Бела књига раскида

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Коцка је пала, Уједињено Краљевство Велике Британије одлази из Европске уније – званично је најављено из Лондона, и ако Брисел још не разуме шта на енглеском значи „brexit means brexit“, утолико горе по бриселску бирократију.

УЛТИМАТУМ С ТЕМЗЕ Уз обавештење да је коцка пала и да Британија, дефинитивно, напушта клуб, у Брисел је одаслато и појашњење да одлазак из Европске уније није за Лондон тема за дебату, али да је Горди Албион спреман на споразумни развод брака; да о будућности односа разговара „у доброј вери“ и „отвореног срца“. А ако не добије оно што је исписано у Белој књизи разлаза, Британија ће – иде даље порука с призвуком ултиматума – напустити преговоре и отићи: „Бољи је никакав, него лош договор.“

Ултиматум са Темзе послат је у Брисел заједно са појавом Беле књиге у којој се наговештава британско поимање односа са Унијом после раскида. Визија састављача књиге је „нова Британија“ која жели да буде широм отворена према свету (читај: САД). Таква Британија ће да напусти Унију, Европско заједничко тржиште и Царинску унију. Повући ће се, такође, из Европског суда правде и – подразумева се – обуставиће уплату „беспризорно велике суме новца“ у буџет ЕУ.

Има још: Лондон ће да оконча ово неконтролисано, слободно кретање грађана из земаља чланица Уније – што је посебно болна тема на Острву због непрестаног, великог прилива имиграната из сиромашнијих делова ЕУ.

[restrict]

ОДГОВОР БРИСЕЛА Како ће на овај „шведски сто“ Лондона да одговори 27 преосталих чланица Уније – отворено је питање. Бриселски званичници и пратећа медијска ЕУ пропаганда готово да су сагласни да премијерка Тереза Меј тражи – благо речено – много више него што увређена ЕУ може да јој пружи.

И пре него што су први коментари на појаву Беле књиге стигли из Брисела, Тереза Меј изашла је у јавност да објасни шта Бела књига хоће да каже и како Вајтхол замишља Британију ослобођену „бриселских окова“. Црвена линија британског погледа сугерише да је бели свет много шири него његова енклава, Европска унија. И не чекајући коментар из Брисела, Тереза Меј лети одмах преко Атлантика где са Доналдом Трампом, декларисаним еврофобом, договара главне линије већ обећаног трговинског аранжмана са САД, који би требало да амортизује први шок после раскида Британије са Европом.

Британска трговинска размена са САД већ сада износи трећину размене коју Британија има са Европском унијом (Аустралија је већ најавила жељу да уђе у сличне преговоре).

Сигнали из седишта Европске уније, са поруком да би Уједињено Краљевство могло да, по убрзаној процедури, плати високу цену за ово неверство, дошли су као наручени Терези Меј у њеним разговорима с Трампом који је пак и сам прогласио Европску унију „застарелом“ реликвијом.                                          

Тереза Меј је у Америци имала златну прилику да еврофоба у Белој кући подсети како је и Винстон Черчил остао запамћен на Острву, колико по доприносу победи савезника над Хитлеровом Немачком у Другом светском рату, толико и по оној историјској максими да је Британија, у судбоносним часовима њене историје, увек окретала лице према Атлантику – Америци – уместо да гледа за помоћ преко Ламанша – у Европу.

Сада, суочена са увређеним Бриселом, Мејова је у Америци нашла уво за слушање и раме за плакање.

 

ЛОРДОВСКА ЗАМКА Мало ко, међутим, у Лондону може да предвиди како ће се окончати и овај „грађански рат“ еврофоба и еврофила на самом Острву и с каквим ће се европским папиром председница владе појавити пред посланицима Парламента када 20. фебруара у Дому лордова почне дебата о закону којим треба да се кодификује раскид с Европском унијом.

Уколико Закон о раскиду не добије пролаз у Дому лордова, Доњи дом Парламента има законску могућност да употреби такозвани Парламентарни акт и да, фактички, игнорише одлуку лордова, али тек након што – како процедура налаже – прође година дана. То би, практично, значило да Тереза Меј не би могла да преговоре о одласку из Уније почне пре марта 2018. године.

На референдуму од 23. јуна прошле године Британци су гласали (52:48) да Уједињено Краљевство напусти Европску унију. После плебисцита, а на апел владе, Врховни суд пресуђује да, у ствари, народна воља изречена на референдуму нема примат над Парламентом коме – пресуђује Суд – припада искључиво право да покрене процедуру изласка из Уније и одлуку референдума преточи у закон.

После одлуке Суда кренуо је рат параграфима и правним тумачењима, који је сада довео до бизарне ситуације у којој је доведена у питање и већ парадигмична изјава Терезе Меј, по којој „брегзит значи брегзит“, а референдум има последњу демократску реч. Другим речима, да се Британија „враћа кући“ после деценија избивања у Европској унији.

 

ПРЕТЊЕ ОДМАЗДОМ Све у свему, брегзит би требало да значи брегзит, али противници брегзита у Бриселу и у Британији имају и даље читаву ергелу коња за трку. Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер већ прети да ће разговори Лондона са Бриселом бити „врло, врло, врло тешки“. Холандски премијер Марк Руте иде даље и прети да ће Британија „платити високу цену“ издаје, а Гај Верховштат, преговарач о брегзиту у Европском парламенту, још додаје да Тереза Меј „сања ако, заиста, мисли да ће у преговорима добити од Брисела оно што тражи“. Из Немачке, министар финансија Волфганг Шојбле „саветује“ британску владу да „још једном добро размисли ако се нада да ће, одласком из Европске уније, Британија постати атрактивна дестинација и ривал“ остатку ЕУ, када је реч о – рецимо – економски атрактивним ниским пореским стопама. Ово је пак директан одговор на упозорење Терезе Меј и шефа британског Трезора Филипа Хамонда како ће се управо то догодити ако Лондон не постигне у преговорима оно што тражи, а минимум је британски приступ Европском заједничком тржишту и Царинској унији.

У Лондону је мало ко спреман да до краја предвиђа како ће се игра развијати и завршити и шта све, у ствари, подразумева „шведски сто“ („ово узимам, а ово нећу“) госпође Меј. Британско полазиште за преговоре – Бела књига – држи се на Темзи и даље као преговарачка дискреција, али се већ зна да јој је крајњи циљ „што безболнији, обострано прихватљив излазак“ из ЕУ. Квадратура круга, сигнализирају из централе у Бриселу. И у Вајтхолу су, међутим, начисто да миран разлаз захтева „добру вољу“ обе стране, пре него што Лондон, до краја марта, потегне Члан 50 Лисабонског уговора који прецизира процедуру одласка једне чланице из Заједнице.

 

УЛТИМАТУМ ДОБРИХ НАМЕРА У британској Белој књизи – „листи пустих жеља“ по сигналима из Брисела – сугерише се како ниједној страни у преговорима није у интересу да разлаз испаде „стрма литица“ са које ће да се у бездан стропошта бизнис и стабилност „некадашње Уније“; него је интерес – бар што се тиче Британије – да се постигне договор о „будућем пријатељству“. То значи – прецизира се даље у Белој књизи – да се по фазама постиже договор о имплементацији договореног, како би се свакој страни у преговорима оставило довољно времена да се припреми за „нов живот“.

Састављачи Беле књиге нашли су за корисно да још једном помену убеђење госпође Меј како је за Уједињено Краљевство „лош договор гори од никаквог договора“, а да је британска влада спремна да донесе одговарајућу легислативу која би омогућила да се настави остваривање „наших заједничких, економских и других интереса“. Порука је, у суштини, збир добрих намера и ултиматума, истовремено. Ултимативно је да одлазак значи одлазак, а добра намера је да остатак Европе нема чега да се плаши. Зато што је Британија била, и остаје, део Европе. Ламанш неће бити ни за метар шири од Ламанша пре брегзита. Британија наставља – обећава Мејова – да развија пуну сарадњу са „оним што остане“ од Уније; наставиће да активно делује на пољу заједничке европске безбедности и сарадње; биће активан НАТО састојак; уместо чланства у Заједничком тржишту, склапаће уговоре са Бриселом „од сектора до сектора“…

 

БРИТАНСКЕ ПОДЕЛЕ Оно што Бела књига не експлицира, а ферментира у колективном доживљају Британаца, остаје и даље недоречено и недовољно објашњено: како ће у живој пракси раскида одлука референдума – највишег израза демократске воље народа – бити испоручена Лондону. Већина Британаца је гласала за „бај, бај“ (17 милиона), али је бројна мањина, више од 16 милиона људи, гласала за останак. Сасвим довољно да се покрене и питање о будућности и саме, овако подељене, британске уније какву смо до сада познавали. Ово посебно јер је већина Шкота – на пример – на њиховом референдуму о изласку из Краљевине била за останак, али потом и за останак у Европској унији.

Шеф британске дипломатије Борис Џонсон, један од челника фронта за одлазак из ЕУ, плаши се да је брегзит већ сада дубоко, можда и фатално, поделио Краљевину. „Морамо да пођемо у сусрет тим људима (који су гласали за останак у ЕУ); да градимо мостове према њима; морамо да лечимо њихове ране… Тих 16 милиона, с друге стране поделе, осећају се потиштени, изгубљени и конфузни“… Џонсон обећава да ће Британија и после брегзита остати, „као што је увек била“, део Европе; да ће Британци који живе у земљама ЕУ и после раскида уживати пуну заштиту; да ће бити слободне трговине, слободног тржишта…

Свега тога ће да буде у Британији, ослобођеној да другује и тргује са остатком слободног света, а без трошкова за издржавање „скупе, гломазне конструкције Европске уније“. Британци ће – наглашава Џонсон – моћи да путују, раде, студирају, купују куће у Унији…

А све што би Британија изгубила одласком, компензираће се – слободом. Јер ће се земља – говори Џонсон – ослободити „изузетно опасног“ система бриселске бирократије и „енормног, растућег корпуса закона, мера и одлука ЕУ, а посебно правне регулативе ЕУ на коју ниједна чланица ЕУ нема право жалбе“.

Британски народ – иде даље Џонсонова посланица – не прети никоме него само жели да искористи „златну прилику“ да доноси законе и одређује порезе онако како то одговара Уједињеном Краљевству. И, коначно, Британија ће напуштањем Уније добити могућност и прилику да контролише прилив имиграције из осталих делова некадашње Уније, да сувереност одлучивања „врати натраг у земљу“.

И на крају, будући да новац на Острву, као и другде, има последњу реч, „огромне количине нашег новца“ неће више одлазити у Брисел, него ће бити употребљене „за наше националне приоритете, пре свега за наш систем бесплатног здравственог осигурања“.

Алиса у земљи чуда или не; пуста жеља или не; „шведски сто“ или нешто друго – Британија се враћа кући, и спремна је да плати цену. Тек ће да се види колику.           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *