ИСТОЧНО ПИТАЊЕ: Минск против Москве или Зашто се Словени поново свађају?

Током много година Белорусија је мање или више успешно балансирала између Русије и Запада, при чему никада није кидала односе са Москвом. Минск је активно учествовао у интеграционим процесима на простору бившег СССР-а, али у последње време неки аналитичари указују на прозападне и антируске тенденције Белорусије

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Јавна телевизијска трибина и конференција за медије председника Белорусије Александра Лукашенка са новинарима и грађанима одржана 3. фебруара 2017. године трајала је рекордних седам сати и 20 минута и оставила је горак укус у устима не само онима којима је стало до словенског јединства. Прво, првих пола сата конференције није било заинтересованих за контакт, чак и из опозиционих редова, што до сада није био случај. За Јурија Баранчика, аналитичара „ИА Регнум“, ово је „лични пораз Лукашенка, као човека и као председника“. Када се успоставио контакт са грађанима, све се свело на скандале: хоће ли ухапсити директора Сергеја Данкверта, шефа контроле пољопривредних производа Русије (који је забранио увоз меса из Белорусије у Русију), хоће ли одбити да потпише Царински кодекс Евроазијског савеза, при чему је даљи ток трибине добио изузетно емотивни тон, па је председник уз дозу патетике изјавио „да је одлазећи човек, jер му није много остало“.
Када се сабере све што се чуло, јасно је да су главна тема овог догађаја заправо белоруско-руски односи, при чему је белоруски председник потврдио већ познато да постоји проблем „у комуникацији између Москве и Минска“, јер „Белорусију обмањују, угрожавају“, као и да је за њега „суверенитет државе важнији од руске нафте“.
[restrict]

МИНУС ФАЗА Најнижу тачку до сада односи Белорусије и Русије достигли су крајем децембра 2016. године када су у најгледанијим белоруским информативним емисијама и читанијим новинама и порталима освануле вести под насловима „Има ли Москва војни сценарио за Белорусију?“, „Русија донела одлуку да збаци са власти Лукашенка“, „Лукашенкови дани су одбројани“, „Да ли ће Трамп предати Белорусију Москви?“ и почетком 2017. године одбијањем председника Белорусије Александра Лукашенка да оде на састанак Евроазијског савеза.
Денис Лавникевич из Минска тим поводом је објавио на руском порталу gazeta.ru опширну анализу „Шта очекивати од руско-белоруских односа у 2017. години“. Његова теза је да су руско-белоруски односи 2016. прешли у минус фазу, јер ниједан нови конфликт није решен. Нажалост, наводи Лавникевич, погоршавање односа ће се наставити у економској сфери и у овој години, уз уверавање обе стране о међусобној лојалности, братству и пријатељству.
Уз све то, јасно је, прсте у односе два братска народа умешао је и Запад, иако он више није јединствен фронт, каквим је, на пример, био 2014. године, када је распаљивана украјинска криза. Ова нова ситуација (на Западу) захтева да се и Минск другачије постави према Русији, наводи Дмитриј Болкунец, професор Високе економске школе, за портал правда.ру, што је Минск и учинио. Овде се мисли на одлуку Белорусије да либерализује визни режим за 50 држава и да прими непознат број блискоисточних миграната (највише из Сирије) који се сада налазе у Немачкој или некој другој ЕУ држави, а због позамашне своте новца коју ће уплатити Брисел (седам милиона евра). Проблем је што је Минск прихватио да формира отворене и затворене центре за мигранте, при чему у затворене центре треба да прими и лица са терористичком прошлошћу, непожељне у осталим државама чланица ЕУ. Имајући у виду да између Белорусије и Русије до сада није било границе, јасно је да би грађани који дођу у Белорусију лако могли да се домогну Русије, што се односи и на мигранте, међу којима ће, јасно је, свакако бити и терориста. Овај поступак Минска, као и укидање виза за 50 држава света без њене сагласности, у Москви је оцењен као крајње неприхватљив, чак непријатељски.
Последица међусловенске свађе је да Русија од 7. фебруара 2017. успоставља границу са Белорусијом. Наредбу је дао шеф Федералне службе безбедности Русије Александр Бортников ради „формирања неопходних услова за очување државне границе и превенције криминала“. Портал газета.ру наводи да је сврха успоставе границе спречавање проласка у Русију миграната из трећих држава и роба које су на списку забране увоза због санкција које је Русија увела као контрамере на западни ембарго.

ЕНЕРГЕТСКИ ПРОБЛЕМ И најважније, председник Белорусије Александар Лукашенко није дошао на самит Евроазијског савеза и тиме није потписао (већ усаглашени) Царински кодекс. Јасно је да Лукашенково одбијање да овај документ озваничи дипломатским језиком значи „да је узео паузу у комуникацији са Москвом“. Узрок је проблем Белорусије са енергентима. Наиме, Москва није вољна да Минску омогући приступ руским енергентима по повлашћеним ценама, пре свега гаса и нафте, што белоруска влада очекује. Дуг Белорусије за гас је достигао пола милијарде долара, јер Минск одбија да плаћа уговорену цену – умањио је цену за 30 одсто, па је гас постао јефтинији него за саму Русију.
Други разлог је нафта. Русија је Белорусији смањила испоруке нафте из неколико разлога: због неиспуњавања савезничких обавеза у економској сфери (омогућава шверц производа са Запада који су на санкционом списку Русије), те у политичкој (признање Јужне Осетије и Абхазије, као ни присајдињење Крима), уз то покушава да минира потписивање важних докумената за евроазијске интеграције, иза леђа Москве договара се са Азербејџаном (предала је овој држави познатог блогера Лашпина који је штитио интересе Јерменије иако је Русија тражила да га не предаје) и захтева једностране уступке од Москве. Русија је умањила доставу нафте белоруским рафинеријама и јер Минск није испунио договор о њеној преради и враћању на руско тржиште, већ је ту нафту извозио (извоз нафте и прерађевина од нафте у структури белоруског БДП-а износи у просеку око 35 одсто, а у структури извоза до 40-45 одсто). Русија је, наравно, због овога негодовала више пута. Међутим, пошто ће умањење слања нафте на прераду у Белорусију нанети велики удар државном буџету Белорусије, Лукашенко је од премијера и министара више пута захтевао да појачају напоре и нађу нафту на белоруској територији, али и у другим државама.
Ови догађаји показали су да се Белорусија фактички издржавала (као држава) на рачун руске нафте или како се у жаргону каже „седела је на нафтној игли Русије“. Пракса добијања јефтиније нафте од Русије утврђена је још у време Совјетског Савеза, што је имало иза себе војне аргументе, па је Белорусији изграђено неколико великих постројења за прераду нафте (за опслуживање западне војне групације, што значи и у Источној Немачкој, Пољској итд.).

