О ТАЈНИ ПАГАНСКОЈ У ТРАДИЦИЈИ СРБА

Пише Др Драгана Стојановић

Како нас је искуство паганског, стечено током векова, учинило онаквима какви данас јесмо 

Чему говор о веровању људи прошлих времена и њиховим идејама? Да ту није у питању некакво тумарање по музеју старина, тумарање које може бити интересно само за узан круг заљубљеника у царство прошлости? Недоумице заправо нема: такав говор је и те како потребан, јер је многе актуелне друштвене проблеме тешко разумети ако не схватимо и сазнамо корене њиховог настанка. Бојан Јовановић (1950), писац низа књига међу којима су нека од најзначајнијих савремених дела српске антропологије, приказом етапа односа паганског и хришћанског кроз историју Срба и Балкана уводи нас у процес стварања народне религије која је постала/опстала чинилац карактерног склопа српског народа. Како? Првенствено традицијом условљеном историјским догађајем – рушења српске државе и њеним падом „у вековно турско ропство, и поништавања институционалних претпоставки за очување хришћанства долази до обнављања паганске религиозности кроз коју је на нов начин  проговорио дух старих веровања. У периоду, дакле, након примљеног хришћанства паганство ће исказати своју духовну виталност“. Редовима посвећеним поменутој „духовној виталности“, Бојан Јовановић нас уводи у садржај своје књиге „Дух паганског наслеђа“ („Дерета“). Практично, тумачење паганског значи разумевање тог духа, који даје основно обележје традиционалном културном контексту и/или искуство паганског стечено током векова показује се као важан фактор који нас и данас чини онаквима какви јесмо.

[restrict]

МОРАЛНИ РЕЛАТИВИЗАМ Шта чини идентитет паганског?

Засновано на магијској пракси, идеолопоклонству и веровању у природне силе, паганство је „референцијални појам са негативним предзнаком у односу на хришћанство“, пагански култови су означени незнабожачким, тј. паганство је назив за нехришћанске религије.

Паганство/„паганија“ је симбол отпорности, жилавости старе српске вере, која је након примања хришћанства постала духовна реалност, потиснуте вере, која ће, како аутор каже, „до свог посебног изражаја доћи у периоду слабљења хришћанства“.

Пагански идентитет се преноси традицијом и обичајном праксом, и одговор је на неповољне услове у материјалној култури (често регресивној), начину привређивања, социјалној организацији и духовном животу.

Народна приврженост својим природним паганским схватањима огледа се у томе што неке хришћанске празнике и свеце преображава у свом духу. Пример, између осталих које нуди аутор је: Лазарева субота, као сећање на дан када је Христос васкрсао Лазара, обележава се као нерадни дан, али се у народу овај мотив налази у настојању да се тиме отклони опасност од змија. Празник Преображење није у народу препознатљив по ономе што се догодило Христу, већ првенствено по веровању да се тог дана догађају промене у природи: преображај воде и горе. Надаље, примери Свете Петке Трновске, Светог Спиридона и сл. Најеклатантнији пример преузимања атрибута старијег божанства је лик Светог Саве.

Укратко, једна од битних одлика паганског односа везана је за „интересну“ потврду вере. Вера се исказује праксом, ради стицања одређене животне извесности „материјалне или психолошке добити“.

Када се очекивања верника упркос њиховом благовремено извршеним обавезама не испуне, онда своје незадовољство исказују непосредним чином унижавања и уништавања старих идола које убрзо замењују новим. (Треба ли било кога подсећати да овај манир важи и данас.)

Проналазећи начин да се прилагођавају неповољним историјским околностима у Срба се развио морални релативизам. Тачније морална мимикрија као извоз те сналажљивости и способности.

За народе Балкана (па тиме и Срба) прелази из једне вере у другу дешавају се због вековне животне угрожености и због верске неукорењености. Овај конфузан религијски идентитет последица је и културног, односно религијског обрасца, сматра Јовановић. Један прилог за проучавање српског националног идентитета. Осећање инфериорности настоји да се компензује и фиктивним творевинама, па је „доминација маште над реалношћу израз потребе за митским јунацима који ће надмашити недовољно изражен значај историјских хероја“.

ТВРДОКОРНО НАСЛЕЂЕ Књига Бојана Јовановића драгоцена је за нашу друштвену науку (етнологију, социологију, социјалну психологију, антропологију, историју). Замршен однос паганства и хришћанства провоцира дилему: у којој мери паганско наслеђе Срба (и Балкана), настало и одржано током прошлих векова, утиче на наш реалан идентитет? Културна и цивилизацијска слојевитост Балкана указује на тврдокорност опстанка паганског верског наслеђа у конституисању духовног и религијског идентитета. У оквиру тих најранијих веровања стварају се идоли, „врши се тотемска класификација и обзнањују првобитне представе о  наднаравним бићима“.

Подсећања ради битне разлике између паганства и/или паганина у сваком од нас и хришћанства је у поимању и правом разумевању греха и кривице, праштања и – у заборављању увреде. Хришћанство нуди и први прави покушај коначног савладавања осветољубивости која је трајала (и још увек траје) миленијумима дуго у човечанству.

Неслога у српском народу од давнина, указује – нажалост – „на жилавост трајања паганског човека у недовољно христијанизираном српском човеку, отуд и преваре, издајства и освете“ (В. Јеротић).

Остаје на крају (као што је било и на почетку) ове расправе тешко питање, колико је и шта од паганства, позитивног, а више негативног остало до данас у српском народу? Прастаро питање опет постаје савремено: колико се појединац, а поготову један народ мења кроз векове?

За читаоце ове без сумње изразито инвентивне студије остаје питање да ли је национално оличење Срба саздано у називу „пагански хришћанин“ или се ради о религијском „постхришћанском паганству“ – делује исто/слично, али није, проверите сами зашто!            

[/restrict]