Јасна Јанковић – Српска просвета је точак хрчка

Разговарао Владимир Димитријевић

Школа није ни играоница, ни циркус, већ институција која мора имати одговорност и интегритет. У њој треба да раде људи од знања, воље и умећа, људи које не треба побољшавати бесмисленим и срамним методама семинарисања

Јасна Јанковић професор је књижевности са више од четврт века радног искуства. Неколико својих ученика спремила је да постану државни прваци у беседништву и на такмичењима из области језика. Радила је у више основних школа, гимназији и средњој стручној школи. Сматра да се и најцрње истине могу саопштити пристојно. Залаже се за неговање и очување српског језика. Верује у правду и честитост. Тренутно је шести председник Уније синдиката просветних радника Србије, еснафске организације, ове године и пунолетне, која покушава да исправља криву Дрину српске просвете. С њом разговарамо о стању просвете и новом предлогу основног закона о образовању.

Одавно се осећа потреба за изменама Закона о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ), који је донет још 2009, и на који је стручна јавност имала бројне примедбе. Због чега је претходни закон био толико лош?

Енглески политички мислилац Едмунд Берк рекао је да су лоши закони најгора врста тираније. Од 2003. наовамо просветни закони приказују сву нашу дезоријентисаност као друштва, као оних који би морали знати куда иду и зашто. Законска решења донета су пребрзо, у журби, била недоречена и без истинске јавне расправе и консензуса. Просветни радници су само губили, пре свега ауторитет, а онда и мотивацију. Данас су понегде и физички угрожени на часовима. Следеће измене и допуне усвојене су 2004, нови ЗОСОВ 2009, а његове измене и допуне 2013. Сада чекамо нов Закон и надамо се да неће промашити тему, али се прибојавамо да ће све остати по старом.

[restrict]

Какав је положај просветних радника у нас?

Оно што се у Србији гајило, учитељ као највиђенији човек у своме месту, отишло је у неповрат. Упоредо са материјалним сиромашењем, запослени у школама су добијали  јасне сигнале да им само додатне обуке могу спасити професионалну част. Онда су на скупим семинарима носили тврдо кувана јаја из приземља до првог спрата, бацали разнобојне лоптице и мотали клупчиће вуне!?! Досадни наставници су криви што ђаци беже из школе. Морају се мењати и наћи нове методе да буду занимљиви. Његово величанство ученик сада је владар. Успели смо да упропастимо оно што је ваљало, а нисмо створили ништа чиме бисмо се сада подичили.

Школа није ни играоница, ни циркус, већ институција која мора имати одговорност и интегритет. У њој треба да раде људи од знања, воље и умећа да знање дају. Не треба их побољшавати бесмисленим и срамним методама семинарисања после којих су они, не само изгубили цео викенд већ су додатно понижени! Зато нам је потребан закон који ће се ослонити на струку, а не на администрацију. Али најгоре тек долази. Када ови који су схватили да их пасивност, ћутање и мирење са судбином доводи до циља, посла и нерада, када баш ти којима је речено да не морају да мисле, јер ће неко то за њих чинити, када баш такви људи, залутали у просвету, томе науче и нашу децу, онда за нас  више неће бити спаса!

Пред нама је, рекосмо, предлог новог закона. Колико он исправља грешке претходног те да ли су просветари, преко својих стручних друштава и синдиката, били укључени у његову израду?

Пред нама је заиста текст новог ЗОСОВ. Онима који раде у школама, а без хиперболисања, овај документ је животно важан. Број часова, време проведено у школи, непосредан рад са ученицима, пријем у радни однос, смештање технолошких вишкова, избор директора, однос чланова школског одбора, добијање и губљење лиценце… Овај Закон је основа за акта која се тек пишу, Закон о предшколским установама, Закон о основној школи, Закон о средњој школи, Закон о дуалном образовању, Закон о инспекцијском надзору школа, Закон о уџбеницима… Дакле, много зависи од тога какав ће бити и шта ће у њему писати.

Нисмо били укључени у рад на ЗОСОВ-у, али ћемо га својски критиковати тамо где греши, а онда и синдикално реаговати ако угрози било које стечено право или покуша да га умањи. Преговори су у току, видећемо којим ћемо путем кренути.

Највише замерамо садашњој радној верзији што поново уводи могућност пријема у радни однос пре смештања технолошких вишкова. О томе смо се већ јасно договорили. Све је потписано и печатирано од стране Владе РС и репрезентативних синдиката, априла 2015, а сада би неко опет да уређује већ уређено, поново договара већ договорено. Држава се већ добрано обрукала што се не придржава документа који је сама потписала, а ми једва чекамо шта ће рећи Апелациони суд, с обзиром на то да смо априла 2016. управо због неиспуњавања Споразума о решавању спорних питања тужили државу. Тренутно преговарамо, синдикалне акције тек следе.

Наши министри просвете су уобичајили да често мењају законе у области у којој је потребна стабилност. Куда то води?            

Сваки досадашњи министар је волео када дође у Немањину да почне од промене закона. Ни Младен Шарчевић није изузетак. Циљеви су нам магловити и увек почињемо од почетка. Српска просвета је точак хрчка. Врти се јако, сви се уморе, али се никуда не одлази.

Једва смо некако донели Стратегију у развоју образовања до 2020. Расправљали смо и правили велике скупове и некако успели да је усвојимо 2012. А онда? Онда смо је, наравно, заборавили… Овог момента по тој важећој Стратегији, издвајање за образовање би требало да буде 5,2 одсто бруто домаћег производа (од тога 1,05 посто за високо образовање). Ипак, чврсто стојимо на 3,18 процената бруто националног дохотка издвајања за просвету, а ту смо сместили и науку (0,3 одсто). Онда се чудимо како су нас сви претекли и како то они неки могу да прате образовне токове, а ми не? И како су тамо неки богатији, благо њима, а ми, јадни, каскамо без наде…

А не запитамо се да ли смо ту где јесмо управо зато што смо од образовања направили тржишно предузеће, што рече млађани италијански филозоф Дијего Фузаро.

Да ли то значи да је образовни систем сасвим урушен и да нема наде?

Упркос свему, социјалној неправди, тешкој материјалној ситуацији, општој девалвацији знања, у овом нашем занимању имате људе који изгарају, који живе за своје ђаке, који стварају чуда и тиме су и сами чудесни! Нема такмичења на коме се појаве да не заблистају наши беседници, математичари, физичари, информатичари! Па како, молићу лепо?! Неко их је припремао да оду! Под условом да су отишли, јер, наравно, нема пара и много је строг врховни бог ММФ и ми смо мала земља у вечитој транзицији… И увек ћемо остати последња кућа, на крају села, ако се не забринемо, а по могућству и опаметимо.

Већ су се чули извесни гласови који указују на централизацију моћи и одлучивања у рукама једног човека – министра просвете. Колико би једна „здрава“ централизација одлучивања могла допринети побољшању онога што је у систему лоше?

Одувек смо се јасно супротстављали централизацији. Сада смо предлагали повећан степен аутономије школа, управо зарад веће одговорности запослених у њима. Како сада ствари стоје, министар је одлучио да буде генерални директор за више од 2.000 људи који су на челу предшколских установа, основних, средњих школа и домова ученика. Јасно је да је министар у старом закону имао проблем са разрешавањем директора. Свакако је требало порадити на томе, како ће их, по новом закону, смењивати… Али зашто је себи преузео потпуно непотребну и невероватну одговорност да поставља сваког од њих, то би могао само Шарчевић да каже.

Какав је ваш предлог тим поводом?

Предлог који је усвојен на преговорима о изменама и допунама закона 2015. био је наш и гласио да не може за директора бити изабран нико кога са 50 одсто колектива плус један глас није изабрало наставничко веће! Мора бирати онај ко у школи ради! Како би неко са стране могао знати боље и више? Осим ако смо се свесно одлучили да ће то бити политички подобни, што увек значи послушни.

Какав је положај наставника у новом законском оквиру? Колико се повећава њихова аутономија и могућност да самостално „трасирају“ путеве преношења знања?

Професија којој припадам схвата да има интелектуалну и бројчану надмоћ над многим другим занимањима. Истина, нема увек осећање своје снаге, јер оно се може стећи само у добро организованим школским срединама. Мислим, синдикално организованим.

Ни овај, нити било који други закон не може дати ономе ко није за овај посао никакве референце, али ни ономе ко је рођен за професуру ниједан закон не може одузети свет предивне интеракције и заједничке енергије стварања.

Да ли је све ово последица извесних светских трендова?

Забрињавајуће је то што је читав свет у проблему што се тиче образовања. Сви они који су се угледали на амерички образовни систем, захваћен губљењем ауторитета породице и школе, данас имају проблем. Велика Америка сада покушава да исправи грешке из прошлости и у државне школе уводи одговорно понашање и кажњавање ученика, а ми и даље срљамо у нешто што се већ показало као лоше. Нико нам није крив. Сами смо изабрали странпутицу, а можда и слепи колосек.

Шта УСПРС толико замера директорима школа? Да можда не претерујете? Да нисте синдикално пристрасни?

Годинама уназад упозоравали смо да се директори суде на рачун државе. Малтретирају људе, отпуштају запослене због антипатија и обести. Сви ти спорови стижу на наплату. Само у прошлој години чак 215,5 милиона дато је за изгубљене судске спорове. И ником ништа. Нема ни попреког погледа за оне који су оштетили буџет, „мобинговали“, кршили разне законе… Нема ни опомене, а камоли казне за оне који су завукли руку и улудо потрошили толика средства којима се могло опремити ко зна колико школа, купити ко зна колико компјутера, сада пред увођење информатике као обавезног предмета…

Разговор окончавамо у крајњем песимизму. Немојте само рећи да нема излаза! Шта нам је потребно да бисмо обновили наше школство?

Потребна нам је душа коју смо у овим злим временима губили полако и сада ретко плачемо, а често се другима ругамо. Потребна нам је школа која ће од деце стварати људе, јер је најтеже начинити доброг човека, све остало можете на кратком курсу. Потребна нам је вера да можемо да будемо бољи и успешнији, блажи и дражи, а опет борбенији и неустрашиви. Потребни смо једни другима и морамо се окренути себи и својима, аутентичним националним интересима и циљевима. Потребна нам је нада да свет неће отићи док ми трчимо у месту.      

КОМЕ ТРЕБА ПРОСВЕТНИ САВЕТ

Шта се дешава са, до сада значајном, улогом Националног просветног савета на републичком нивоу, а школских одбора на локалном нивоу?
Баштинили смо Национални просветни савет из неког од претходних закона. Његова улога мора бити јасније профилисана. Оформили сте савет мудраца, дајте му озбиљну ингеренцију, нека ради, нека се састаје чешће, нека саветује, али га послушајте… Закон је осакатио НПС, преполовио ово тело, избацио представника синдиката и сада… Ваљда треба да се одушевимо што је то тако и да аплаудирамо? Молим вас, времена су озбиљна, уозбиљимо се! Не може Министарство да контролише тело које њега треба да саветује. То је логичка грешка!
Што се тиче школских одбора, против овакве структуре бунили смо се од почетка, а сада се неко сетио да им узме и оно мало значаја што су имали, па их нико ништа и неће питати. Директор ће и даље бити бог и батина. Најбоље малтретирају најгори.

АФРИЧКИ МОДЕЛ ЗА СРБИЈУ

Нашем школству већ годинама прети нешто што се зове „финансирање по ученику“. УСПРС упозорава да ће то значити потпуно гашење многих школа, а нарочито сеоских. Шта предвиђа нов закон?
Широко распрострањени каламбур каже да онај ко овде није полудео, тај и није нормалан! Има у томе истине и крајње је време да се у Србији забринемо. Систем per capita, финансирања по ученику, осмишљен је у Африци. Мало је деце која иду у школу, па је ово био начин да се некако друштвено мотивише њихово образовање. Шта би се десило у Србији? Сваки полуписмени директор постао би министар финансија. Распоређивао би новац, исплаћивао зараде и одржавао зграду школе.
Од 2003. директор треба да има лиценцу да би радио тај посао. И ево, тек се Шарчевић ухватио с тим укоштац, а коначно и они, неуки, понешто науче. Биће тешко, јер до сада је било довољно да се додворавају локалним моћницима, а сада ће морати нешто и да размишљају. Наравно, има одличних, стручних и правих директора. Нажалост, можда мање од трећине.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *