Одлази ли „уморна“ Ангела Меркел

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Наговештај могуће, и коначне, промене власти у Берлину: „Еуфорични“ старт социјалдемократског кандидата за канцелара Мартина Шулца, који је наједном оживео некад моћну, а „успавану“ и летаргичну странку, оцењује се као „кисеоник“ за немачку политику и „нада за либералну демократију“

Немачке социјалдемократе су добиле највиши положај (председнички) у очекивању и оног најважнијег (канцеларског). Нови шеф државе постао је (12. фебруара) доскорашњи (и дугогодишњи) шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер, а његов избор ће, сасвим извесно, појачати ветар у једра социјалдемократском кандидату за шефа владе Мартину Шулцу.

Шулц би, наиме, бар како ствари тренутно стоје, заиста могао да у септембру, на парламентарним изборима, пошаље (коначно) Ангелу Меркел у политичку пензију и историју: ту је Ангели већ обезбеђено место, ако не због посебних заслуга, оно због чињенице да је реч о првој Немици која је освојила канцеларски трон.

Избор годинама најпопуларнијег немачког политичара за председника републике представљао је, практично, формалност. Иза социјалдемократског кандидата Штајнмајера стали су њихови партнери из (владајуће) велике коалиције, конзервативци уз (опозиционе) либерале и зелене. Довољно за апсолутну већину гласова на такозваној Савезној скупштини која се, у таквом „формату“, састаје само приликом избора шефа државе, а чине је 630 посланика Бундестага и толико делегата шеснаест покрајина, међу којима се, уз парламентарце и политичаре, нађе места за познате уметнике, научнике, новинаре и спортисте.

ПОЛИТИЧАР „ЧИСТОГ ОБРАЗА“ Франк Валтер Штајнмајер (61) је четврт века у политици и опстао је, на истакнутим положајима, „чиста образа“: без иједне мрље и афере у биографији. Био је, поред осталог, шеф канцеларског уреда у време владавине Герхарда Шредера (одатле се контролишу и координирају моћне тајне службе), први социјалдемократски шеф дипломатије после Вилија Бранта и социјалдемократски кандидат за канцелара на изборима 2009. године, када његова странка није добила довољно гласова за освајање најважнијег политичког положаја у земљи.

Избором за шефа државе крунише се каријера човека који је, смирен, разложан и прагматичан („анти-Трамп“, по оцени „Зидојче цајтунга“), уживао респект и (наглашено) поверење, не само страначких другова него и политичких противника, уз велику популарност у јавности чему је, поред осталог, допринео и један детаљ из приватног живота: тешко оболелој жени (судији Елке Бидебендер) поклонио је свој бубрег.        

Председнички (петогодишњи) мандат Штајнмајеру званично почиње 19. марта, када ће, и формално, заменити у берлинском дворцу „Белви“ (источнонемачког) пастора и активисту у борби за људска права у бившој (Хонекеровој) Немачкој Демократској Републици Јаохима Гаука. Међу првима новом шефу државе честитао је Владимир Путин, с отвореним позивом да посети Москву „у било које, погодно, време“.

„РУСКИ“ ЧОВЕК У БЕРЛИНУ Детаљ који је посебно запажен, и коментарисан, у немачким медијима. Штајнмајер се убраја у проверене руске пријатеље („руски људи“ у Берлину). Био је, наиме, „сива еминенција“ Герхарда Шредера, у време када су постојали, неспорно, најбољи немачко-руски односи, уз наглашено лично пријатељство немачког канцелара и руског председника. Путинова (срдачна) честитка Штајнмајеру имала је и посебан, демонстративан, тон. Руски председник је упадљиво игнорисао досадашњег немачког шефа државе: више пута срео се са канцеларком Ангелом Меркел, ниједном, у пет година његовог председничког мандата, са Јоахимом Гауком!

Долазак једног (класичног) социјалдемократе на највиши положај у земљи деловаће, неспорно, окрепљујуће на најстарију немачку политичку странку, Социјалдемократску партију (СПД), која се дуго налази у кризи и (наглашено) охрабрујуће за такође класичног социјалдемократу Мартина Шулца (и један и други су деца радника) у његовом походу на канцеларски трон.

У једном од прошлих бројева „Печата“ претпостављао сам да би срчани Мартин Шулц, с наглашеним политичким амбицијама, по начину како је дочекан, и представљен у јавности као неочекивани социјалдемократски кандидат за канцелара (очекивало се да ће то, по природи ствари и „праву првенства“, бити шеф партије и вицеканцелар Зигмар Габријел) могао да извуче некада моћну странку из дубоке летаргије и буде њен „човек наде“.  

БУЂЕЊЕ УСПАВАНИХ Нико, међутим, није очекивао (његов) такав „еуфоричан старт“ и, за то време, невероватан учинак. Истраживачи јавног мњења, више демоскопских агенција, регистровали су, листом, упадљив раст популарности и буђење до јуче „успаваних“ социјалдемократа, уз податак да би њихов кандидат (Шулц), кад би дошло до непосредног изјашњавања у овом тренутку, убедљиво победио „непобедиву“ Меркелову.

О сазревању жудње за променом на немачкој политичкој сцену говори и податак до којег је у истраживању за први програм јавног телевизијско сервиса АРД дошла агенција „Инфратест димап“: на питање која би партија требало да „води“ Савезну Републику Немачку у наредном периоду, педесет одсто испитаника је „гласало“ за СПД, а за унију конзервативаца ЦДУ/ЦСУ 39 процената. У одговору на питања како и колико су задовољни њиховим политичким радом и учинком, знатно је више оних који су незадовољни радом Меркелове (44 одсто) у односу на Шулца (само 17 процената).

Колико ће уочљива промена климе, у овом часу чак радикална, утицати на коначни исход избора за Бундестаг, и хоће ли потрајати, тешко је предвидети. Све учесталије се пореди садашња ситуација са оном када је „вечитог канцелара“ (четири мандата, шеснаест година) конзерватица Хелмута Кола „отерао“ политички „јуноша“ (али не и без политичког искуства), један од чувених Брантових „политичких унука“, социјалдемократски изазивач Герхард Шредер. Његова изборна парола и порука „Хелмуте, било је доста“ очигледно је погодила „нерв“ бирача.    

УМОРНА И БЕЗВОЉНА И медији који никад нису били наклоњени социјалдемократама и левици констатују сада, у том контексту, чињеницу која би могла да одлучи коначни исход парламентарних избора у септембру, без обзира што се на њима гласа за странке, а не (непосредно) за њихове канцеларске кандидате: против „упадљиво уморне“ Ангеле Меркел (после три канцеларска мандата) у изборну арену овога пута ступа захуктали, жедан и жељан власти Мартин Шулц.

Уводничар (заменик главног уредника) „Шпигла“ Дирк Курбјувајт, уз опаску, у наслову, да коначно стиже „кисеоник“, констатује да је добар старт социјалдемократског кандидата за канцелара „нада за либералну демократију“: Мартин Шулц је у овом часу главни „респиратор“ за немачку политику. Оживљава демократију, чини да људи опет буду задовољни Социјалдемократском партијом, отвара наду за промену власти. Коначно се појављује алтернатива за канцеларку Ангелу Меркел, која после једанаест година владавине делује уморно и безвољно, као да је и сама схватила како је то предуго.

ВРЕМЕ ПРОМЕНА У питању је, по њему, време промена: догађа се крај једне фазе демобилизације у немачкој политици и час у којем политика улази у фазу мобилизације, промена у добром смислу. Меркелова је, каже се, дуго, предуго, сопственим стилом владавине, чинила све да се људи „успавају“ и не баве превише политиком, остављајући тако демократију без кисеоника: изостале су жустре дебате, емоције, идеје и идеали.

С Шулцом почиње мобилизација у самом средишту друштва и лево од центра. Одушевљење које изазива, на старту, показује разлику у темпераменту између њих двоје: Шулц „гори“ за своје идеје, пројекте и опредељења, Меркелова увек демонстрира уздржаност, њене изјаве су и ових дана прикривене узнемирености, без емоција, страсти и енергије.

И док канцеларка јавно демонстрира спокојство и мир, у врху њене странке кључа узнемиреност и нервоза: Шулц је, схвата се, опасан ривал и изазивач. И да не треба чекати у (превентивном) обрачуну с њим. У „арену“ је већ ускочио најискуснији страначки првак, дуговеки министар (у овом часу министар финансија) Волфганг Шојбле. Он оптужује Шулца да намерно превиђа чињенице, посебно кад говори о социјалним неправдама и лошој ситуацији у друштву, тврдећи да Немачкој одавно није „ишло тако добро“. За Шојблеа је доскорашњи председник Европског парламента Мартин Шулц „мешавина Трампа и Обаме“. И у разлици у њиховим темпераментима види предност Меркелове: она, каже, за разлику од Шулца, о свему најпре дуго и добро поразмисли, пре него што се огласи и донесе „набољу одлуку“.

ТРАМП КАО (НЕОЧЕКИВАНА) ПОМОЋ Звучи парадоксално: у табору конзервативаца су уверени да би нови амерички председник Доналд Трамп, „хаотичном и дивљом политиком“, могао највише да помогне Ангели Меркел у освајању и четвртог мандата. Грађани ће схватити, кажу, да у овако драматичним временима и кардиналним променама, после брегзита, миграната и коначно Трампа, Немачкој је, и Европи, преко потребан „чврст ослонац“, садашња канцеларка, њено велико политичко искуство, смиреност и постојаност.

Хоће ли Ангела Меркел све то заиста моћи да и политички „уновчи“ знаће се тек у септембру: до тада, упркос заклињању и једне и друге стране да изборна кампања у Немачкој неће личити на америчку, по увредама, подметањима и искључивостима, предстоје још дуги месеци у којима су могућа многа, па и велика изненађења.           

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *