Др Милош Тимотијевић – ЖРТВЕНА ТАЈНА ДРАГИШЕ ВАСИЋА

ИЗМЕЂУ ЦРНОРУКАЦА И ЛИБЕРАЛА

Разговарао ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Васићев однос према комунистима био је мешавина протеста против корумпираног режима, опчињености улогом Русије у историји човечанства, личних импресија и мистичног заноса „новом вером“ која је нудила замену за истрошене либералне вредности после ужаса Првог светског рата, у којем је нестала стара Европа

Наш саговорник историчар Милош Тимотијевић  (1969,Чачак), писaц управо објављене књиге „Драгиша Васић (1885–1945 ) и српска национална идеја“, студије је завршио на Филозофском факултету у Београду 1996, где је и докторирао 2011. године, с тезом „Модернизација балканског града у доба социјализма. Пример Чачка и Благоевграда (1944–1989)“. Од 1997. Главна подручја Тимотијевићевих научних интересовања (у звању музејског саветника запослен у Народном музеју у Чачку,) су модернизацијски процеси, друштвена и културна историја, историја цркве и црквене уметности, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Аутор је и коаутор 14 монографија, још 10 публикација различитог обима и преко 60 научних чланака. Добио је више признања, међу којима се истиче Награда „Михаило Валтровић“.

Биографију Драгише Васића из Тимотијевићевог пера (са мноштвом нових увида и осветљења), недавно је објавио „Службени гласник“ из Београда, а овај догађај је и повод нашег разговора.

[restrict]

Драгиша Васић је био сведок, учесник и креатор многих важних догађаја у политичкој и војној историји Србије и Југославије у првој половини XX века, о чему ваша књига убедљиво говори. Зато кренимо редом, од његовог сведочења о Мајском преврату 1903, који је трајно обележио Васићев улазак у свет политике. Како је он схватао преврат? Колико је касније био близак са Црном руком?

Стицајем околности Васић је био један од сведока убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић. Иако се није слагао са поступцима владајуће династије, он није одобравао ни крволочни чин атентата, нити ниподаштавање личности Александра Обреновића, а још мање његовог оца краља Милана, најзаслужнијег за формирање и уздизање војске, посебно официрског сталежа. Био је свестан и негативне слике Србије у очима европске штампе, због завере официра, недоличног краљеубиства, а касније и преторијанског утицаја на политику. Треба нагласити да су милитаристичке тенденције у Краљевини Србији биле јаке, често у сукобу са званичним институцијама и демократским поретком. Драгиша Васић је током ослободилачких ратова успоставио познанства и пријатељства са многим црнорукцима, а монтирани Солунски процес условио је да се бори и за њихово ослобођење, ценећи патриотизам и спремност за жртвовање које су испољавали у рату. Због недемократског обрачуна режима са опонентима помагао је прогоњенима, што је често чинио у свом животу.

 

Као млад човек Васић је био активан у либерално-националним организацијама (1903–1912). Какво је било становиште ове политичке партије, иза које је стајао и један поглед на свет наше грађанске класе?

Идеологија либерализма у Србији заснивала се на залагању за индивидуалне слободе, парламентарну демократију и национално ослобођење. Веровали су да је друштво могуће усавршавати и мењати. Покушавали су да створе синтезу традиције и модернитета, верујући у начела западноевропског просветитељства и романтичарску народну историју. У епској традицији налазили су доказе о врлинама националног карактера, као што је тежња ка колективној и индивидуалној слободи, што је био мотив за ратничко дело ослобођења, али и утемељење либералних модернизацијских пројеката. Прва „највиша брига и најсветији циљ“ либерала било је уједињење српског народа у „природним етнографским границама“. Нису били присталице југословенског уједињења. Велику пажњу поклањали су значају војске, видећи у њој могућност за посебан начин патриотског васпитања народа, модернизацију менталитета путем увођења појмова поретка и дисциплине. Нацију су доживљавали као заједницу људи коју повезује језик, територија и традиција, а не религија. Политички узор постала је Француска, у којој су се многи и школовали. Либерали нису били популарни, сељаци их нису волели и углавном су добијали гласове у градовима. Били су мала, али гласна опозиција у парламенту, покретали су кључна политичка питања везана за демократизацију земље, индивидуалне слободе, владавину закона. Драгиша Васић био је активан у подмлатку либерала, Националној омладини, а његов рад није био везан само за страначке функције и митинге. Писао је новинске чланке, а био је спреман и за насилне акције, као што је био сукоб са бугарском комитском делегацијом у Београду 15. фебруара 1906. године. Читаоци треба да знају да је књига о Васићу само једним делом реконструкција његовог живота, а да је највећа пажња посвећена његовом доживљају српске националне идеје.

 

Драгишу Васића и његов књижевни опус трајно је обележило учешће у балканским ратовима, Првом светском рату и послератним војним метежима (1912–1920). Распон његовог искуства инкарнирао се у широком литерарном захвату, од „Карактера и менталитета једног поколења“ до „Црвених магли“. Какво је Васићево ратно искуство које се преточило у књижевна дела?

Он је већ после балканских ратова имао антиратни став, да би после Великог рата попут многих интелектуалаца исказао још јачу резигнацију према рату. Његово књижевно стваралаштво најпре се налазило у пољу реализма, затим се окренуо експресионизму оставивши трајно вредна дела, да би на крају своје стваралаштво завршио у психолошком реализму. Рат је био и остао његова централна преокупација, али Васић је и поред антиратног става имао позитиван однос према огромном жртвовању српског народа за национално ослобођење. Уметничко стваралаштво Драгише Васића одражавало је његове унутрашње духовне и интелектуалне немире, животно искуство, традицију којој је припадао, али и утицај модерног времена. Није бежао ни од критике свог народа, бранио је индивидуализам критички настројених интелектуалаца што је и сам био, али је у преломним историјским тренуцима прихватао и ширио став о потреби националне дисциплине, учвршћивању колективне националне свести и акције у друштву као услова опстанка у великим ратним катастрофама.

 

После рата, Васић је, уз Станислава Винавера, Младена Жујовића и друге, био међу србијанским официрима – интелектуалцима разочараним новонасталом Краљевином СХС и војском у којој су хрватски и словеначки официри, до јуче у служби Беча, били промовисани брже од српских ратних хероја. Васић је био жестоки критичар послератне стварности.  Због тога је заглавио „две месеца у југословенском Сибиру“, на граници с Албанијом. Зашто Васићу није пријала атмосфера нове државе?

Васић је најпре био разочаран великим страдањем војске и народа у ратовима, потом Солунским процесом, а после ослобођења некажњавањем бројних сарадника окупатора унутар саме Србије у којој су после рата разни лиферанти заузели најзначајније позиције у новој држави, а не хероји са Цера и Кајмакчалана. Поред тога био је незадовољан и због масовног пријема некадашњих официра аустроугарске армије у нову војску, укључујући и злочинце против српског народа. Васић је као велику трагедију доживљавао жртвовање своје генерације за нејасне принципе нове државе под именом Југославија, а не отаџбине Србије за коју су у рат пошли да гину. Упркос многим недоумицама и личном трагичном искуству, Васић је и у периоду болних преиспитивања после Првог светског рата задржао поверење у обичан народ, чији су се живот и идентитет обнављали на некадашњим основама, независно од деловања друштвене елите.

 

У једном периоду Васић је био близак комунистима. Путовао је у Совјетски Савез, а као адвокат пре рата је бранио комунисте, попут Симе Марковића, на судским процесима. Откуда оваква оријентација?

Републиканска уверења и оштра критика власти условили су многобројне Васићеве везе с опозиционим партијама, укључујући и комунисте. За њега су лични контакти били важни, посебно када су у питању били бивши црнорукци попут Мустафе Голубића, за чије је окретање према комунистима директно кривио суров затворски поступак током Солунског процеса. Васићев однос према комунистима био је мешавина протеста против корумпираног режима, опчињености улогом Русије у историји човечанства, личних импресија и мистичног заноса „новом вером“ која је нудила замену за истрошене либералне вредности после ужаса Првог светског рата, у којем је нестала стара Европа. Код Васића и његових пријатеља младобосанаца постојало је веровање да из Русије долази неки бољи свет, могућност да се успостави праведнији друштвени систем у односу на капиталистички модел са Запада, као и снажно убеђење да је комунизам пролазна појава у „вечној“ Русији. Цело једно поколење доживљавало је Русију као центар словенства. Он је имао близак контакт с управо тим кругом људи који су сањали о помирењу српских националних циљева и руског комунизма, истовремено маштајући о словенској будућности. То је била илузија, јер је Совјетски Савез подржавао све сепаратистичке и ревизионистичке захтеве уперене против српских националних интереса, а од српских комуниста је тражено да се боре против национализма свога народа. Код комуниста борба против буржоаске демократије и уздизање насиља као услова убрзаног напретка друштва  никада није ни довођена у питање. Због свега тога Васић није постао комуниста нити марксиста, али је остао русофил.

 

Када је, уочи Другог светског рата, основан Српски културни клуб, Драгиша Васић је постао његов потпредседник и уредник „Српског гласа“, који се оштро противио званичном повлађивању хрватском сепаратизму. Тако је поново постао опозиционар. Колико је идеологија СКК утицала на буђење Срба у Краљевини Југославији?

Васићево опозиционо деловање никада није ни прекидано између два светска рата. Тридесетих година он истовремено постаје и истакнути национални радник, дописни члан академије, али и завереник и слободни зидар. Либерална и републиканска уверења није напустио. Српски културни клуб је основан с циљем српске националне интеграције унутар Југославије. Управо је Драгиша Васић у својој адвокатској канцеларији 16. јануара 1937. новинарима из целе Југославије јавно саопштио да је основан СКК. Заговарали су постепен културно-просветни рад који је требало да преобрази друштво. Заоштравање политичких догађаја на међународној сцени и све јачи хрватски сепаратистички захтеви, посебно у светлу стварања Бановине Хрватске, довели су СКК у ситуацију да се и сам снажније укључи у политику. Васић је био међу оним људима који су сматрали да СКК треба да постане српска политичка партија. Ипак, све је то била закаснела реакција на већ покренуте догађаје, тако да СКК није остварио своју почетну замисао. Приближавање новог рата, страх за опстанак свог народа и све већи притисак хрватског национално-клерикалног покрета утицали су на ретрадиционализацију. За стварање новог националног обрасца недостајали су време, државни оквир и модерно урбанизовано, образовано и индустријализовано друштво.

 

Мило Ломпар каже да је Драгиша Васић, једини из врха СКК, био спреман да жртвено сведочи свој патриотизам, придруживши се Равногорском покрету. О његовом ратном ангажману постоје разна сведочења – од тога да је био оштар критичар предратних политичара и за сарадњу с партизанима до приче о њему као совјетском шпијуну. Шта је истина о „Чичи број 2“ и идеологу равногорства?

У лето 1941. године пуковник Михаиловић није био позната личност, а Јосип Броз Тито још мање. Драгиша Васић је због свог вишедеценијског јавног деловања поседовао друштвени углед, тако да је у Михаиловићевом штабу имао неоспоран политички ауторитет. Многи су мислили да је он вођа покрета отпора, а Михаиловић само помоћник. Васић је био први идеолог Равногорског покрета, коме је смислио и име, а програм се темељио на залагању за национално ослобођење, демократију и социјалну правду. Српски национални интереси имали су за Васића приоритет, тако да је оштро осуђивао све политичаре који су били одговорни за пропадање земље, корупцију и занемаривање српских националних интереса. Посебно је осуђивао политичаре и интелектуалце који се после окупације нису прикључили покрету отпора. Са партизанима га је спајала жеља за ослобођењем земље, отпор фашизму, борба за социјалну правду и вера у одлучујућу улогу Совјетске Русије у сламању нацистичке Немачке. Пошто су партизани имали изразито негативан став према српским националним интересима и демократији, као и потпуну неодговорност према огромном страдању српског народа у репресалијама окупатора, Васић је постао њихов противник. То га није одвело међу десничаре, тако да је до краја рата критиковао окупациону владу Милана Недића, која је Васића посебно оптуживала за устанак, потом објавила потерницу за њим, а затим ухапсила Драгишину жену и ћерку које су биле у Бањичком логору. Васићево књижевно дело избачено је из прегледа српске књижевности током окупације, што су комунисти поновили после 1945. године. Од пролећа 1943. Васић је изгубио своје позиције унутар Михаиловићеве организације, највише због притиска Британаца који су сматрали да је Васићево инсистирање на српским националним интересима и кажњавању криваца за геноцид над Србима контрапродуктивно у светлу обнове Југославије и компромиса са Хрватима. Таквом британском ставу допринела је и отворена Васићева оријентација према Совјетској Русији као могућем савезнику равногораца. То није значило да је Васић био њихов шпијун. Међутим, какву је улогу имао у плановима Совјетског Савеза на Балкану још увек је тајна, а податке о њему колеге из Москве још нису успеле да пронађу у својим архивима.

 

Тајна Васићеве смрти ни до данас није растајена. Да ли сте открили нешто ново с тим у вези?

Према бројним сведочанствима Васића су на монструозан начин убиле хрватске усташе. Остаје недоумица да ли се то десило у Старој Градишки или Јасеновцу. Сви други наводи о његовој смрти нису поткрепљени убедљивим доказима.               

[/restrict]