НЕОКОНИ САЊАЈУ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА

СРБИ И ЛАКМУС ИЗ АВЕНИЈЕ ПЕНСИЛВАНИЈА

Пише Љиљана Богдановић

Омиљена, премда по својој иницијалној чезнутљивости провинцијална, крилатица „Београд је свет“ данас се у водећим српским медијима, као и у јавно демонстрираном расположењу домаћег политичког естаблишмента, потврђује односом према једном човеку – америчком председнику Доналду Трампу: Негативан став према новом станару Беле куће постао је у Србији, баш као и у великом, посебно западном свету, непогрешив тест – лакмус за препознавање и разоткривање психологије, политичких и идеолошких уверења у круговима доминантних глобалних и локалних елита

[restrict]

Ако сте протеклих недеља пожелели да у друштву оставите утисак виспреног и елоквентног козера, покажете се обавештеним и дораслим разговору о важним политичким и другим „озбиљним“ темама, имали сте лак и трасиран пут: критичко и подругљиво ћаскање о теми Доналд Трамп, лик из ријалитија, погрешна особа на важном месту, идиот недостојан високе функције са које би требало што пре да оде… итд. Уколико сте дакле имали прилику да се покажете наредним овој тако ин теми, а то нисте учинили, или сте, авај, несмотрено и по сопствени друштвени углед ризично – радили супротно, па рецимо хвалили Трампа и поменули некаква евентуално позитивна очекивања (у смислу да је он можда нада за боља будућа времена овог света), онда нека вам је Бог у помоћи, јер вас је најутицајнији део домаће јавности, свеједно да ли вас је чуо или није, за сва времена отписао. Ви сте, према мњењу елите српске, практично аутсајдер, наивни политички аналфабета (за утеху вам може бити да је не баш мало Срба управо такво, опет према поменутом мњењу, скроз нестручно, неписмено и помало блентаво), што се иначе не би могло рећи за оне који ову поменуту шансу за лако и удобно стицање поена на јавној сцени нису пропустили. Ти, баш паметни и свему наредни јесу најпре многи посленици медија, аналитичари, и уопште друштвени ауторитети који држе до снаге свог имена, до своје компетенције и способности да утичу на јавно мишљење и расположење. Њима су се придружили и политичари, па смо постали сведоци ситуације да се, уколико изузмемо протрамповску функционалну хистерију и провидно спиновање таблоида, о Трампу на српској јавној сцени ретко чуло нешто стварно одобравајуће и афирмативно, нешто што би разумно било очекивати од креатора јавног мњења, од штампе главног тока и телевизија велике гледаности када проговарају о политичким и глобалним топ-темама. Штавише, један број одабраних и свесних посленика и дискутаната, поред ружења и беспримерно омаловажавајућег говора о новом председнику САД, тему је разрадио у, како се показало, посебно популарном и веома захвалном смеру. Тај сигуран фикс, успостављена мера и стандард ангажованог и жестоког јавног иступања, било је, а јесте и даље, указивање на све овдашње „блуне“ и несретнике који не деле критичко виђење и негативно вредновање Доналда Трампа.

МЕРА И КРИТЕРИЈУМ Тако смо уз бројне објављене уредничке колумне и на друштвеним мрежама препричаване водитељске ТВ подвиге чија је срж била обесно завитлавање приглупе „Србчади“ (уз помињање и њима, по виспрености, сличних „Рушчића“) која верује да је „Трамп“ или „Трумпф“ „наш“, добили и живо и разиграно исказивање свеприсутног друштвеног феномена: један човек је постао мера и критеријум, својеврсна методолошка алатка и лакмус тест за сврставање, препознавање и разоткривање типа: „Реци ми шта мислиш о Трампу, па ћу ти рећи ко си, у шта верујеш и шта је све твој избор.“ Крилатица „Београд је свет“ – та у бити провинцијална напомена која појединачне и групне фрустрације преображава у наводно опште својство, па понавља истину која је, када је реч о српској метрополи, заиста очигледна – добила је поводом Трампа своју необично конкретну потврду: медијски и други активисти, расположени да вербално (з)дробе и Трампа и све његове поклонике, постали су део велике светске породице истих таквих, острашћених и нимало политички коректних мрзитеља Трамповог лика и најављеног дела. Како ни у овдашњем политичком миљеу, односно у његовом претежном делу, није другачије (владајућа номенклатура се већ и чврсто и превише обавезала другом, противничком и на америчким председничким изборима пораженом концепту!), српска, односно београдска ложа велике антитрамповске интернационале постала је чињеница нашег политичког живота и наше друштвене сцене. Слика, рекосмо, не би била потпуна када би се изоставила и занемарила повелика, међу Србима веома бројна, групација која о Трампу има позитивно, дакле естаблишменту супротстављено мишљење.
Шта је окосница сукоба и где то српска „наива“ у својој наводно суженој свести данас упире са надом пут Трампа, истовремено нервирајући своју просвећену и далековиду елиту? Један колумниста је ту листу жеља, уредно колико и пакосно, сажео: „Доналд Трамп ће поништити америчко признање независности Косова и вратити га Србији. Доналд Трамп ће блокирати улазак Црне Горе у НАТО. Доналд Трамп ће распустити НАТО, а затим растурити Европску унију. Доналд Трамп ће подржати распад Босне и Херцеговине и припајање Републике Српске Србији. Доналд Трамп и Владимир Путин ће направити нову поделу Европе по угледу на Јалту, тако да Србија буде у руској интересној сфери, начичкана руским базама и ракетама, па више нико никад неће смети да је нападне…“
Ово подсмешљиво и речито набрајање момената који су поводом Американца, како каже овај аналист, „ковитлали у главама домаћих (и не само домаћих) геостратега, цртача мапа и добровољних давалаца туђе крви након Трампове победе на америчким председничким изборима“ открива срж и природу поменутог овдашњег неслагања. Управо поводом оваквих и сличних ауторских виспрености, аналитичар другачијег идејног политичког усмерења примећује: Кад мисле о Трампу, код Срба се ради само о једном: о обнови српске државности и суверенитета. И против свега тога. Да ли је у овом случају нејасно шта о српској државности стварно мисли и колико је уважава цитирани хроничар српских националних снова суверенистичког достојанства? Поготово када он, ликујући, дода једно своје тако отмено речено запажање: „Кад оно – цврц.“

ЦВРЦНУЛО ЈЕ, ДАКЛЕ А ево шта је то „цврцнуло“ – не у обавештеној глави овог аутора већ у стварности. Открива он сам, па каже: „Директор канцеларије за југоисточну Европу Метју Палмер, искусни дипломата са приличним искуством на Балкану, посетио је прошлог викенда Београд и Приштину и скршио све наде у нову поделу карата. У интервјуу за ’Политику’ је поручио да САД и даље одлучно подржавају европске интеграције Србије (па самим тим и опстанак ЕУ), као и бриселски дијалог о нормализацији односа са Косовом.“
Да ли то овај колумниста заправо каже: Ви, који сањате да ће управо Доналд саслуживати у стварању услова да се свет устроји и преуреди на начин да вашој и мојој држави буде омогућена обнова државности и суверенитета у пуном капацитету, е, вама, дакле, наде нема, неувијено сеири у свом ангажованом и прозорљивом штиву овај уредник.
Посредно, исти аутор, као уосталом и многи други у редакцијама главног српског медијског тока, открива и колико су дух, расположење и идеје антитрамписта сличне, колико исказују униформисаност што уједињује и обједињује све заступнике и адвокате глобалног неолибералног поретка којима је Трамп актуелна и најцрња ноћна мора. Тако, безмало у исто време, док београдски колумниста подастире доказе да „Србчад“ не уме да мисли па се наивно пали, и то једнако као и она „шака јада“ која је плавокосог Доналда изабрала и упутила право у овални кабинет најважније америчке куће, оне у Авенији Пенсилванија, амерички теоретичар Патрик Бјукенен пише: „Што се тиче мејнстрим медија, они су се намерачили да униште Трампа, а штап којим намеравају да га дотуку је следећи наратив: Трамп је сибирски кандидат, креатура Путина и Кремља. Његове везе са Русијом су старе и дубоке. Русија је хаковала сервер демократа и компјутер шефа Клинтонкине кампање Џона Подесте да би помогла Трампу, а тако је и Викиликс током кампање добио мејлове о америчком народу. Трампови људи су потајно сарађивали са руским агентима.“
Садржајно различити, али функционално и наменски, те вредносно исти, овакви аргументи се вазда понављају, као мотив и објашњење како се и са којим аргументима иде против Трампа. Дакле, показало се да „џабе Срби обожавају Трампа!“ (од Нове године, овде поновљено више пута, у више текстова и емисија) као и да једнако џабе Американци верују Трампу. Такође, показало се и да се српска политичка и друштвена сцена, односно овдашњи медији уклапају у матрицу која је створена и разрађена на Западу, где се против Трампа води један од прљавијих медијских ратова. Овим поводом Синиша Љепојевић, између осталог, упозорава: „Већ сада је очигледно да се десио ’савез елита’, како је то говорио немачки теоретичар државе и права Карл Шмит, који је тај феномен довео и у везу са избијањем Другог светског рата. Немачка пословна и политичка елита је, како изгледа, у савезу са пораженом елитом у Америци.“

КЛОВНОВИ ЗА КЛОВНОВЕ Познати амерички блогер, антиглобалиста и противник неолибералног вјерују, познат по надимку Сејкер, односно Степски Соко, у својој анализи антитрамповског духа и праксе у Америци, дословно каже: „Да би поразила Трампа, ’дубока држава’ је морала жестоко да ослаби америчку и англоционистичку империју. Попут Ердоганових чистки, које су оставиле турску војску у расулу, антитрамповска ’обојена револуција’ нанела је огромну штету репутацији, ауторитету и кредибилитету САД.“
Његова даља аргументација подједнако је значајна и за Америку, али и за друге просторе, односно државе. „У свом мрзитељском бесу против Трампа и америчког народа (тј. ’шаке јада’), неокони су морали да покажу своје право лице. Одбијањем да прихвате резултат избора, уличним немирима, демонизацијом Трампа неокони су открили две кључне ствари: да је америчка демократија лакрдија и да су они окупациони режим који влада против воље америчког народа… Остављени смо да се носимо с типовима и њиховим антииранским изјавама, кловновима који импресионирају само друге кловнове.“
Које су „своје право лице“, а свакако свој мрзитељски бес, показали овдашњи епигони америчких неокона?
Поред горе поменуте и вероватно најважније чињенице – да им обнова српске државности није баш приоритет свих приоритета – овдашња антитрамповска фаланга без сумње је потврдила да су домаћи медији главног тока ако не потпуно, а онда свакако делом под капом идеја и капитала у којем су неолибералне вредности и глобалистичка филозофија апсолутне газде. И да је српско друштво, бар у својој управљачкој и владајућој номенклатури, потпуно под капом Ђерђа Сороша. Домаћи сорошоиди једнако су и домаћи антитрамповци. И то је судбина којој је у овом тренутку српско друштво и уопште српски корпус апсолутно подређен. Можда би овде требало додати да су, упркос привидно, а заправо хињено надмоћном ругању, хипокризија, егзистенцијални страх и неискреност српске постпетооктобарске елите о којој је овде у ствари реч – безмерно велики…
Најновији познати, и под притиском дубоке државе изнуђени обрти у изјавама, помало и у деловању Доналда Трампа, као да додатно муче све овдашње трамписте, а у још жешће ликовање усмеравају антитрамписте. Но једно је извесно: док се размишља чији је Трамп – наш или њихов, континуирано траје јавно и опште демаскирање и самоогољивање: видимо шта је демократија за оне који нам се не свиђају, и не деле наша уверења. Тако је широм света, тако је и овде, јер медији главног тока без разлике деле ставове које им пише невидљива рука!
У, без сумње, најзанимљивије и по сазнања о људској природи непроцењиво вредне догађаје за све оне који подржавају Трампа, а презиру његове најљуће противнике, обједињене (у Америци поготово) под заједничким именом „неокони“ (припадници владајуће врхушке демократа и републиканаца која окупља финансијски, политички и војни корпус друштва), могу се убројати неке новије исповести „великих демократа“, зеница напредног и слободарски настројеног човечанства, укратко свих оних који су персонификација посвећености западним, то јест америчким вредностима. Из њих се сазнаје како би поменути неокони, суочени са катастрофом која их је у обличју Доналда Трампа претећи снашла, радо поздравили и с љубављу дочекали, никог другог до савремену инкарнацију Гаврила Принципа! То, притиснути муком, готово да и не крију, па се из искрене и не баш литераризоване исповести аутора Адама Шаца, коју је под насловом „Дубока држава“ објавила ревија London Review of Books, а превео Пешчаник, овај преображај великих хуманиста и заступника филозофије примата људских права појављује као својеврсни белег сензација епохе.
Стидљиво, безмало емотивно и умиљато, овај аутор наиме признаје да он и његови истомишљеници маштају о томе како да уклоне Трампа. У пројекцији идеалних решења за тај план је и ово: „Уклонила би га дубока држава или би био убијен.“ Његов пријатељ, каже Шац, „… чим је Трамп дошао на власт, почео је да чезнутљиво призива дубоку државу – слично људима са Блиског истока који су се радовали војном удару против омраженог режима – уверен да би она могла да ’обави посао’. У електронским порукама ме је питао: где су сада када су нам најпотребнији: Халид Исламбули који је организовао убиство Садата, или Ли Харви Освалд који је убио Кенедија? Црни хумор, наравно, али и нешто више оф тога. Лаxминараyанове реакције су типичне.“ Важно је ово признање – да је чежњиво, мрачно, али врло конкретно призивање атентатора као решења за случај Трамп управо тако – „типично“ у кругу овог писца, који потом помиње и своје друге пријатеље који маштају и отворено говоре о томе! Шацова исповест се не завршава овде. Додатак је вредан пуног цитирања да би суочавање са бедом било исто тако – потпуно! „Фантазирање“, каже Шац, „у ствари није шкодљиво. Људи који живе под тиранијом често сањају да ће њиховог вођу задесити насилна смрт (ако га нису пригрлили као вољену очинску фигуру). Ипак, треба приметити да су нас веома лако преплавиле насилне мисли иако смо преживели тек један, и то веома оспоравани, месец Трамп–Бенонове ере. Америчка изузетност је можда мртва, али наставља да живи као ментална навика, само што сад њена мера није надмоћ наше демократије већ наша способност одавања беспримерном ужасу. Тиме признајемо да Трамп влада нашом имагинацијом. Када би имао смисла за хумор, могао би да извуче перверзно задовољство из тога што је иначе мирољубиве људе навео да сањаре о насиљу као једином леку против њега.“
Може ли ниже – питамо се, суочени са чињеницом да у западном свету, Америци посебно, сањају да убију Трампа, и при том ови бесрамни лицемери чак траже наше саосећање, безмало и сажаљење? Ако неокони, заиста на ивици нерава, и уплашени да стварност може да се и не сложи са њиховим очекивањима, цедећи кроз зубе – већ признају да би им један Принцип сада и те како пасовао, да ли је аутор показао модел мишљења, матрицу која је општа, и која не важи мање у Београду него у Лондону, Њујорку или Берлину?
Разумемо да влажни снови неокона заправо не искључују ниједно решење. Ако је поменути Бјукенен међутим у праву, па се заиста обистини његова слутња да је пропао детант Трамп–Путин, можда ће нестати и оваква суманута размишљања. Можда се и стереотипи свих говора и размишљања о Трампу коренито промене, његова личност почне да се званично слави и поштује, рецимо као чувара западних, односно и наших вредности… можда му признамо да је леп и паметан… и да има природну косу.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *