ХИНКЕМАН – ЗАО УДЕС ЈЕДНОГ ЖИВОТА

Гостовање Загребачког казалишта младих на Великој сцени Народног позоришта

Пише Рашко В. Јовановић

У овом ефектном делу радња превазилази оквире натуралистичке драматургије: позорница се претвара у простор слободне имагинације, док су ликови свеобухватни симболи људских тежњи и снова за срећом при чему их прате невоље и патње

Немачки драматичар и песник јеврејског порекла Ернст Толер у својим делима намењеним позоришној сцени исказивао је политички умерену ангажованост уз наклоност сценским експериментима у духу експресионистичких стилских тежњи. У трагедији Хинкеман обрађује несрећну судбину појединца, ратног инвалида, који је на бојишту изгубио своју мужевност. У овом ефектном делу радња превазилази оквире натуралистичке драматургије: позорница се претвара у простор слободне имагинације, док су ликови свеобухватни симболи људских тежњи и снова за срећом при чему их прате невоље и патње. Ликови су у приличној мери деперсонализовани, баш као што је и симболистичко уопштавање времена и простора присутно у Толеровом драмском поступку. Опори патетични тонови у његовој дикцији, тако да у његовом коришћењу језика често можемо наићи и на ритмичку прозу, одраз су искреног револуционарног заноса одређеним политичким идеалима, као и протеста због неповољних животних прилика у послератној Немачкој.

[restrict]

Драму Хинкеман, као и још нека своја најцењенија дела, Толер је писао у затвору, будући да је 1919. био осуђен на пет година због подржавања декларације Курта Ајзнера о Баварској Совјетској Републици. Комад у суштини представља Толеров антиратни протест у којем приказује злосрећни удес немачког војника Еугена Хинкемана, ратног инвалида који не може да се запосли, па се прихвата разних недостојних послова, док га супруга Грета вара са његовим пријатељем. У рату је Хинкеман изгубио мушкост, док му је у миру криза онемогућила егзистенцију и зато му не преостаје ништа друго до да се обеси!

Редитељ Игор Вук Торбица маштовито је надградио Толерову трагедију уводећи призоре прожете сценским покретом и посебним плесним призорима. Све то је допринело спектакуларности представе, као и приказивање нагог Еугена Хинкемана у пози која подсећа на распетога Христа. Уопште, представа је испуњена бројним симболистичким приказима, док је глума, мање или више лишена дочаравања преживљавања, сведена на експресионистичко приказивање недаћа Еугенових, које му отежавају и онемогућују егзистенцију. Ракан Русхаидат у насловној улози показао је резигнацију и стрпљивост, да не кажемо велику моћ самосавладавања и мирења са животном ситуацијом. Озрен Грабарић као Мајстор церемоније имао је потребну трансформацију израза од званичника до кловновског аниматора. Франо Машковић као Паул Гросхан дочарао је рутинираног љубавника заводника. Миа Биондић као Грете Хинкеман успела је да изгради отуђујући однос према кастрираном супругу и да убедљиво демонстрира поводљивости према Паулу. Милица Манојловић као Прва кандидаткиња, Лоте и Инге Фрајелибе била је примамљива и шармантна. И сви остали чланови глумачкога ансамбла коректно су се укључили у све сценске акције и играрије при чему се истакао Дадо Ћосић (Први кандидат, Макс Криач, Први ратни друг). Сценографски оквир Бранка Хојника погодовао је разиграном сценском покрету који је доминирао у представи. Костим Дорис Кристић заснивао се на експресионистички скромном свакодневном одевању убогих.

Инсценација ЗКМ-а први је сусрет београдске позоришне публике са најприказиванијим комадом Ернста Толера, такође један од ретких њених сусрета са експресионистичком драмом уопште, док се ради о успелом редитељском подухвату талентованог младог редитеља Игора Вука Торбице. Његова дипломска представа (завршио Факултет драмских уметности у класи проф. Алисе Стојановић) Нушићевог Покојника (2013) одмах је сврстана у редовни репертоар Југословенског драмског позоришта, на чијој је сцени потом успешно поставио Разбијени крчаг Хајнриха фон Клајста. Иако нисмо склони да дајемо прогнозе, не можемо да не констатујемо да се пред овим редитељем отварају широке перспективе, јер поред несумњивог талента поседује и ванредну интелигенцију, којом сагледава све доминантне особености текстова којих се прихвата да режира, а има и сигурно осећање стила и изузетну сценску маштовитост, што му омогућује да гради спектакуларне изведбе. То је и доказао представом Хинкенмана, која је побрала награде жирија и публике на овогодишњем Фестивалу „Без превода“ у Ужицу.             

ПИСАЦ Ернст Толер

ПРЕВОД Борис Перић

ПОЗОРИШТЕ Загребачко казалиште младих – Велика сцена Народног позоришта у Београду

РЕДИТЕЉ Игор Вук Торбица

ДРАМАТУРГ Катарина Пејовић

ДАТУМ ПРЕДСТАВЕ 24. јануар 2017

[/restrict]