Почетна / Култура / НОВА НАДА НАШЕ ФИГУРАЦИЈЕ

НОВА НАДА НАШЕ ФИГУРАЦИЈЕ

Изложба „Алхемија живота“ СНЕЖАНЕ ПЕТРОВИЋ у београдској Кући Ђуре Јакшића

Пише Дејан Ђорић

Коначно, ecce pictor, ево сликарке чији је херметизам разумљив и прихватљив, која се враћа женственом на најбољи мада најтежи начин – виртуозним, заборављеним, а све чешће и забрањеним умећем

Недавно завршена изложба сликарке, цртачице и графичарке Снежане Петровић (1977) под називом „Алхемија живота“ у београдској Кући Ђуре Јакшића сведочи и о уметници и шире, о особеној ликовној појави. Не само да је по општем мишљењу она једина нова нада наше фигурације и не само да све боље ствара већ јој се у тој мери отварају врата успешне каријере у земљи и иностранству, па је одбила понуђено место декана на Факултету класичног сликарства Универзитета Educons. За њена дела се занима јавност, многи колекционари и све чешће европски галеристи. Тај успех је назначен и недавно објављеном монографијом о њеном животу и раду.

Сама уметница своје стваралаштво одређује као вид фантастичног. Новија уметност ирационалног типа своје златно доба или врхунац има између 1975. и 1979. године. Тада су још били активни последњи надреалисти и њихови наследници, Френсис Бејкон је био у највећем стваралачком успону, као и чланови Медиале и Бечке школе фантастичног реализма. У Паризу је деловао огранак Медиале из тамне сфере, естетике „але“ те групе (Дадо, Љуба, Величковић и Тошковић), а у Београду су стварали представници нове фигурације и њихови наследници. У свету и код нас развијају се нови романтизам, магични реализам, art-brut и психоделична уметност као стилови радикалног проширења старе стилске формације фантастике. Модерним ониризмом, метафизиком и неоманиризмом измењена и обогаћена та естетска понорница снажно избија на површину и сахне после 1980. када побеђују постмодерна, неоавангарда, постконцептуализам, видео-уметност, перформанс, инсталација, фотографија и нови медији. Ствара се, међутим, и даље у духу зачудне уметности, појављују се нови уметници, али зачараност племените фигурације чили у суровом и сировом добу електронског муља и виртуелног блата, друштва у сталном кризном стању у коме се у стваралачком смислу све више истиче само једна идеја – смрт уметности.

Зашто овакав увод у дело Новосађанке Снежане Петровић? Само се из историјске перспективе може разумети њена позиција у европској и српској уметности као позадина њеног успеха или, како би Лазар Трифуновић рекао, „Чаробни реп комете“ Снежане Петровић. Шта то заиста значи? Као уметница којој није страно и бављење визуелним експериментом, успела је да освоји препознатљив и ликовно раскошан стил у знаку прожимања цртежа и бојених вредности. За њу је то било тим теже што ствара у средини која не зна за крајње досеге фантастичног. Дипломирала на Академији уметности Универзитета у Новом Саду, установи више окренутој (пост)модерном авангардизму и тражењу ликовног израза изван форме прецизне фигурације, најмање оне онеобичене, ова сликарка морала је да уложи велики напор у своје формирање, пливајући против струје од самог почетка. У Новом Саду осим Ходи Ференца и Миодрага Узелца скоро да и није било сликара чудесних светова, па су Снежану Петровић управо немогућности и ограничења створиле и окалиле. Постепено је прерасла у самосвојну појаву, тачније једину нову звезду на небу помало заморене српске школе фантастичног сликарства, која је према мишљењу страних експерата једна од најјачих у свету. Наша ликовна сцена је међу најмањим, али најбогатијим разним појавама, а ова уметница је по признању сликара (а од њих је то најтеже чути) за сада једина новост у српској школи ирационализма. Разлог томе је што некада млади мајстори онеобичене уметности, ушли на сцену после 1980. године, сада посустају.

Једна лепа девојка лепог имена сада смело ствара не фантастичну већ можда боље рећи чаробну уметност, прича зачарану причу о сновитим принчевима и њиховим невестама, бајку о принцезама, витезовима и чудовиштима, рибама и балонима, девицама и духовним ратницима. Њено сликарство могу и деца да разумеју мада је намењено одраслима. У томе овде нема сроднике, а у свету јој је најближа Ремедиос Варо. Њена иконографија не болује од ликовног зла, естетике ружног, демонологије, сатанизма и монструозног, у чему је пречесто завршавала и иживљавала се измаштана уметност. Имагинаријум Снежане Петровић врело је добрих вести, слике као радости за око, сећања на љупка бића, даме и галантне џентлмене са европских дворова. Њен говор је скривен, алхемијски, а свет крајње симболичан, тиме и неисцрпан. Могу се правити различите класификације тог визуелног симболизма, али њен избор тема и мотива идеално нестаје у недокучивом, тајновитом и поетском, остављајући посматрачу да наслућује и проживљава дело. Коначно, ecce pictor, ево сликарке чији је херметизам разумљив и прихватљив, која се враћа женственом на најбољи мада најтежи начин – виртуозним, заборављеним, а све чешће и забрањеним умећем.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *