Асамблажи – авангардна форма скулптуре

Изложба „Постојања и далеке страже“ у Галерији СУЛУЈ

Уметничка дела Јована Пантића Типија нису само асамблажи већ и скулптуре целовите форме, нешто ново код нас, у њима се прожимају фигурација и апстракција, боја и индустријски предмет, насликано и скулпторско

Пише Дејан Ђорић

Недавно је београдски цртач и један од наших најбољих конзерватора отворио трећу по реду изложбу својих просторних скулптура у Београду. Настали између рељефа и слободне скулптуре, традиције и иновације, његови асамблажи новост су у тој врсти уметности код нас и изазвали су у Галерији СУЛУЈ пажњу посетилаца. Изложба „Постојања и далеке страже“ заједничка је са сликарком Тамаром Пантић, али пред њом је још доста доказивања па се пажња мора усмерити на условно речено вајарски опус излагача.
[restrict]

КОЛАЖИРАЊЕ У ТРИ ДИМЕНЗИЈЕ Асамблаж (фр. assemblage – спајање, склапање) је вајарска техника која подразумева колажирање различитих предмета и стварање тродимензионалне композиције од њих. Асамблаж се, у замисли, надовезује на колаж, али док је колаж везан за вертикалну површину, асамблаж заузима место у простору. Асамблаж представља дело које се састоји од разних предмета за свакодневну употребу и може се описати као просторни колаж. Порекло речи се може пратити уназад до раних педесетих када је Жан Дибифе направио серију колажа крила лептира назвавши их асамблажи отисака. Та врста уметности, међутим, има своју историју која се може истраживати од почетака двадесетог века, почев од кубистичких колажа, Пикасових раних конструкција, дадаистичких предмета до асамблажа „нове реалности“ шездесетих година прошлог, који се уметничком смислу указује као занимљивији од двадесетог првог века. Жан Дибифе се може сматрати само творцем имена ове технике. Старежна скулптура је огранак асамблажа у коме се намерно тражи стареж, отпаци урбане цивилизације претвара се у уметничко дело селекцијом, реорганизацијом или представљањем без коментара. У српској уметности таква дела настају са надреализмом, богат развој имају у опусу Леонида Шејке и велики одзив код млађих стваралаца, чији је рад 1991. године био приказан у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ на изложби „Колаж – асамблаж“.
Пантићева дела нису само асамблажи већ и скулптуре целовите форме, нешто ново код нас, у њима се прожимају фигурација и апстракција, боја и индустријски предмет, насликано и скулпторско. Јован Пантић Типи је прослављени рестауратор и предавач о конзерваторској проблематици. Мање је познат његов други, тајни живот сликара који је дипломирао на београдској Ликовној академији и никада није одустао од уметности. Осамдесетих година Пантић је био један од истакнутих цртача; неговао је цртеж изузетних поетских вредности а та се суптилност пренела и на његове касније радове. Београд, као светски цртачки центар, и Пантић, у средишту дешавања, уздигли су цртеж пун симболичких вредности и ликовности коју уметник поштује и посредно, као конзерватор. Првим радовима, обележеним органским формама које имају улогу усредиштења и наглашавања људске фигуре, постепеним чишћењем предметног али не и асоцијативног, остварио је дела на граници фигуралног, знаковног и симболичког. Многе од тих вредности пренео је на најновија остварења па је његово стваралаштво обележено континуитетом у потрази за ликовношћу.

„СТРАЖАРИ“ У ПОДНОЖЈУ СЛИКА Садашња Пантићева уметничка активност грана се у два смера – ка објектној уметности, асамблажу као авангардном виду скулптуре од пронађених, одбачених и индустријских материјала и, условно речено, ка слици. Уносећи и предмете на слику, вештачке материјале и спојеве, проширујући јој значење помоћу објекта, али и доводећи је у питање, уметник разматра прави смисао слике, где су њени извори и границе, где престаје као тродимензионални предмет а почиње скулптура, где се завршава њена физичка плошност а започиње ретинарна, физиолошко-психолошка слика или визија у оку посматрача. Другачије речено, истражује колико стварност сме да уђе у слику или на слику, колико тродимензионалности може да поднесе а да остане то што јесте – дводимензионална илузија.
У том смислу, још су Леонид Шејка и Александар Томашевић укидали разлику између слике и скулптуре, мада је Пантић на сасвим другачији начин радикализовао технику стварања слике помоћу објеката. У том настојању, у великој мери су му од помоћи његови скулпторски радови, асамблажи састављени највише од металних делова, педантно обрађени и с позадине. На први поглед, постављени једни до других, стварају конфигурацију неког урбаног амбијента, града или мале војске спремне да крене у рат за свог творца. Пажљивији поглед открива класичну поставку седећих фигура на постаменту, идеју и у шаху присутне владарске моћи краља и краљице. Замисао седеће краљевске личности и краљевског пара, особе која мирно преноси своју сакралну моћ на поданике или вернике, присутна је у уметности од старог Египта до Хенрија Мура и Макса Ернеста, али и овом уметнику блиском фрескопису и иконопису у виду Христа и Богородице на престолу. На његовим асамблажима уочавамо да је и у машинској естетици могуће остварити хијератичност, поетичност и самобитност људске фигуре, премда постоји помак од традиције и у виду ироничних наслова радова. На плану детаља, асамблажи с месинганим деловима откривају златасте, светлосне спојеве, фину игру светла и јарког колорита, присутног и у источноправославном сликарству, пре него што га прекрије патина од вековима коришћених свећа и тамјана. Мноштво светлих тачкица на асамблажима подсећа на пунцирање златне основе икона а могу се успостављати и другачији односи тих смелих уметничких творевина према традиционалном наслеђу. У појавном смислу оне су најпре тотеми и стакленици тајни, а у ликовном смели видови скулптуре.
Минијатурни асамблажи се као стражари налазе у подножју слика или на њиховим централним деловима. Слике су још сложенији систем; могу се гледати са све четири стране, окретати око осе а да не изгубе нимало од своје појавности и честе фигурације у виду (расклопивих) триптиха. На њима је присутна симболика доњег, хтонског, подземног света, у коме се шири корење и надземног, небеског, где се биљка грана. Између два света је линија тла, опна, разделна површ, хоризонт који занима овог уметника, са упитаношћу о томе шта је иза. Осим композиционог елемента поделе слике на две зоне с припадајућим формама и ритмовима, са цртежа и старијих слика, као залиха симболичког говора дела, преузет је и мотив центричне, кључне форме у средишту замисли. Пантић правилно – геометријским детаљима – назначава центар или језгро, портал, капију, преносник, трансмитер, радар својих чула и инструмент слутњи. За разлику од Милована Видака и популарних представљања портала, границе између светова, не повинује се високотехнолошком већ приказу у интимном смислу. Испод правилних форми енергетског преносника, које могу и да се смичу, падају или узнесено, катедрално уздижу, налази се микросвет честица, жица, отпадака, тканина и косе лутака које је уметник сликао још на студијама. Преносник у други свет није научнофантастични, футуролошки већ интимни елемент, пореклом из прошлости и подсвести, дат на слици као дневник сећања, надања и доживљавања. Уносећи на слику и чисто пиктуралне интервенције, целине са старијих радова, стварајући у позадини ликовну основу за бројне апликације, уметник је микросвет својих отпадака и пластичних црвића који се успињу до неба изједначио с насликаним. Његове предметне интервенције имају многе особености линије, боје и композиције апстрактних слика, премда никада не губе везу с реалним светом.

„ДАЉИ НАСЛЕДНИЦИ ИКОНЕ“ Пантићева стратешка уметничка вишезначност није могућа без познавања вековног смисла уметности. Његове пирамиде и вертикално растављени велики троуглови, сребрни лимови и плексиглас обојених ивица, преламају светлост, појавно се смештајући као даљи наследници иконе и њеног златног сјаја. Стваралац иновира вечно питање улоге светлости у уметности и односа илузије и стварности. Транспарентне, провидне материје, или оне које одбијају светлост, провидни лепкови уместо класичних сликарских материјала, употреба лунарија, биљке провидног семена махуне (његов омиљени мотив још од првих цртежа и слика), сведоче о уметнику који не жели само да традиционално слаже слојеве мање-више непровидне боје већ и да демистификује ликовни поступак тако што ће укинути остале али унапредити и у крајњем смислу очувати само једну ликовну суштину – светлост. Као добар познавалац уметничке проблематике, у контратежу провидности, одблесцима, неухватљивој игри светлости коју правилно осветљени откривају његови нови радови, поставља камен – тамну, тешку, хтонску, непровидну и инертну материју. Налази га на обалама и на дну балканских река и мора па је и тај камен крајње поетског изгледа, подударан са оним усидреним у уметниковој свести – (као) доказом да нико не ствара боље од природе. Камен је присутан и на асамблажима као чудни објекат надгледања лупом; дат му је апсолутни смисао сакралног предмета.
На крају, уметнички кредо, стваралачки круг, затвара се враћањем на почетак. Краљеви и краљице у асамблажима, недослутне капије које лебде на небу изнад умноженог, ритмичног хоризонта, центричне форме и правилно поређани каменчићи, далеке су предстраже уметникових слутњи, снова и надања. Појам истурене страже, авангарде која бди у првим редовима – јесте значајан. Предмет је романа „Татарска пустиња“ Дина Буцатија, у коме војници годинама на истуреној стражи чекају непријатеља који не долази, али је опасност стално присутна. На далекој стражи је сваки прави уметник, то је крајњи смисао његовог деловања. Најновији радови Јована Пантића не изневеравају наслов изложбе и овог текста – далеко су иза хоризонта уобичајеног и очекиваног у свету српске ликовне стварности.

[/restrict]