ТРАНЗИЦИЈА ОД ЕКОНОМСКОГ ДО ПОЛИТИЧКОГ СПОРА Када се СССР распао, Белорусија је успешно модернизовала постројења за прераду нафте (до 90 процената и више). Зато је овај проблем после осамостаљења Белорусије био кључни, при чему је био искључиво економски спор, али га Минск сада претвара у политички.
Што се тиче окретања Белорусије Западу, ова политика је уочљива најмање последње две године, тачније од познатих догађаја у Украјини, када је Запад започео процес отопљавања односа са Минском, при чему су „веза“ са Бриселом постале антируска Пољска и Литванија. Привлачење Белорусије у западну сферу одвијало се пре свега преко отварања различитих новчаних фондова. Ипак, Запад није спреман да финансира Белорусију у обиму који је прихватала Москва, већ да јој помогне у „реформама“ и транзицији. На шта се ту мисли јасно је из нашег и туђих искустава: Брисел ће дати паре, али само за плаћање (западних) експерата који ће саветовати белоруску владу како да изводе приватизацију. На пример, Молдавија је добила милијарду евра за реформе, али су те паре „враћене“ западним експертима, док је дуг остао Молдављанима, наводи портал voprosik.net.
Управо ова веза Минска и Запада је забринула Москву и део елите у Белорусији, јер би се на руској граници, попут Украјине, родила нова нестабилност. Главни заговорник окретања Белорусије ка Западу и спровођења реформи по саветима Запада је министар иностраних послова Владимир Макеј (о чему смо већ писали у „Печату“). Њега на Западу називају „number two“ – човек број два у држави и сматрају га Лукашенковим наследником. Но и сам Макеј се труди да се додвори Западу. На пример, када су амерички тенкови и војска дошли у Пољску, изјавио је да та армада и њен поход на Исток не представљају опасност за Белорусију. Лукашенко пак о овоме није ништа изјављивао, при чему треба имати у виду да у белоруској влади има министара са другачијим ставовима, али им Лукашенко не дозвољава да јавно иступају. На другој страни неколико провладиних аналитичара, утврђено је да их плаћа Министарство спољних послова, објављује провокативне чланке о намерама Русије да окупира Белорусију, да Москва током ове године планира да пребаци четири хиљаде вагона са војницима у Белорусију. Ове провокације се потом преносе преко западних медија и Русија добија лик потенцијалног агресора. Најновија провокација ових експерата је чланак о томе како Русија током 2017. планира да збаци Лукашенка са власти. Провокација има за циљ да Лукашенка окрене Западу и прикаже га као „заштитника белоруске суверености“.
Познати руски аналитичар Јуриј Баранчик поводом нове ситуације између Белорусије и Русије за портал „ИА Регнум“ наводи да је Министарство информисања почело припрему за „медијски рат са Русијом“. Наиме, прошлог месеца (јануара 2017) забранило је рад портала „Спутњик и погром“ без икаквих аргумената о кршењу новинарске етике. Затим су онемогућили рад портала mogilev.by на коме су објављивани чланци Анатолија Шликова у рубрици „Витебск: узнемирујући извештаји са белоруског фронта“. Белоруски националисти су овај портал оптуживали за ширење међунационалне мржње, па је вероватно то био узрок његовог гашења. На другој страни портали који шире мржњу према Русима и даље несметано раде свој срамни посао. Наравно, ту је и случај тројице ухапшених новинара (о чему смо писали у „Печату“). Све ове русофобе заштитио је министар спољних послова Белорусије Владимир Макеј, истакавши да су они потребни јер смо „током последњих 25 година започели лагано да се формирамо као нација. Ми се налазимо у процесу формирања идентитета белоруске нације“. Новим нацијама ради учвршћивања идентитета потребан је непријатељ. Због тога се у Белорусији штите антируски пропагандисти пристигли из Украјине, како би помогли и убрзали процес стварања белоруске нације.
За сада председник Белорусије није јавно изговорио име тог непријатеља новоформирајуће белоруске нације, али Баранчик мисли да је до тог момента остало само неколико корака, а погоршање социјално-економског положаја становништва ће ово убрзати. При томе, слобода антируског деловања ће се повећавати, наравно уз подршку Министарства за информисање Белорусије. Ову тезу Баранчик заснива на копији писма белоруског Министарства информисања медијима у којем их обавештава да је Министарство одбило да разматра забрану русофобских публикација локалних медија, јер „нема права да се меша у уређивачку политику“. Међутим, када су русофилски медији у питању, ово министарство се и те како меша. Може се закључити да се у Белорусији формира агресивни национализам, којем су спољни непријатељи Русија и руски народ јер су наводно брана белоруској независности, што је већ виђено у Украјини, на пример!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *