Бај-бај из Лондона

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Колико ће Британије бити у Европи када брегзит ускоро постане део реалности, а шта ће остати од Европске уније кад „море однесе“ део њеног британског копна?

У предвечерје отварања процеса раздруживања са Европском унијом, политичка атмосфера на Острву као да је у грчу између две супротстављене филозофеме: „Отићи увек значи помало умрети “ и „Слобода робова мери се дужином ланаца“. Банализовано до политичких факата: одлазак Британије из Европске уније лишава Острво благодати јефтине радне снаге (миграција из сиромашнијих делова Уније), а останак у Заједници више кошта националну касу (Британија је, после Немачке, највећи контрибутор у буџету ЕУ) него добробит одласка.

[restrict]

ТРАМП КАО КЕЦ НА ЈЕДАНАЕСТ Између ове две чињенице испречила се емпирија: 23. јуна проше године влада тадашњег премијера Дејвида Камерона коначно је подлегла притиску и расписала референдум на коме су Британци са 52:48 процената одлучили да напусте Европску унију. На референдум је изашло 30 милиона гласача (71,8 посто). Тих 52 одсто запечатило је политичку судбину Камерона који је расписујући референдум кренуо у хазард, погрешно оценивши величину непопуларности Уније у земљи, и фанатизам британског националног инстинкта.

Сам референдум био је догађај „sui generis“ и оставио је у наслеђе врућ кромпир Камероновој наследници Терези Меј. Премијерка је пак дуго жонглирала између већинског, антиевропског расположења у земљи и свог латентног „европејства“ све док јој исход референдума није „отворио очи“. Нешто касније јака подршка одласку Британије из ЕУ стиже јој од брата преко океана, коме се Британија увек окретала за помоћ и савет, од како је Черчил изрекао ону историјски верификовану истину по којој је Британија, кад год је била у дилеми да одабаре између Европе и Америке, увек окретала главу, не ка Ламаншу него ка Атлантику.

Доналд Трамп је Терези Меј дошао као „кец на једанаест“: Недавно је изјавио за лондонски „Тајмс“ и немачки „Билд“ да је НАТО – толико драг Терези Меј и Ангели Меркел – превазиђена чињеница и напросто „застарео“, уз то још и „у проблему“. Превазиђен је зато што је „створен много, много година раније“, а у проблему јер многе чланице Алијансе „не извршавају њихове финансијске обавезе“ које, онда, падају на терет Америци. Додатно, Алијанса се „неуспешно бори против тероризма“. Само пет чланица НАТО-а „плаћају редовно своје обавезе“. Ни речи похвале, дакле, за Алијансу у „европским пословима“, поготово оним који би били по мери и укусу нове администрације у Вашингтону. Одатле и Трампова сумња у будућност НАТО-а на дужи рок.

Трамп у „Тајмсу“ не само што хвали излазак Уједињеног Краљевства из Европске уније него предвиђа да ће ускоро и друге чланице Заједнице кренути британским путем. При томе, каже „Билду“ („Тајмс“ преноси) да је потпуно незаинтересован да ли ће ЕУ опстати. Не показује, затим, нимало ентузијазма за санкције које је Обамина управа наметнула Русији (2014). Он би да те санкције што пре укине.

 

ПРЕГОВОРИ СА ОДМЕТНИКОМ У контрасту са критиком Меркелове и НАТО-а, Трамп похваљује британски референдум о напуштању ЕУ.

„Уједињено Краљевство је добро учинило што се определило да напусти Блок (ЕУ) зато што је Европска унија у суштини инструмент Немачке“, јер „људи и државе држе до њиховог властитог идентитета и не желе да их у томе спречава неко споља“. Пошто је већ време да и неке друге државе ускоро напусте ЕУ, он ће чим се устали у Белој кући директно ући у преговоре с Британијом о новим трговинским односима две земље. Ово се посебно свиђа Терези Меј, која је на самиту светских лидера у Давосу (Швајцарска) наговестила да ће УК после напуштања Уније бити „светски лидер“ у трговини. Мисли да ће, после брегзита, бити крајње тешко да Лондон договори са увређеним Бриселом повољан трговински аранжман. Зато Мејова обећава и Британцима и свету „широку, самоуверену и глобалну Британију лишену бриселских ланаца“.

У Бриселу пак мисле да је замисао о будућој свестраној сарадњи „отуђене“ Британије са Европском унијом тешко остварива, ако не и немогућа. Комесар ЕУ за економска и финансијска питања Московиси тумачи за „Би-Би-Си“ да „брегзит није добродошао догађај“, па ће се ЕУ, у будућим преговорима са одметником понашати у духу те оцене: „Не можете да имате све привилегије које пружа чланство у Клубу (ЕУ), а да истовремено будете изван тог клуба… Држим да наши британски пријатељи који су измислили овај клуб то сасвим добро разумеју“, прети Московиси Лондону. На истој ноти јавио се и председник Француске Франсоа Оланд.

Само што се на ову тему нико у Лондону није превише узнемирио, па „утолико горе по Европску унију“ („Ивнинг стандард“).

 

КАЖЊАВАЊЕ ЛОНДОНА Лондонска штампа, са своје стране, наступа углавном са становишта „urbis et orbis“, не бави се превише посланицама из Брисела него открива и анализира делове званично британског скрипта за преговоре после брегзита. Упоредо, шеф британске дипломатије Борис Џонсон каже да анатемисање свакога ко „жели да побегне“ (из ЕУ) није пут за „пријатељску сарадњу“. На шта, с друге стране Ламанша, његов парњак у Паризу Жан-Марк Ајро појашњава да није реч о кажњавању него напросто о томе да је британски списак жеља за преговоре о односима после брегзита практично неостварив.

У Лондону су међутим уверени да је реч управо о намери да се Британија казни за неверство „европској идеји“, па стога нема никаквог наговештаја да би се на преговарачком столу могло наћи било шта изузев оног што је Тереза Меј већ неколико пута поновила, а гласи „Брегзит значи брегзит“. И квит.

На Темзи је, стога, уверење да је Брисел намеран да кажњава Лондон што тежом казном, а први на удару је параграф из британског преговарачког пакета у коме Лондон скоро ултимативно тражи склапање уговора о слободном приступу Европском заједничком тржишту. Друга преговарачка тема је излазак Британије из Европске царинске уније, уз истовремено преговарање о новом аранжману. Британија, затим, тражи рестрикцију прилива миграната из ЕУ на Острво и осигурање свих права дошљацима у Британију, као и Британцима у земље Уније.

Договорени услови о разлазу и односима после брегзита обавезно би ишли на ратификацију у вестминстерски Парламент.

Британију, заједно са ЕУ, очекују сада тешки, гломазни преговори у скоро закованој позицији. Питање је ко ће први да „трепне“ сада када је Тереза Меј на Темзи прешла Рубикон и још једном поновила да брегзит значи брегзит. При томе, готово да није у питању колико ће Британије бити у Европи када брегзит ускоро постане део реалности него се пре ради о томе шта остаје од Европске уније кад  „море однесе“ део њеног (британског) копна?

Коначно, остаје и даље отворено питање будућности британске уније. Референдум од 23. јуна прошле године није био – ipso facto – карт бланш Лондону да цело Уједињено Краљевство изведе из ЕУ. На том референдуму делови Британије гласали су различито. Енглеска се, са 53,4:46,6 определила за напуштање ЕУ; Велс је гласао, такође, за одлазак, истина тесно, са 53 посто гласова. Насупрот њему, Шкотска неће из Европске уније (62:38). Неће ни Северна Ирска (55,8:44,2).

Развод брака Лондона Брисела биће, сви су показатељи, дуга и мучна национална афера на рубу трауме. Када буде активиран тај фамозни члан 50 Лисабонског уговора, који регулише процедуру изласка једне државе из Уније, преговори о коначном разводу могу, предвиђа се, да трају и целих шест година; све док се не усагласе сви услови раскида. Коначан текст мора, затим, да иде на усвајање у свих преосталих 27 парламената Заједнице. Док се цео овај процес не приведе крају, Британија је обавезна да се понаша као члан породице, да поштује све уговоре Европске уније и њене законе, а да, уз то, нема глас у одлукама Брисела, ма колико биле стратешки значајне за земљу.              

ЗАОКРЕТ У СПОЉНОЈ ПОЛИТИЦИ

Британска премијерка Тереза Меј направила је највећи заокрет у британској спољној политици у последњих двадесет година и приклонила се моделу уздржаности који намерава да практикује новоизабрани шеф Беле куће Доналд Трамп. Британија и САД никада више неће нападати друге суверене земље „како би свет преобличили у складу са сопственом сликом“, рекла је она у Филаделфији на скупу Републиканске странке понављајући као ехо Трампово обећање из инаугурационог говора „нећемо се мешати у унутрашња питања других држава“. Меј је обећала да никада неће поновити „пропалу политику прошлости“ алудирајући на западни војни интервенционизам у Ираку и Авганистану и да ће направити отклон у односу на принцип „либералног интервенционизма“ који је успоставио Тони Блер говорећи у Чикагу 1999. Током сусрета у Белој кући, лидери САД и Британије су били потпуно сагласни у питањима која потресају њихове земље и упутили подршку једно другом. Трамп је изјавио да ће Брегзит бити „дивна ствар за Британију“ и да ће на крају то бити „огромно преимућство, а не огроман терет“. Меј је узвратила оцењујући да је његова „нова зора америчке обнове“. Политике ова два лидера, међутим, нису толико конвергентне у два домена – НАТО и односу према Русији. Што се првог тиче, Меј је изјавила да је Трамп ревидирао свој однос према Алијанси и да је сада „100 одсто за НАТО“, те да су обе земље „непоколебљиво посвећене“ војном савезу. Према Русији, са којом Трамп жели да поправи односе и изгради парнтерство, Меј је рекла да „нема ничег што се може избећи када је реч о сукобу Русије и Запада“, и да се у односу на ову земљу треба ангажовати са „позиције силе“. „Не треба да угрозимо слободу коју су Роналд Реган и Маргарет Тачер донели Источној Европи само зато што Путин тврди да је то сада његова сфера утицаја“, рекла је она и напоменула да санкције, које Трамп жели да што пре укине, треба да остану на снази све док споразум о прекиду ватре из Минска не буде спроведен у потпуности.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *