ЈАЛОВЕ АНТИРУСКЕ ОПТУЖБЕ

Драгомир Анђелковић 

Русија је поуздани ослонац званичног Београда ко год да је ту на власти а да је макар коректан према Москви. Не меша се налик западним центрима моћи у наше дневнополитичке игре, али је без обзира на то у њих нападно уплићу овдашњи евроатлантски јуришници

По ко зна који пут Русија је током претходних дана била изложена пропагандном удару од неких прозападних медија и политичара у Србији. Невешто поигравање Томислава Николића са могућом „независном“ кандидатуром (против странке чији је члан), искоришћено је за салву оптужби на рачун Москве да она на разне начине стоји иза тога. Једни су тврдили да је Николићу одатле стигло двадесет милиона евра за финансирање кампање, други су из „поверљивих извора добијали“ (читајте: измишљали) дезинформације да су га Руси у целу ствар гурнули. Но одлазећи председник је убрзо капитулирао. Зар би то учино да је стварно имао подршку Кремља? Наравно, антируски пропагандисти то питање ни пост фестум нису поставили, нити су на други начин преиспитали своје претходне тврдње. Испалили су салву лажи и мирно наставили даље до неке наредне прилике погодне за то да покушају да кваре српско-руске односе.

[restrict]

ПОЛИТИЧКЕ ДЕТИЊАРИЈЕ Што се Николића тиче, ствар је банална. Прво је покушао да изврши притисак на Вучића да га подржи у својству СНС кандидата на предстојећим председничким изборима. Када се то није догодило, онда је, као, заиграо оштрије, настојећи да извуче неку озбиљну компензацију. Међутим, у року од неколико дана показало се да нема готово никакву потпору ни унутар владајуће странке, ни у медијима, односно друштву. Штавише, није имао ни јасну и одрживу стратегију. Пробао је да уплаши оне од којих је очекивао уступке узимајући „опасну“ позу. Заправо је делово по формули коју је поставио један наш политичар из деведесетих а препоручивао ју је за ситуације када се не зна шта даље.
Она отприлике гласи: оштро а безвезно. Другим речима, споља треба деловати као фактор који може да нанесе штету макар иза тога не било никакве подлоге. Пре него што се то примети, вероватно ће се извући неки „дил“. На Николићеву несрећу очито је Вучићу био добро познат његов потенцијал, те је његов маневар одмах препознат на прави начин, те жестоко дочекан и убрзо обесмишљен. Тако се Томислав нашао у небраном грожђу из кога је пожурио да изађе повијене главе. Али није то тема него само објашњење онога што се десило, а лажно је приписано Русији. Вратимо се њој из перспективе реченог.
Москва врло добро зна како стоје ствари на српској политичкој сцени. Ко са чим располаже од разноврсних унутрашњих до спољних ресурса, какве намере има, колики му је психолошки капацитет за политичко деловање. Отуда, ирационално је озбиљно и помислити да је Русија сада могла да заигра на Николића. Да је то намеравала да учини, она би већ годинама систематски јачала његове позиције, од информативне до кадровске сфере. Но Москва то није чинила. У крајњој линији нити је то без великих напора и улагања могла, полазећи од тога какве домете он и окружење на које се ослања имају. А Руси нису луди да себи праве штету и срљају у губитничке комбинације. Чак и да којим случајем намеравају да се мешају у српске изборе на начин који подразумева деловање против суштинских носилаца власти, то не би чинили на контрапродуктиван начин. На страну то што Москви и не пада на памет да икога директно руши са власти у Београду, односно неког другог да на њу доводи.

ПРИНЦИПИЈЕЛНА ОДБРАНА Идеологија владајућих структура у Русији као потку има идеју „суверене демократије“. Она подразумева начелно залагање за ревитализацију идеје аутентичне националне државе. И то не само када се ради о Русији већ и о другим земљама. С њима, када се воде логиком сопствених националних интереса, чак и када су они супротни руским, Москва можда може да дође до компромиса. Опет, када се државе своде на ниво обичних административних јединица аморфне империје којом влада анационално евроатлантско братство, готово је немогућа истинска сарадња чак и када те земље имају компатибилне интересе са руским. Њихови владајући слојеви су део глобалне пирамиде која се руководи идејом мондијалистичке и неолибералне експанзије. Отуда, само је питање времена када ће и ресурси тих земаља на овај или онај начин бити усмерени против Русије која се доживљава као кључна мета.
У складу с тим параметрима – од својих идеолошких суверенистичких постулата до свеобухватно схваћених одбрамбених потреба – суштински се оријентише Москва. Док год нека земља не постане пуко оружје у рукама оних који желе да покоре Русију, Кремљ се држи принципа „суверене демократије“, те се активно не меша у њену унутрашњу политику. Можда посредно изражава симпатије и пружа извесну подршку суверенистичким снагама, али не чини ништа више од тога. Ствари се мењају тек када се владајуће елите определе за активно деловање против Русије. Ипак, чак и тада су руске мере пре одбрамбене него офанзивне, те је све што Москва чини далеко од западног асортимана из домена пакета „обојене револуције“. Где је у свему томе Србија?

РУСИЈА И СРБИ Србија је 5. октобра 2000. године отворила капије за западну постмодерну окупацију. Међутим, она никада није постала тотална. Окупатори и њихови сарадници су настојали да је заокруже. С друге стране стално су наилазили на отпор. Тако смо ишли корак-два напред у смеру потпуне зависности, па смо се кобељали да у њу не упаднемо. Унутар сваке постпетооктобарске владе било је, уз променљиву заступљеност, оних који су придоносили кретању у неком од тих смерова. Мада ствари нису просте када се ради о препознавању истих. Мимикрија, превртљивост, лукавство, прагматизам – чинили су своје. Узимајући све речено, позиционирали су се и Руси. Уз то је био значајан и њихов вишеслојни однос према Западу. Чак и током првих година Путинове владавине Москва је имала интерес да се прави да је изузетно пријатељски расположена према Вашингтону и Бриселу за које је већ схватила шта јој спремају. Када је ојачала, окренула је други лист, да би коначно, између Минхенске конференције 2007. и кавкаског рата из 2008, са мачем у руци изашла на црту свима који су покушавали да је ставе у челични обруч.
До тада је Руска Федерација створила снажно енергетско, са ширим импликацијама које то има, упориште у Србији. На страну чињеница да је српска русофилија добила велики полет и пре Минхена, тј. са првим наговештајима успона Путинове Русије. Како је неко рекао: „Ништа не успева као успех.“ А Срби, који иначе воле Русију, још више су јој постали привржени када се она усправила. Ту се не ради о опортунизму већ о поносу. Фрустрирани од односа Запада према нама, добили смо неку врсту психолошке компензације због отпора Русије онима којима ми – измрцварени док смо се сами одупирали глобалним насилницима – нисмо у стању ефикасно да се супротставимо. Од Русије смо очекивали да увек буде велика сила, а када је из унутрашњих разлога почела да се понаша скоро као да то није, код нас је дошло до разочарања. Русофилија је и то преживела, али је добила донекле апстрактан карактер. Но у првој половини прошле деценије поново је попримила конкретан садржај. Путин и Руска Федерација су многим Србима најдражи после Србије и српства.

ПОЗИТИВНА УЛОГА КРЕМЉА На тим основама Москва је могла да се активно умеша у наше изборне процесе. Чак и без велике медијске логистике имала би начина да то учини. Једна једина реченица Владимира Владимировича која би некоме представљала експлицитну подршку, много би већ значила. Но Москва није кренула тим путем. Неки наши професионални русофоби (којих у народу има врло мало, али нису баш безначајни у политичким круговима) лажу када тврде супротно. Тако Чедомир Јовановић говори о руском утицају као да је Русија, а не Запад, фактор постмодерне окупације Србије. Каже: „Чак и 2000. године није било могуће да Коштуница ступи формално на дужност председника пре него што је у Београд дошао Лавров и тако нешто омогућио.“
Заправо се радило о томе да је у тренутку када је могло да дође до избијања грађанског рата у Србији, Москва деловала умирујуће како би трагедија била избегнута. Тако нам је двоструко помогла. Спречила је међусрпско крвопролиће и избила НАТО снагама аргумент који би добили како би искористили пометњу да на класичан начин окупирају Србију. С постмодерном окупацијом смо се некако носили и када је била најгора; с оружаном би било много теже и болније. Наравно, они који су је под плаштом некаквог „6. октобра“ – и то у комбинацији са масовним репресијама које су планирали да спроведу над неистомишљеницима – прижељкивали, до данас су разочарани што је изостала. И за то, с правом, криве Русе. Али за нас је сада битно да и на том примеру видимо колико је Русија у Србији играла и игра конструктивну улогу. Акценат је увек стављала на очување српске државности и стабилности Србије као основе за плодотворну руско-српску сарадњу, а никада није играла прљаве (гео)политичке игре у вези с нама.

НИЈАНСЕ ПРИЈАТЕЉСТВА Од када је у првој половини прошле деценије Путин изнутра и споља консолидовао Русију, она никада није имала отворене сукобе с властима у Београду. Увек је настојала да с њима гради што боље односе, а и с наше стране, чак и када су ту главну реч имали политичари изразитије прозападно настројени, није се ишло против Русије. Некада се услед страха од западних постмодерних окупатора у некој мери кочио по нас корисни развој односа с њом, али се није ни радило против ње. Опет, Москва се према свакоме ко је био на власти у Београду односила коректно. Руске официјелне структуре и када су имале симпатије за опозицију нису их исказивале на начин који би изгледао као отворена подршка против власти.
Тако је било до 2012, а тим пре је од када је Београд заузео позитивнији курс према Москви. Делови тога су потписивање споразума о стратешком партнерству, у својству посматрача приступање политичким структурама ОДКБ (руског војног савеза), лојална подршка „Јужном току“ (од кога је Москва у првобитном виду одустала због саботаже Брисела), одбијање да се крене путем макар и симболичког увођења санкција Русији без обзира на повремено снажне притиске Запада. Све то је пропраћено нескривеним задовољством Москве. Разуме се, она би исказивала још позитивнија осећања да Београд повремено не даје и превелике уступке Западу. Ипак, у Кремљу постоји разумевање за тежак положај у коме се налази са свих страна НАТО чиниоцима опкољена и од ЕУ економски хиперзависна Србија.

РУСКА КАЛКУЛАЦИЈА Део процеса, свакако не идеалног, али много искреније сарадње Србије с Русијом, били су премијер Вучић и председник Николић. Према обојици Кремљ се односи изузетно пријатељски. То се може закључити и по броју и карактеру сусрета који су ти српски функционери имали с руским врхом. Он се тако не поставља према онима које не перципира афирмативно. С тим у вези је и руска позиција на тему наших предстојећих избора. Свакако се ту Москва не би ангажовала ни против Николића, ни против Вучића. Најлакше јој је када међу њима нема конфронтације, али да је којим случајем и дошло до њене кулминације, официјелна Русија би нашла асиметрично решење. Руска владајућа партија – Јединствена Русија – у својству стратешког партнера СНС, свакако би подржала Вучића. Опет, Николић, који би наступао са позиције још актуелног председника, имао би могућност да се рекламира на основу сусрета с руским званичницима што му у неком формату не би било ускраћено.
Руси би пронашли модалитет и да поступе часно, не жртвујући било кога ко је према њима био пријатељски настројен, али и да буду прагматични. Функционално би се определили за Вучића иако би номинално били неутрални када се ради о односу њега и Николића. Тако би поступили из два разлога: (1) Москва добро зна ко ће победити и под условом да је за њу прихватљив (а Вучић јесте) дискретно игра на њега; (2) Русија за разлику од Запада не жели да увуче Србију ни у свој пакт ни у економско-политичку унију, већ јој је довољно да нас Брисел и Вашингтон не окрену против ње, па јој је стога најсигурније решење онај ко ће умети да задржи статус кво, а не да макар из неспретности изазове отварање неке нове балканске кризе.

ПЕТОКОЛОНАШКЕ ИГРЕ Сабравши и одузевши све наведено, у потпуности је јасно колико су плиткоумне оптужбе на рачун Русије да је она стајала иза неуспешне Николићеве акције. Да поновим: да је Русија на њега хтела да игра, онда би благовремено нашла оне који би ојачали његов тим. Штавише, дефинисали би му и пут којим треба да иде, те би тако донекле надоместила његове мане, односно пружила би му медијска и друга средства за борбу, па би много тога било другачије. Моска није тако поступала као што се ни раније није грубо мешала у српску политику, већ је напротив тражила плодоносне линкове са свима у српској власти и опозицији који су спремни да прихвате пружену руку. Тако ће остати и надаље, као што ће и разни западни јуришници у Србији и сваку следећу прилику искористити да блате Русију. Да нам буде за утеху: „Дављеник се и за сламку хвата.“ А баш то су морално и оперативно они који желе да покваре српско-руске односе.
Русија је била и остала наш најпоузданији партнер док су нам многи на Западу радили и радиће нам о глави. У таквим условима ирационално је и помислити да разне антируске кампање могу да промене позитиван однос Срба према Русији. И да нам подршка Русије не треба, емоције су нам у односу на њу крајње топле, а камоли када још и знамо да нам је прворазредна актуелна потпора. На крају само могу да констатујем да све то добро знају и овдашњи професионални русофоби. Свесни су да је све што раде против Русије јалово. Међутим, упркос томе обављају своје задатке, јер разумеју да њихови западни ментори не познају довољно нашу ситуацију. Како би добијали њихове фондове морају да демонстрирају да посвећено раде оно што годи антируским западним круговима.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *