ЛАЈТЕ !

Милорад Вучелић / главни уредник

Они се не заустављају на претњама, они одмах предузимају непосредну акцију и голом силом онемогућавају говор свакога ко им се не свиђа. Својим природним правом сматрају да своје транспаренте и плакате истичу и лепе где им се свиди и да истовремено узвикују пароле где год то било. Ако им се неко супротстави или је спреман да брани своја људска права од њих, он је непријатељ против кога су сва средства и пожељна и допуштена. Оно што је њима дозвољено свим другима је забрањено. Kада наилазе на опирање или противљење, oни се одмах претварају у невине жртве Вучићевог, или било ког јучерашњег или сутрашњег српског режима, изложене претњама те захтевају заштиту полиције и тужилаштва истог тог режима који по сваку цену желе да оборе.

Вероватно сте се, читајући претходне редове, већ досетили да је реч о деловању милитантне Иницијативе младих за људска права обилато финансиране из страних фондова и агенција. Њихово борбено гесло је да Сорошево „отворено друштво треба одбранити“ по сваку цену јер оно је за њих глобална домовина, јер отаџбину не признају. Они под притиском јавно објављених доказа признају да су финансирани са преко милион евра од странаца, али с поносом истичу да подносе и „имају извештај за сваки утрошени динар“. Нема сумње да и ЦИА неком подноси извештај о утрошеним парама, али да је због тога не сматрамо хуманитарном организацијом која штити људска права. И Натова авијација негде неком плаћа порез, али то не значи да је смрт коју сеје оправдана и неопходна. Да ли би Ал Капоне био потпуно позитивна личност да је уредно плаћао порез држави и водио уредан трошковник? Одакле уопште та подразумевајућа претпоставка и фасцинација да је све дозвољено ако се плаћа порез и води евиденција трошкова? Да ли је можда истинита и чињеница, не било примењено, да су у Немачкој у време Трећег рајха уредно вађене и плаћане возне карте у једном смеру уз све порезе за интерниране, и да ли је то довољно да разумемо и оправдамо постојање места на које су се интернирани одводили?

[restrict]

Активисти ове и сличних невладиних иницијатива и организација финансираних из иностранства посебно су згрожени тиме што их упоређују са „фашистима“, мада примењују методе који ово поређење чине исправним. Па, ево да им помогнемо једним могућим оквиром за препознавање.

Умберто Еко је својевремено (2008) испричао причу која упућује на разумевање због чега се и зашто у оваквим случајевима, и код нас и у Европи, основано буди асоцијација на фашистичке окупације:

„Почетком педесетих Роберто Лејди и ја одлучили смо да оснујемо антипатриотско друштво… То наше антипатриотско друштво је за химну узело Радецки марш, са очигледно жељом да се баци ново светло на улогу коју је овај честити човек имао током бурних година италијанског препорода (сатирао је као аустроугарски генерал Италијане који су се борили за уједињење  – прим. аут.); залагали смо се и за референдуме за враћање Ломбардије и Венета Аустрији, Напуља Бурбонцима, а Рима, наравно, папи, те припајање Пијемонта Француској, а Сицилије Малти (можда је то непотребно, али овде, само у нашем случају, треба заменити италијанска подручја нашим Косовом, Војводином, Прешевском долином, Санџаком…); требало је срушити све споменике Гарибалдију по централним трговима италијанских градова и променити називе улица које су носиле име Кавура и којекаквих бораца за уједињење Италије; у уџбеницима историје… и тако даље.

„Друштво се распало када смо дошли до једног забрињавајућег открића. Да бисмо били антипатриотски оријентисани и за циљ имали пропаст Италије, морали смо да реахабилитујемо Дучеа, који је Италију заиста упропастио, те бисмо тако морали да постанемо неофашисти. Згрожени тиме, одрекли смо се свог пројекта.“

Не би било наодмет да се пред учинцима и намерама своје борбе за идеју окупиране и распарчане Србије и данашњи актери бар мало згрозе и да престане чуђење откуд у њиховом случају асоцијације на фашистичке методе и циљеве.

Што се наше државе тиче, она би коначно морала да донесе прописе попут оних на Западу и у Русији по којима би се у називу оваквих организација јасно истакло да су „стране агентуре“ или слично, а већ у складу са нашим језичким стандардима. Тако би ствари биле много јасније, па би се на тај начин и демократски каналисао традиционални српски антиокупаторски револт и слободарски отпор.

 

СЛИКА И ПРИЛИКА Запрепашћује је одсуство радикалних питања у „случају слике“ актуелног министра здравља Златибора Лончара. Право питање је, а то медији и Велимир Илић избегавају да изусте, зашто је овај хирург уопште оперисао оца некога ко је знатно касније био оптужен за убиство покојног српског премијера. Није довољно да је некоме неопходна операција. Потребно је да његови потомци и родбина претходно пошаљу доктору свој „си-ви“ и не само то него да уз то приложе и писмо о будућим намерама и плановима. И тек онда се, евентуално, приступа операцији. Код нас се, као што је познато, лекарима никада не исказује никаква захвалност нити се уместо ње прави фотографија за захвалним потомцима успешно оперисаног за успомену. То је, код нас и у свету, нешто недопустиво – исказати захвалност некоме ко те је излечио. Да је Лончар предузео све ове радње, можда би био у прилици да упозори тадашњег премијера на то с ким се дружи и намере његовог познаника који му је касније и вероватно дошао главе. Вероватно да ни тадашњи премијер није знао чим се вођа земунског клана бави јер се иначе не би ни дружио с њим, а сигурно би у том правцу нешто упозоравајуће рекао тада младом хирургу. Бивши начелник УБПОК-а указује на још један „капиталан“ податак, а то је да поменуте слике „нису биле познате и доступне полицији у време истраге против земунског клана“. Да ли се може закључити да је то карика која недостаје у онако намерно траљаво изведеној истрази. Ко зна шта би све било да је тај круцијални податак тада био познат! Само корак нас дели од захтева за процесуирање Велимира Илића због прикривања чињеница од тако суштинског значаја за расветљавање накнадно почињеног злочина. Још горе је то што би све око „случаја слике“ изостало да је Илић добио руководеће место у Коридорима Србије.

Одавно није виђено нешто морално приземније од поступка лидера странке Нова Србија у распаду. И што је још горе, на ово су се одазвале разне опозиционе партије и таблоиди тражећи смену министра Лончара не презајући од сваке па и најниже врсте политичких злоупотреба од којих покушавају да сачине антивучићевску политику.

Добро обавештени кажу да су многи жути функционери почели да из својих породично-пријатељских албума ваде и уништавају слике свих потенцијално сумњивих и не презају од тога да тако униште трагове успомена на венчања, славе, рођендане и кумства.

Што се нас тиче, када су већ слике у питању, помало нам је сумњива Лончарева слика са Билом Клинтоном. Али за то га, сем нас, нико и не пита. У сенци слике остала је и чињеница да jе српско здравство на чијем је челу министар Лончар само у минулој години на европској листи здравствених система напредовало за читавих шест места. Наши медији и политичари нас помало чувају од ове информације јер се боје да не би издржали добру вест.

 

СТРАНАЧКЕ СЛИКЕ У време Информбироа редовно су одржавани састанци у седишту југословенског Агитпропа. Тема је увек била како нападати Стаљина и Совјетски Савез с којима смо били у сукобу. Уморан од вишегодишњих директива шта и како писати, тадашњи шеф Агитпропа је на једном састанку, кажу, уместо разложних упутстава једноставно рекао уредницима: „Лајте“! Гледајући, слушајући и читајући наше медије стиче се утисак да је управо та директива поново на снази.

Присутна су и стална вајкања како ће сада неки нови председнички кандидати или страначки опозициони лидери уочи избора морати да издрже медијског топлог зеца. Тај исти, и много гори, линч стално и већ много година издржавају они који су на власти. Вучић је, наравно, апсолутни шампион. Поред поменутог министра Лончара и дежурног „злог објекта“ Небојше Стефановића посебна мета је министар Александар Вулин. У аутомобилу који је на располагању његовом министарству припадници српске полиције пронашли су пакет марихуане код рођака једног од функционера. Рођак је ухапшен и одређен му је притвор како и доликује, а његов брат је одмах поднео оставку на свој положај коју је министар прихватио уз све друге подразумевајуће дисциплинске мере. И поред тога тражи се оставка министра баш као да је неко нешто прикривао, баш као да није реаговала полиција исте владе којој он припада, него се до поменутих сазнања дошло истрагама приватних детектива или новинара истраживача а министри у влади су то скупа са полицијом покушавали да заташкају!

Познато је да у већим и респектабилним политичким странкама постоје одређена лева или десна крила која воде унутарстраначку расправу око неких кључних програмских и идеолошких питања као што су социјална и пореска политика, међународна сврставања, културна политика, екологија или економија и коалициона сарадња на основу идејних склоности и интереса. Борба мишљења се некада заоштрава а некада, када се политика искристализује, замире и онда се та усаглашена политика дисциплиновано спроводи уз поштовање неке идеолошке окоснице и политичког програма. Код нас ни трага од свега тога, а посебно не код социјалиста и демократа јер ту ничега од идеологије више нема, а било је некада. Демократи су се преточили у „жуте“ свих нијанси ове боје, а социјалисти у нешто што је немогуће дефинисати или идејно разазнати.

Тужна је слика нашег партијског политичког живота. Појединачни интереси и приватне каријере доминирају, те се политичке странке одбацују као потрошене папирне марамице. Буквално свакога дана неко некога напушта и одлази у самосталне посланике или личне приврженике неког од могућих председничких кандидата а у томе нема ни трага неком бар привидном идеолошком покрићу. Санда, Дијана,Ђорђе, Веља, Дубравка, Тепићка, Тодорић су само случајна имена у бескрајном низу. И нико ништа не дугује партији под чијим именом се докопао неког положаја и никоме и не пада на памет да јој врати мандат или положај кога се преко ње докопао. И сви су независни и као богом дани.

У ту невеселу слику се захваљујући јавним изјавама неких функционера све више уклапа и СНС. Стиче се утисак да ни тако строги и неуморни Александар Вучић не може да обузда и дисциплинује све чланове свог руководства. Свима су, дабоме, пуна уста Вучића и његове кандидатуре за председника Србије, али су им лични каријеристички интереси најважнији. Можемо само да замишљамо како би то обуздавање и дисциплиновање изгледало уколико би Вучић напустио премијерско место или место председника странке.               

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *