Почетна / Интервју / Ђорђе Аничић – Рушили смо невидљиве, сада руше нас

Ђорђе Аничић – Рушили смо невидљиве, сада руше нас

Разговарала Наташа Јовановић 

Све што се дешавало на небу те 1999. сада подлеже новом ишчитавању. Некада је само Пентагон ретуширао чињенице. Сада се на ту тему појављују и дела домаћих аутора која имају за циљ да докажу да Србин није могао командовати обарањем стелта 

О питању рушења Ф-117А, тока рата 1999. и спремности српске Војске да се супротстави супериорном НАТО-у код нас је одавно присутна операција Минхаузен. Снимани су документарни филмови разног садржаја, довођен нам је оборен пилот који је у Дому омладине доживео овације и френетичне аплаузе. Преварена је домаћа и међународна јавност причом о непостојећој „модификацији“, која је била смоквин лист америчкој ваздухопловној индустрији. На Западу ништа ново. Једна од доктрина Ноама Чомског управо говори о томе да ће се унутар народа увек наћи људи који ће радити за лични интерес, а на штету сопственог народа – каже у разговору за „Печат“ потпуковник Ђорђе Аничић, члан екипе која је 1999. срушила невидљиви Ф117.

Успех Трећег ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО и обарање америчког стратешког бомбардера једанаест минута после поноћи 20. маја задивили су цео свет. Да ли је прича о овом догађају икада до краја испричана?

То је један од успеха 3. ракетног дивизиона ПВО који је још увек обавијен велом тајне. Разлога зашто је тако има више: најпре недостатак материјалног доказа у виду делова обореног авиона, затим сама вредност, значај и припадност летелице стратешкој авијацији, као и намера НАТО-а да се умањи број погођених, оштећених и оборених авиона. Једно је сигурно – у ноћи 19/20. маја као руковалац гађања издао сам команду борбеној послузи која је веома професионално и стручно извршила дејство по „живом“ циљу помоћу две бојеве ракете. Са становишта струке ми смо одрадили свој део посла, циљ је откривен, праћен и погођен. Тада нисмо имали информацију о ком циљу је реч, али је по манифестацијама на екрану осматрачког радара, по извештајима визуелних осматрача, по нападу ловачке авијације на нас после лансирања било више него јасно да се нешто значајно десило у ваздуху. Још у току рата до нас су стизале разне информације са терена и са званичних војних адреса о ком авиону је реч, о месту пада и слично. Сигурна је поратна информација да је Б-2А повучен из борбене употребе 21. маја 1999. године, дакле пуних двадесет дана пре краја рата. Очито је постојао јак разлог за тако значајну одлуку.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

3 коментара

  1. Rezervista R

    С обзиром на велики историјски значај овог подвига наших ракеташа који се по значају сврстава, по мом скромном мишљењу, у најзначајнији војни успех у последњих 50 година, увек испратим све оно што је казано или написано о овом догађају. Посебно је значајно што је аутор књиге, коју у овом тексту спомиње Аничић, као ретко ко филмском презизношћу, стручним анализама, а истовремено на јако прихватљив начин и за обичног читаоца, приказао све оно што је учинио 3. рд 250. рбр ПВО. Не чуде ме стога и приче које се чују да ће због ове књиге, а као и због целокупног доприноса нашој борби, овај аутор добити почасни докторат, а потом чин генерала.
    Просто је невероватно непрекидно писање једног од учесника ових историјских догађаја господина Аничића, коме нико не спори допринос овим успесима, па ни сам пуковник Голубовић, али је несхватљиво оно што ради и пише у последње време. Несхватљива ми је да се ова његова „борба“ против невидљивог претворила у борбу против непријатеља који не постоји нигде осим у његовој глави. Не разумем чиме је овај човек исфрустриран, или је по природи такав. По којој логици он поставља тезу да се „Сада се на ту тему појављују и дела домаћих аутора која имају за циљ да докажу да Србин није могао командовати обарањем стелта“. Авион није оборио ни Србин, ни Мађар, ни Муслиман, него 3. рд ПВО. Само бих додао две ствари поводом овога, ја као чистокривни србин, а то је да је у 3. рд ПВО било много несрба који су храбро стали на црту злочиначком НАТО и за то им дубоко хвала (и македонцима, и мађарима, и муслиманима и свим осталим). А друго као одговор на ову његову будаласту тезу рекао бих да су у том третнутку командовали родољуби друге народности, али који су имали ону мушку ставар и срећом нису послушали Аничића када је успаничено „командовао“ „гаси, гаси“. Разумем га само у овом и праштам му све јер је очигледно да је код првог борбеног окршаја имао велики страх. Мени се то десило исто прових дана рата 1991. године, али нисам командовао „прекини паљбу“, већ сам командовао „пали“. Аничићу, не дирај часне људе.




    3



    3
  2. Ракеташ

    Књига „Пад ноћног сокола“ је интересантна са више аспеката и читаоцу треба да понуди одговоре на врло конкректна питања.
    1. Зашто господин Голубовић пише књигу 17,5 година од рата као припадник ВОА на основу сећања учесника догађаја,који при том потписују своје изјаве? Чега се то плашио?
    2. Које дугогодишње истраживачке методе је применио,када негира досадашња писања генерала Јовице Драганића,генерала Спасоја Смиљанића,ратни дневник „Смена“потпуковника Ђорђа Аничића,ратног заменика команданта тог истог 3.рд ПВО.Како то да до сада нико ни у једном чланку за све ове године није демантовао ова писања?
    3. Зашто изводи закључке,а да читаоцу није пружио ни један званични документ на увид из ратног и поратног периода,видео запис или било који други доказни материјал?
    3. Аутор је како тврди био припадник 3.рд ПВО и учесник у свим важнијим догађајима у јединици. За јединицу је у ратном периоду најважније било лансирање ракета и погађање авиона,а читајући књигу долази се до податка да ни на једном лансирању у току рата није учествовао.
    4. Лично ми сметају оркестрирани напади на господина Аначића који су очигледно унапред припремљени. Свако ко је седео у кабини за време рата завредњује дужно поштовање.
    5. Тадашње Правило гађања изричито је да се циљ у ваздуху тражи 10-так секунди и да се после тога мора прекинути зрачење предајника УНВ. Аничић је управо то командовао,а као неко ко га познаје сигуран сам да ни он ни било који други руковаоц гађања не би командовао „гаси-гаси“ јер та команда не постоји у речнику ракеташа.

    Очито је да овај пут нисмо добили одговор на питање шта се то заиста догодило у станици за вођење ракета у ноћи 27.марта 1999.године. Сећања су подложна забораву,а записи у реалном времену су драгоцени из више разлога. Оно што запањује јесте чињеница да Голубовић као тадашњи командир батерије за вођење ракета у својим истраживањима није усагласио изјаве учесника па Аничића шетају по кабини како се коме прохтело без икаквих могућности у физичком смислу да ту буде. Свако ко буде детаљно анализирао изјаве учесника догађаја па и војника записничара видеће да су у питању нечасне радње и закључци аутора.
    Од мене толико.




    3



    3
    • Postovani „raketasu“ , puk. Golubovic je bio komandir baterije, iskusan, plemenit i u tom momentu covek koji je imao najvece znanje u celoj jedinici i to ce vam potvrditi svi pripadnici ratne jedinice (mozda nece pp Anicic, jer je on najveci). U“Tadasnjem“ a bogami i u sadasnjem (jer se primenjuje isto) pravilu gadjanja „10“ sekundi NE POSTOJI..o recniku nemojte pricati jer i najiskusniji u jednom momentu koriste ovakve ili onakve reci koje imaju isto znacenje..pa tako i reci „gasi“ „iskljuci“ ili nesto slicno..u takvim situacijama rec se ne bira..izlazi sama iz usta…a kada ima smisao uopste je nebitno u kom je obliku izgovorena vec sta je imala za posledicu. Knjiga, (a procitao sam je) nije bajka, roman, beletristika ili tehnicko uputstvo, a i nije „RATNI DNEVNIK (ono sto Anicic potura nije ratni dnevnik, vec sluzbena beleznica..mada jos bolje reci beleznica impresija ili cega vec..npr. opis spavanja kod taste nebih rekao da moze biti Ratni dnevnik koji je upravo on trebao voditi..ali izgleda nije). U ovoj knjizi se nalaze secanja i opis dogadjaja onako kako su ga videli svi pojedinacno, svi potpisali i svi po nesto izneli..a i nije bilo za ocekivati da su svi tih 20 sekundi doziveli na isti nacin.Ali ono sto je sigurno vidljivo i bez knjige: postoji jedan komandant (kriv za sve i uspehe i neuspehe), postoji jedan rukovaoc gadjanja, a to je upravo komandant kad je tu, postoji samo po jedan od svega..a sta je Djordje???? Komandant pored komandanta??? Pomocnik pored pomocnika??? Nadjite njegovu ulogu u tom momentu??? Ja je je mogu prosto opisati: nasao se u tom trenutku tu, kako.i zasto nebitno..ali je tu..zeleo je da pomogne svojim znanjem da se cilj otkrije i gadja..ali cini mi se da je komandant tu, a njegova komanda je prva i poslednja..i sata je onda Djordje ako nesto komanduje a nije u duhu zamisli komandanta osim remetilacki faktor..A i pitanje na kraju vrlo prosto…da su te noci dobili raketu i da je neko poginuo..da li bi Djordje i tad govorio ja sam zasluzan za smrt ili neuspeh…MISLITE O TOME..




      3



      1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *