз помоћ Пречисте Помоћнице, да „збруји у згласје азбучна звона“, и да ће од тог бруја, у садашњост посрнула Србија – „чија се брља осећа свукуд“, Србија која је била, и још је, „дивно позорје оку“, али и „кућа без црепа“ – да ће таква Србија поезијом, као целебним пићем, да се окрепи и исцели. Сентандреја и други некада наши крајеви, попут пронађене потонуле Атлантиде, преселили су се у Тешићеве песме и ту трају нови живот у згласју његових рима. Постоје и постојаће, рецимо, Тешићева Рача, Метохија и Панонија, као упечатљив песнички докуменат нашег вајкадашњег и садашњег изгона, као продужено време „кад кров са прагом губи везу“. Али и као утеха да Реч и Слово памте. Овај Јеремија Србије понекад верује да Бог, творителном зањат поезијом, баш као и песник, ради у дактило-трохеју, понекад и у тростопном амфибраху, и да и у Творцу и у песнику заносним ритмом „трепере честице части“. Тешићев је подухват не само високог песничког већ и моралног реда. Тај подухват је био могућ јер је настајао „у тесном склопу метрике и бола“. Можда би Милосав Тешић с правом могао за Александром Блоком да понови како поезија није само питање версификације већ судбине. Али прво версификације, па онда судбине. Тешићев пчелињи рад у стиху меланхолијом је проточен. Овај песник верује да „пчеле лече меланхоличаре“. И да је „Онај што држи пчеле у вресу“ Господ лично. Ова вера је исходовала евокативни занос и обликовну моћ који на стотине начина славе Дело Господње баш зато што стрепе да би шуме могле начас да онеме, „да буде збрисан језик чавке, креје, / да видик застру крљушт и пераја“. Пред тим апокалиптичним призорима Тешићеве се речи хитно магнетишу и оживљавају оно што је било, снажно призивајући Брзу Помоћницу, вечну Неопалиму Купину, дакле Богородицу, која би нашој садашњој угаслој снази једина могла „супрет да разгрне“. Тај запретани жар код Тешића упоредо сјајка и у природи и у култури: „Што је било тек оживи / у студији, у отиску, / на икони, на гравири, / у пламеном златотиску.“ Како се само прожимају цитати са пејзажима, како се географија сенчи поезијом, Бранковом; и како једро брекће сећање на Јашу Игњатовића, а све се опет сажима, и то у десетерцу, у небеску круницу, у цвет Васкове перунике: „Пламте равни порфирним покровцем. / Девојачки замирише роба. / Среда петку намигује новцем. / Краков, Пожун, трговина добра…/ Што звецкало радосним прапорцем, / замукло је у шоботу гроба. / Лепу пропаст у стих сморен прима / Сентандреја, Iris florentina.“

КЊИГА НАДАХНУТОГ ЗНАЛЦА
Зашто је све ово о песнику Милосаву Тешићу већ на почетку требало рећи, сада када се говори о лепо опремљеној и пажљиво урађеној Тешићевој књизи књижевно-естетичких и метричких анализа под насловом Певање и мера („Службени гласник“, 2016). Зато што је готово исти подвижнички напор уграђен и у ове изванредним стилом писане текстове; препородилачки ерос дела и у њима, и не да читаоцу да посустане у заједничком откривалачком рашчитавању, колико наше класичне – Стерија и Лаза Костић – толико и модернистичке – Настасијевић и Винавер – те савремене поезије Скендера Куленовића и овога који вам говори.
И када у тексту „Косовска туга Јована Стерије Поповића“ баца ново светло на чувену песму „Даворје на пољу Косову“, коју зове и ораторијумом, Тешић не пропушта да, у три дужином стихова неједнаке строфе, не види њену визуелну крстоликост, а тешко оптужујуће стихове: „Овде Српства мајка лежи / Од синова убијена“ не прочита као савремени свирепи епитаф.
Из свих праваца рашчитавајући Костићеву очајничку поему „Моја дангуба“ (146 стихова) Тешић је на једној мање познатој песми разабрао готово све Костићеве укрштаје међу јавом и мед сном, а онда и понорну трагику оваквих прегаоца, песника, тих небне мисли земних бораца. У тој тамној песми има више очајања но у свему осталоме што је Лаза Костић написао, тврдио је Љубомир Симовић. То очајање је Тешић изнутра – и синтаксички и метрички – расклопио и склопио, и учинио да га, тако дрхтавог, осетимо на своме длану.

НАЈБОЉЕ О НАЈБОЉЕМ Најбољи текст Милосав Тешић написао је о најбољем песнику: „Певање Момчила Настасијевића као сурова и врла мера ћутања.“ О најбољима је најтеже писати. Ту човек најчешће жели да не парафразира, да само цитира. Настасијевић, тај јединац у српској поезији, мученик и инокосник, понекад и са девет брава закључан, у чију је понорну поезију дубоко ушла Тешићева сонда, указује нам се као рудар језичког блага. Тешић га је ловио „у тренуцима када су речи митски устрептале и магијски узрујане, када су у коби здружене… а изнад њих лебди нешто попут свете тишине“. Послушајте овај Тешићев закључак: „Настасијевићеве песничке слике, то су јата и јата расплашених препелица, ухваћених у росном и гипко окамењеном трену вечности.“ То јесте есејистички, песнички речено, али је за дубљи слух, математички прецизно и тачно. И чујте како је формулисана ова висока оцена: „На жетвеном и жртвеном пољу српског песништва, у његовом свеобухватном распону, песништво Момчила Настасијевића издвојена је крстина, која, као кроз црну земљу, зрачи из искона кроз памтивек у бескрај.“
Највише откривалачке новине Тешић нам је донео у тексту „Шумна мисао Станислава Винавера“. Тешић је разбио стереотип о Винаверу као песнику комедијашу, подсмевачу и пародичару и уверљивим аналитичким продорима у позно и постхумно Винаверово песничко дело, у свом избору Звучни предео (2005) разглобио и узглобио Винаверову усталасану лирску линију, и тако његову поезију примакао певању најистакнутијих песника двадесетог века. Одмичући мање вредан ток Винаверовог песништва од оног вишег реда, Тешић је радио праведан и благородан посао, какав и заслужује „један од најблагороднијих песничких напора у српској поезији двадесетог века“.
У раду о сонетима Скендера Куленовића Тешић је супериорно демонстрирао своја метричка, а каткад и метаметричка знања. Она траже квалификованог читаоца, каквих је данас мало. Можда Леон Којен, рецимо.
О подужем тексту „Јамби на расклапање Рајка Петрова Нога“ не би било пристојно да ја говорим, осим можда да кажем да је сатрепетнички писан, и да је и овом који вам говори био откривалачки.
Певање и мера Милосава Тешића бриљантна је књига надахнутог зналца чија су свакојака знања срећно упослена; она нас изнова изненађују нечим однекуд познатим: о поезији најбоље пишу самосвесни песници, а иза читања таквих текстова још једном се уверавамо да је поезија оно најбоље што имамо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *