Да ли је француски језик завојевача? (1)

АНДРЕЈ МАКИН

Преносимо говор Андреја Макина поводом избора за члана Француске академије (на место преминуле Асје Џебар) одржан 15. децембра 2016. у Паризу. Под насловом Кратко памћење невиног убице делове овог говора пренео је и Милован Данојлић у својој редовној колумни (Печат, број 452), што је било пропраћено великим интересовањем и многобројним коментарима наших читалаца

Dаме и господо академици,

Пре три стотине година, да, пре три века, у пролеће 1717. један други Рус се обраћао Академији, тада још младој институцији основаној пре свега осамдесет година још смештеној у Лувру. Посета тог руског путника, иако импровизована, била је много важнија од мог скромног присуства међу вама. Ради се о Петру Великом! Цар се сусрео са члановима Академије за натписе и књижевност, присуствовао је двема дугим седницама Краљевске академије наука, где му је представљено више техничких новитета и где је чак помогао француским географима да исправе карте Русије. Посетио је и Француску академију, где је затекао само два академика. Није то због тога што су чланови вашег цењеног друштва били посебно расути, него је цар, као што смо рекли, своје посете импровизовао не распитујући се за правила нити распоред седница. Ипак, двојица академика бејаху отмени да Петра упуте у тајне својих бројних активности. Један од њих је цитирао, врло умесно, Цицерона, његову расправу De finibus bonorum et malorum. Древни језици у Француској још нису били сматрани елитистичким архаизмом и латински цитат о крајностима добра и зла, преведен на руски, очарао је цара: „Једног дана, Бруте, када сам слушао Антиоха, као што сам обичавао са Марком Пизоном у Птоломејевом колосеуму (…) одлучисмо да се после подне прошетамо до Академије, пре свега зато што је то место тада пусто. Да ли је стварност, рече Пизон, или нека врста илузије (…) али када видимо места на којима знамо (…) да бораве славни људи, више смо ганути него када слушамо приче о њиховим делима или читамо њихова дела…“

[restrict]

Петров ентузијазам био је тако жесток да се, посећујући Сорбону, поклонио пред статуом Ришељеа, пољубио је и изговорио чувене речи које неки скептични духови сматраху апокрифним: „Велики човече, дао бих ти једну половину свог царства да би ме научио да управљам другом.“

Цар пољуби и малог Луја XV, старог седам година. Руски џин се заљуби у дете-краља, несумњиво видевши у овом дечачићу болни контраст у односу на сопственог сина Алексеја, недостојног очинских надања. Али можда је био ганут, као што смо сви, када чујемо мало дете да говори нама страни језик и чије речи почињемо да волимо. Да, тај француски језик који је ускоро за Русе постао други национални језик.

Не, није та лингвистичка пасија уцртала царев пут. Његов програм, ако могу тако рећи, био је много практичнији: производња гоблена која ће инспирисати производњу тканина у Русији, Краљевска мануфактура стакла која ће, упркос противљењу православне цркве, учинити да блистају хиљаде огледала од Санкт Петербурга до Москве и, коначно, Версај и изазов у који ће се цар упустити изградњом сопственог Версаја, његовог Петерхофа са фантастичним фонтанама…

Ипак, разговор са двојицом академика није био узалудан. Први пут у свом животу Петар је открио земљу која је свом језику посветила учењачку Академију, позвану да брани национални идиом. Одмах по повратку цара у Санкт Петербург, идеја о руској академији је добила облик и остварена је недуго по његовој смрти.

ШТА ПОВЕЗУЈЕ РУСКОГ ЦАРА И АЛЖИРСКУ КЊИЖЕВНИЦУ Моје речи нас удаљавају, могло би се помислити, од циља говора који мора одати пошту том изузетном писцу што је за нас Асја Џебар. Доиста, каква би веза могла постојати између суверена удаљене Москве, алжирске књижевнице и вашег слуге којег сте проценили достојним да седи поред вас? Та веза је, међутим, очигледна јер изражава и сам смисао Академије: обезбедити француском језику и култури што већи сјај и том задатку подредити умове који делују у најразличитијим доменима.

Асја Џебар је, у том смислу, имала огромну предност у односу на једног Руса, било да је монарх или млади грађанин Совјетског Савеза. Она није морала да истрпи одбијање Луја XIV, који је 1698, да не би увредио свог савезника, султана Високе порте, избегао сусрет са царем. То одбијање, сведочи нам Сен-Симон, „скаменило“ је младог руског монарха. Никаква Гвоздена завеса није спречила бриљантну алжирску ученицу да пређе Медитеран, дође на студије у Париз, прво у лицеј Фенелон, а потом у Екол нормал супериер. Никакав идеолошки притисак није, у Француској, управљао изборима које је морала доносити да би истрајала у свом образовању. Никаква цензура јој није наметала некакав index librorum prohibitorum. И чак када је велика историја – Алжирски рат – огласила свој трагични прасак, Асја Џебар је успела да се супротстави суровости догађаја свом снагом своје интелигенције. Романсијерка бујне маште, суптилан синеаста, професор признат на обе стране Атлантика, каријера будућег академика је жива илустрација најдаровитијег што је имала пресвета школа Републике.

Тако изузетна судбина скоро да је бајковита, или пре апотеоза у којој се једног дана појављује генерал Де Гол, као deus ex machina, да помогне професорки и милитантној ефеленовки (ФЛН – алжирски Фронт националног ослобођења) да се врати на своје функције.

Тај живот ретког богатства је превише добро познат да бисмо били обавезни да детаљно подсећамо на његове етапе. Небројене универзитетске тезе баве се делом Асје Џебар. Њени студенти у Алжиру, Француској, САД, овековечују сећање на њу. Небројене књижевне награде додељене су њеним текстовима – од Деце новога света, до Жене без гробнице – превођеним на многе језике.

Па ипак, тај живот и то дело представљају тајновиту зону снажне привлачности за стране франкофоне. Тај француски језик, научен, коришћен непорецивом спретношћу, проучаван до најситнијих стилских детаља, тај језик, дакле, шта он представља за оне који га нису чули још у колевци? Изванредну алатку за писање? Или, напротив, трајну клетву која наш матерњи језик ставља у ранг породичног дијалекта, дечјег сабира (пиџинског језика са севера Африке), фантомског језика који може само да вегетира усред развалина нашег детињства? Научити тај страни језик, стопити се с њим, препустити му се у квазиљубавном заносу, осмислити захваљујући њему дела која не теже да му буду неверна, бити у могућности да га обогати, да, тај избор новог језичког идентитета да ли је он благослов, поновно рађање или искорењивање из земље предака, издаја нашег порекла, бекство блудног сина?

Та формулација, која вам може деловати превише радикално, једва да одражава радикалност с којом је питање изнето у књигама Асје Џебар. „Француски ми је маћехински језик“, навела је она у свом роману Љубав, фантазија. Маћехински језик! Дакле, у праву смо: усвојити страни језик, користити га у писању може се доживети као кршење споразума, губитак мајке или нестанак тог „идеализованог матерњег језика“ о којем говори књижевница.

„Под теретом табуа које као наслеђе носим у себи“, говорила је она, „осећам да сам изгубила арапске љубавне песме. Да ли због тога што сам протерана из тог љубавног предања, француски који користим сматрам јаловим?“

Француски, маћехински језик неспособан да изрази лепоту арапских љубавних песама, јалов језик… А, истовремено, језик који може служити као оклоп младој Алжирки и који ослобађа њено тело: „Моје тело је у покрету од почетка писања на страном језику.“ Еманципаторски језик, дакле, ослободилачки говор? Свакако, али осећај оскудице, губитка никада није далеко. Та дилема се поставља пред арапску књижевницу, као и пред толико других франкофоних писаца из бивших француских колонија: идеализовани матерњи језик окићен свим украсима префињености и раскоши и страни језик, француски, чија употребљивост попут интелектуалног оклопа и еманципаторска снага никада неће моћи да замене изгубљени рај у којем одзвањају мелодије речи предака. Да ли се ради о неразрешивој затворености?

БЛАГО КАТАРИНЕ ВЕЛИКЕ Руска Катарина Велика изгледа да је пресекла Гордијев чвор. „Волтер ме је донео на свет“, говорила је она и та тврдња није се односила на употребу француског који је течно говорила захваљујући госпођици Кардел и који је читава просвећена Европа говорила у то време. Не, радило се пре свега о отварању интелектуалном свету Француске, његовим филозофским дуелима, разноликости и богатству његове књижевности. Пример велике царице делује још комплексније од ситуације у којој се млада Алжирка самооптужује за свој гест лингвистичког пребега. Јер, Катарина, чији је матерњи језик био немачки и која је савршено франкофона, увек је за покретачку снагу имала империјалну вољу за успехом. Она је желела да схвати народ огромног царства које је још као млада добила на управљање. Руски, неизоставна алатка за управљање, постао је за Катарину језик интиме, стапања са недокучивом руском душом, са музиком њених пејзажа, њених годишњих доба, њених легенди. Пасиониране природе, Катарина је почела да изучава руски као лингвиста-аматер доказујући неустрашивост свог осећаја за етимологију. „Перигор“, говорила је, „ма то је чисто руска реч! ’Пере’ значи изнад. А ’гори’ – планина. Перигор је земља изнад планина, дакле Руси су открили тај регион!“ Њено окружење на санктпетербуршком двору имало је такта да не негира њене лексиколошке муње, радије се смејући испод огртача говорећи да је императорка успела да, на руском, направи четири правописне грешке у речи од три слова. И то је, авај, била истина!

Све до своје смрти Катарина је сачувала акценат. Немачки? Француски? Ко ће га знати. А њене правописне грешке исправљао је само један човек који је истински волео ту жену, млади принц Александар Ланској.

Упркос свим идиоматским шупљинама, царица је Русима оставила непроцењиво благо: привилегију да говоре француски и не осећају се као издајници отаџбине и могућност да комуницирају на руском а да то не делује као ограничени, необразовани, аљкави дијалект. Наравно, дилема која је тако моћно произашла из дела Асје Џебар – изгубљени матерњи језик и освојени страни језик – мучила је и руске франкофоне који су, жртве лоше лингвистичке савести, понекад почињали да осуђују изгреде галоманије и утицај француске мисли над руском интелектуалношћу. Драматург Фонвизин посветио је једну комедију том француском утицају који корумпира безазлене душе. Његов херој, помало припрост, без престанка виче: „Моје тело је рођено у Русији, али моја душа припада Паризу!“ Фонвизин је ову сатиру допунио написавши своја чувена Писма из Француске у којима се, уместо да се спрда с Русима, он који се три пута сусрео с Волтером, обрачунава са одређеним недоследностима француске мисли: „Колико сам пута“, пише он, „дискутујући са сасвим изузетним људима о, на пример, слободи, говорио да сам мишљења да је то основно људско право у Француској свето право. Они ми одговараху с ентузијазмом да је ’Француз рођен слободан’, да поштовање тог права чини сву њихову срећу, да би радије умрли него подржали и најмање огрешење о то право. Слушао сам их и потом усмеравао разговор на сва скретања која сам уочио у том домену и мало-помало им откривао суштину своје мисли – да је пожељно да та слобода код њих не буде празна реч. Веровали или не, али те исте особе које су се бусале својом слободом би ми одмах одговарале: ’О, господине, у праву сте, Француз је смрвљен, Француз је роб!’ Гушили су се гневом и, када не бисмо ућутали, они би данима наставили да куде власт и да о својој држави говоре најгоре.“ Ненамерно, можда, Фонвизин нам оставља да нагађамо да је, све критикујући просветљене кругове Париза, и сам постао веома Француз у свом начину да суптилно води интелектуалну препирку.

У том учењу француштине откривамо тајну чврстине веза између наше две цивилизације. Не, Руси никада нису били заслепљени: Фонвизин, Пушкин, Толстој, Достојевски, Чехов, сви су у једном периоду свог живота изражавали одбацивање онога што се могло радити у Француској или онога што се могло писати у Француској. Али никада ови велики писци нису имали идеју да узрок тих мучних стварности траже у самој француштини нити да слабости дела објављених у Паризу траже у не знам ни ја којој урођеној мани француског језика. Фонвизин је то формулисао у тону изданог љубавника: „Треба бити правичан према овој земљи – постала је мајстор у уметности лепог говора. Овде се мало размишља, штавише, нема се времена за то, јер се прича пребрзо. И како би отварање уста а да се ништа не каже било комично, Французи махинално изговарају речи мало бринући о томе да ли желе било шта да кажу. Поврх свега, сваки у резерви држи читаву серију реченица научених напамет – суштински врло општих и врло шупљих – које му омогућавају да добро делује у свакој ситуацији.“ Признајмо то, ова оцена је актуелна ако мислимо на данашњи политички и медијски говор.

Ипак, руски драматург говори само о начину – неисправном, непотребном, лицемерном – на који се користи један језик, али те мане никако не приписује самом француском језику. И Достојевски, тај велики разоткривалац буржоаског духа оновремене Француске, поздравља Балзакову обдареност, његову уметност да ослика те исте буржује у Људској комедији. „Срећа, екстаза! Превео сам Евгенију Гранде!“ – пречесто заборављамо да је каријера младог руског писца започета овим ускликом радости. И Толстој, који није оклевао да испрескаче француску књижевну продукцију, дао је Горком савет старог мудраца: „Читајте Французе!“

Ти руски писци никада нису проучавали Фердинанда де Сосира нити, још мање, Романа Јакобсона. Али они су инстинктивно наслућивали ту суптилну лингвистичку разлику: језик и говор, речник и наш лични начин на који користимо његове могућности. Да, речник, правила, затворени, кодификовани нормирани корпус и машта сваког од нас, једноставних говорника или пак писаца.

Има ли, онда, смисла кривити страни језик на којем пишемо, доводити у сумњу његово богатство, његову граматику, жалити се на његову јаловости? Не, наравно да не. Савршени језик не постоји. Само говор песника понекад достиже врхове визионарског схватања у којем и саме речи делују сувишно. Говор песника у свим језицима, у свим временима. Али врло, врло, врло ретко.

ГРОБЉА ЈЕДНОГ ЈЕЗИКА Да ли је наша млада алжирска књижевница била свесна те основне неутралности језика? Без сумње. У супротном, Асја Џебар никада не би поменула у вези са француским тај део сене који историја људи поставља међу речи једног речника: „Сваки језик, свесна сам тога, у црнило гура своја гробља, своја ђубришта, своје јендеке; но, пред оним старог завојевача ја ево осветљавам његове хризантеме!“ Још једна етикета која је тешка за ношење: „Језик старог завојевача“. Освајање Алжира 1830. и француски језик који ће заувек остати повезан са насиљем, доминацијом, колонизацијом.

Колико небо француско-руске слоге делује лагано у поређењу с овим тешким облацима! Да ли је то разлог због којег француски у Русији никада није умрљан крвљу историје? Ипак, крв је, нажалост, текла између наше две земље и то много више него у песку и планинама Алжира. У само једном дану 75.000 мртвих у бици за Москву 1812. Покољ који није толико даље у времену од освајања Алжира. Да, 45.000 мртвих Руса, 30.000 мртвих Француза. Али и Кримски рат, разоран и обележен новим оружјем, уз Европу која је и тада и сада спремна да се удружи са једним султаном или – што је Пулчинелина тајна – наоружава један калифат, уместо да се удружи са Русијом. И искрцавање француских експедиционих снага 1918. у најгорем тренутку руске револуционарне катастрофе. И Хладни рат у којем су наши међусобни нуклеарни арсенали циљали Париз и Москву. И данашња ужасна трагедија у Украјини. Колико су гробаља, да цитирамо израз Асје Џебар, Руси могли да повежу са француским језиком! Али од тога нема ничега! Говорећи овај језик ми мислимо на пријатељство Флобера и Тургењева, а не на Малакофа и Алму, на посету Балзака Кијеву, а не на братоубилачки рат који су у том граду оркестрирале злочиначке стратегије НАТО и њихови бесвесни европски сателити. Оно мало Руса присутних на пријему Марка Ламброна бескрајно су му захвални што је поменуо војни подвиг који се све више игнорише у новој амнезичној Европи. Марк Ламброн је говорио о ескадрили „Нормандија-Њемен“ и њеним величанственим француским херојима погинулим под руским небом борећи се против нациста. Да, то су та гробља, та земља у којој спавају легендарни пилоти, да те успомене Руси радије везују уз француштину.    

[/restrict]

 

                Наставак у следећем броју

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *