Почетна / Култура / Излог књиге

Излог књиге

Сретен Петровић
ЕСТЕТИКА У ДОБА АНТИУМЕТНОСТИ
„Дерета“, Београд, 2016

Сретен Петровић (Сврљиг, 1940), један од наших најбољих естетичара, објавио је књигу какве нема ни у светском издаваштву. У доба свеопштег теоријског подилажења актуелној уметности, на најсолиднијим филозофским основама, разобличио је мит о постмодерни, концептуализму, новој уметничкој пракси, отвореном и затвореном делу, модерни и моди. У српској филозофској публицистици било је сличних краћих прилога, али није познато да се естетичар таквог угледа аргументовано окренуо против целог уметничког и филозофског естаблишмента. Револуционарна, усамљена и писана сочним, полемичким стилом, „Естетика у доба антиуметности“ заговара ремек-дело и генијалност у време проглашавања смрти уметности и смрти аутора. Храбро, али не и антимодернистички, Петровић уморној и суморној савремености предочава анализу њеног духовног пада, свестан да је естетика на путу напуштања великих узора и учења. Тамо где нема дела – нема ни уметности, па се нова уметничка пракса не може вредновати као уметност, јер није ни нова, ни пракса, ни уметност. Оваква разорна критика садашње уметности поставља основе за епохални обрт у систему мишљења и уметничког стварања.

Бурхан Сонмез
ИСТАНБУЛ ИСТАНБУЛ
АГОРА, Зрењанин, 2017

Четири затвореника заточена у подземном затвору испредају приче о граду изнад себе и тако проводе време између мучења. Четири главна јунака: доктор, студент, берберин и старац, описују, сваки на свој начин и кроз призму свог погледа на свет, различита лица Истанбула, своје љубави и патње. Поред њих, у ћелији преко пута, налази се и млада девојка Зине Севда, оличење несаломивог отпора, снажан глас који све време ћути. А под земљом и на њој, са својим паклом и рајем, можда најважнији јунак у роману – град Истанбул… Иако је ово књига о затвореницима који у хладним ћелијама чекају ред на тортуру, њене странице се не окрећу да би се открио нови метод мучења већ да би се сазнало како су се ови људи одупрли диктатури страха, шта им је пружало утеху и могућност да на другачији начин посматрају тренутак у коме се налазе. Сваки пут када се један од њих врати са мучења, остали га промрзлог греју својим телима, побрину се за његове ране, а затим му причама окрепе рањену душу: причама које су довољно добре и лековите као оне из „Декамерона“ и „Хиљаду и једне ноћи“ којима су инспирисане. Наратив подземља полако прераста у наратив о ономе на површини земље. Под земљом Истанбул се посматра као град смрти и страдања, док је на површини то град слободе, љубави, маште. Међутим, скоро у свакој реченици може се осетити да Бурхан Сонмез види ћелију под земљом као место где се може живети, а Истанбул на њеној површини као затворску ћелију.
Бурхан Сонмез (1965) дипломирао је право на Универзитету Истанбул. Једно време ради као адвокат. Писао је за разне часописе. Дуго је живео у Великој Британији. Аутор је романа „Кузеy“ (Север), „Невини“ и „Истанбул Истанбул“. Роман „Невини“ добио је награде „Седат Симави“ и „Измир Св. Јозеф“. Његове приче су увршћене у три антологије. Дела су му преведена на двадесет језика. Живи у Истанбулу и Кембриџу. Сомнез ће следећег месеца посетити Србију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *