Наталија Нарочницка: УКРАЈИНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ ЈЕ ЖИВОТИЊСКИ (2. део)

У другом делу интервјуа с утицајном руском историчарком Наталијом Нарочницком разговарали смо о сукобу у Сирији и ситуацији на Блиском истоку, протестима против Доналда Трампа, будућности Европске уније и НАТО, али и о украјинском национализму и паралелама између Андреја Власова и Драже Михаиловића

Разговарао ФИЛИП РОДИЋ Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

Наталија Нарочницка, директорка Европског института за демократију и сарадњу са седиштем у Паризу, некадашња посланица Думе и аутор низа значајних књига и историографских студија, међу којима су „Русија и Руси у светској историји“ и „За шта смо и с ким ратовали“, у разговору за „Печат“ каже да је украјински национализам сличан хрватском и да је заснован на негирању свог идентитета, другог „ја“.
Да ли видите неку сличност између Украјинаца и Хрвата, њиховог национализма и историјске улоге?
[restrict] Још деведесетих сам упозоравала да ће украјински зоолошки национализам – шовинизам и расизам – неизбежно изродити српско-хрватски синдром. Посебно због тога што су западни Украјинци унијати, а не православци, и то је извор њихове зоолошке мржње. Корени раздора су у Брестовској унији из 1596. године. Унијати из Аустроугарске одговорни су за зверства над православцима у Галицији током Првог светског рата, а духовне очеве украјинског шовинисте и злочинца Степана Бандере подржавао је и бодрио Беч. Раздори између различитих делова једног истог етницитета подељеног по верском питању најсуровији су у историји. Трећина источноевропског становништва убијена је у верским ратовима. Бандерини следбеници у Украјини мрзе свој сопствени издани и одбачени идентитет, своје друго „ја“. Њихов концепт је такозвани „интегрални национализам“ – нема цене која не би била плаћена, нема жртве која не би била поднета за стварање украјинске нације. Чак и ако то значи убиство половине сопственог народа. Они мрзе Русију, јер мисле да би, да није управо она постала тако велика и бројна нација, „Украјинци“ могли бити оно што је Русија данас. То је попут Каинове љубоморе и зависти у односу на Авеља. Због тога Русији желе сваку могућу несрећу – земљотресе, библијске поплаве, болести, нуклеарни рат… То је ирационално и лишено сваке логике, али управо због тога је и неизлечиво. Богу хвала што нису сви Украјинци затровани том паранојом.
Због чега мислите да је вера, посебно у источној Европи, толико важна?
Није без разлога Русија после двадесет година унутрашњих потреса изградила споменик краљу Владимиру са крстом. То је подигло Русију, вера. У време Владимира није било руске нације, била су само одвојена и разједињена племена. Без вере, не би било Русије. То је суштина, смисао. Не само личног него и националног живота. За нас је пресудно значајна Битка на Куликовом пољу, која се одиграла скоро у исто време (8. септембра 1380) као и ваш Косовски бој. После битке ратници су се својим домовима вратили као Руси. Нису они тамо бранили само земљу, него и веру. Они су створили руску нацију као живи организам са заједничким вредностима, патњама, прошлошћу, садашњошћу и будућношћу. Људи бране државу и ако не воле оно што је сада, пошто бране читаву њену историју. Владе се мењају и црква је увек то разумела, јер је размишљала универзално, није била подређена тренутним дешавањима.
Мислите ли да постоји опасност од глобалног сукоба, рата између САД и НАТО с једне и Русије са њеним савезницима с друге стране? У том контексту, видите ли неке сличности између Шпанског грађанског рата и данашњег сукоба у Сирији?
Никада нисам веровала да би могло доћи до новог светског рата, рата са Америком. Знате зашто? Они тврде да једини владају светом и потребна им је двестопостотна победа, а са Русијом за то нема шансе и то се неће десити. Просто, ми смо непобедиви, а и ми не желимо рат. Што се тиче поређења са Шпанским грађанским ратом, мислим да је то врло натегнута паралела. Истина је да ме ситуација у којој смо се нашли са Бараком Обамом подсећала на последње две године пред избијање Другог светског рата. Тада су се односи константно погоршавали, али Запад се надао да ће више добити балансирајући на ивици понора, а онда се све сурвало у тај понор и свет је платио високу цену за њихову неодговорност.
Како гледате на чињеницу да је Вашингтон практично изгуран са блискоисточне сцене и да су улогу творца мира, коју је себи био приписао у Сирији, преузели пре свега Русија, али и Иран и Турска?
До тога је дошло захваљујући врло прорачунатој и мудрој стратегији Москве. С једне стране, била је присутна велика доза уздржаности, када је то било неопходно да се сукоб не би још више разбуктао, а с друге стране, показана је одлучност да се не устукне ниједан корак назад када се радило о истински битним стварима, попут ослобађања Алепа. Иран и Турска су спремно и са еланом попунили настали вакуум. Када је Иран у питању, ради се о сасвим природном кораку и интересу успостављања надмоћи над сунитским заливским монархијама и Саудијцима, главним спонзорима Исламске државе. Што се Турске тиче, она је после неуспелог државног удара, и када је постало јасно да никада неће постати чланица Европске уније, почела да спроводи врло вешту цикцак политику.
С обзиром на садашњу ситуацију у САД и демонстрације против Трампа, да ли мислите да су се „обојене револуције“ вратиле кући попут бумеранга?
Да, можемо метафорички рећи да су се „обојене револуције“ вратиле назад у САД. Џорџ Сорош је, и то је доказано, наравно врло активан у подржавању демонстрација, као што су то и остали владајући кланови Америке, либерални медији и идеолошка и финансијска елита. Они осећају да је њихов монопол угрожен. Због тога не желе Трампу да дозволе да оствари своје планове. Због тога желе да га, у најмању руку, дискредитују, а у најбољем случају у потпуности поразе. Они желе да спрече било какву алтернативу својој мешавини неовилсоновског проповедања и грубог империјализма Теодора Рузвелта.
После брегзита и Трампове победе, како видите будућност ЕУ и НАТО?
ЕУ и НАТО се суочавају са тешким временима. Најблаже речено, нису на узлазној путањи и због тога им је потребно погоршавање напетости са Русијом, представљеном као највећом претњом и егзистенцијалним непријатељем напретка. Немачка канцеларка Ангела Меркел је заинтересована за погоршавање стања у британској привреди, како би се од ње направио пример за остале чланице које би евентуално имале идеју да напусте Унију. У Француској су све снаге мобилисане да би се уклонили конзервативни и антиглобалистички кандидати за председника државе.
У последње време било је доста говора о „преобликовању Балкана“. Бивши британски дипломата Тимоти Лес оценио је да је неопходно променити границе у региону, а Александар Дугин да је дошло време за Велику Србију. Ви сте раније говорили да би Велика Србија била „најгора ноћна мора Запада“. Шта сада мислите о томе?
Балкан наставља да буде потенцијални вулкан пред ерупцијом. Запад ће покушати да искористи сва расположива средства да би спречио уједињење Срба у једној држави. Њихов је сан да ликвидирају Републику Српску. Ако Русија, међутим, остане чврста и настави процес свог васкрсења као светске силе, западни сценарио је осуђен на пропаст, или макар постаје теже остварив.
Сведоци смо последњих година бројних покушаја историјског ревизионизма. Да ли видите било какву сличност између Драже Михаиловића и Андреја Власова са његовом Руском ослободилачком армијом?
Радије не бих судила о комплексној ситуацији у којој се Србија нашла током Другог светског рата. Не знам много о томе. Власов је био Хитлеров савезник. Он је совјетски генерал који је из кукавичлука издао своју отаџбину. Заговарао је наставак грађанског рата док се народ борио у Отаџбинском рату за ослобођење и против страног завојевача. У том контексту најбољи путоказ нам је одговор који је Дењикин, вођа белоармејаца, дао Власовљевим сарадницима када су од њега затражили подршку. Јасно је рекао да се не може водити рат за промену власти у тренутку када је сама држава, нација, у смртној опасности. Такође је јасно рекао да Власов не ратује против совјетске власти, него против руског народа. То не могу да оправдам. Што се Михаиловића тиче, колико ја знам, он је био члан антихитлеровске коалиције, као и Тито, али радије не бих говорила о томе.
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *