Трампов (вербални) шамар Ангели Меркел

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Поруке које је Трамп, „без милости“ изрекао и упутио преко немачког „Билда“ и британског „Тајмса“ погодиле Европску унију и НАТО у „најболнија места“ и довеле у питање њихову судбину и сам опстанак 

Интервју новог америчког председника немачком „Билду“ и енглеском „Тајмсу“ доживљен као разарајући експлозив постављен у темеље Европске уније и западног војног савеза: прва (ЕУ) се, по Трампу, суочава, после брегзита, са могућим (и готово неизбежним) растакањем, а НАТО је дефинитивно излишан, анахрон и бесмислен.

[restrict]

ДВА ИНТЕРВЈУА – ЈЕДНА ПОЛИТИЧКА БОМБА Први човек високотиражног (и булеварског) „Билда“ Кај Дикман унапред се, одлазећи у Њујорк, радовао (светској) медијској ексклузивности – првом интервјуу новог америчког председника Доналда Трампа једном немачком новинару – а донео је „политичку бомбу“ од које се тресу Немачка и Европа.

Поруке које је Трамп, „без милости“ изрекао и упутио преко немачког „Билда“ и британског „Тајмса“, пре него што је званично устоличен (а то ће се догодити у дану кад овај број „Печата“ – 20. јануара – буде пред читаоцима), погодиле су Европљане (Европску унију и НАТО) у „најболнија места“ и чак (озбиљно) довеле у питање њихову судбину и, коначно, сам опстанак.

Трамп је то учинио, по уверењу „Шпигла“ (Маркус Бекер) очигледно веома промишљено и циљано, бирајући речи које ће имати „максималан токсични учинак“ и експлозивну снагу која може да разнесе и Европску унију и НАТО.

Реч је, констатује најутицајнији немачки магазин, о документу сроченом по класичној макијавелистичкој мустри – завади па владај – и хушкању конкурената једних против других, како би били поражени: логичан „продукт“ Трампове политичке филозофије и његовог „погледа на свет“, у којем влада огољена, и брутална, борба интереса, и где је све дозвољено како би се противник (противници) „избацио из игре“.

Кренимо тим редом Трампових „макијавелистичких хушкања“ и супротстављања, која изазивају политичку грозницу и неверицу међу европским лидерима. Најпре: Европска унија против Сједињених Америчких Држава.

Трамп је одсечно констатовао да је Унија, „најуспешнији и историјски пројекат“ по мишљењу Европљана, створена, наглашава он, како би нашкодила његовој земљи и трговински је победила. Из тога, и иза тога, следе консеквенце које укључују (немачки и европски) аларм. Одлучно решен да изађе „на барикаде“ у одбрану националних интереса, што је наглашавао и у предизборној кампањи, нови амерички председник неће, очигледно, страхује се, презати ни од „трговинских ратова“. Трамп схвата трговину, примећују немачки политичари и медији, с нескривеном горчином и страхом, као форму борбе, а не врсту сарадње.

 

ОТРОВНА СТРЕЛА У ЖИВУ РАНУ Иако и овде, у Немачкој, има оних који су уверени да Трамп, ипак, неће увући своју земљу у ту (протекционистичку) арену од чега би и сама, с обзиром на то да је реч о привреди (наглашено) упућеној ка слободном тржишту, и (веома) зависној од њега, имала несагледиве штете, његова директна претња немачкој аутомобилској индустрији доживљена је као драматичан аларм: аутомобилска индустрија је „срце“ и симбол немачке привредне моћи.

Трамп је, наиме, у разговору с немачким (и енглеским) новинаром отворено запретио да ће предузети оштре мере одмазде ако БМВ заиста остане при одлуци да следеће године отвори фабрику за производњу својих луксузних аутомобила у Мексику: царине за њихову евентуалну продају на америчком тржишту биће папрено високе, најмање тридесет пет одсто. Једини начин да се БМВ с тим драконским кажњавањем не суочи јесте да промени план и крене с производњом у Сједињеним Америчким Државама, и ту отвори нова радна места, уместо у Мексику.

Експерти института за светску привреду из Кила упозоравају да би трговински рат имао фаталне последице за све његове учеснике: на евентуални протекционистички атак Вашингтона Брисел (Европска унија) би неминовно морао да реагује „контраударом“, а то би представљало крај и крах (садашњег) благостања.

Немачки министар привреде (и социјалдемократски кандидат за канцелара на предстојећим парламентарним изборима) Зигмар Габријел се нада да до тога ипак неће доћи. Уверен је да нова америчка администрација неће кренути у кршење међународних споразума и уздрмати темеље на којима почива Светска трговинска организација.

Следећа, болна, ставка са оне „макијавелистичке“ Трампове листе је „хушкање“ чланица европске фамилије против – Немачке. Европска унија – то је Немачка, одсекао је Трамп: ЕУ је само средство за остваривање њених (немачких) циљева и интереса. Отровна стрела у (политички) живу рану, и дубоко немачко уверење да то Трамп чини савршено свесно: подстиче и повампирује већ постојеће страхове од хегемонијалне немачке премоћи. Страхове који се, драстично и драматично, готово физички, ионако осећају на европском југу (због немачког „диктата штедње“, не само кад је реч о Грчкој и њеној дужничкој драми) и истоку, превасходно због немачке (канцеларкине) проблематичне мигрантске политике.

Изражавајући, каваљерски и формално, респект према Ангели Меркел, нови амерички председник је ставку канцеларкине политике од које, коначно и највише, зависи њена политичка судбина – политику отворених врата мигрантима – немилосрдно оквалификовао као кардиналну грешку, из које су већ, констатује, настале фаталне и трагичне последице. Трамп је у тај контекст ставио терористички напад на божићни вашар у Берлину (дванаест мртвих) и – брегзит.

 

ТРАМПОВ ОТПОЗДРАВ Амерички председник тиме, уверени су овдашњи медији, „хушка“ Немце против њихове канцеларке, у чему неки од њих, виде и малу освету сујетно и „нарцисоидно рањивог“ а (сада) најмоћнијег човека света. Подсећају, наиме, да је Ангела Меркел, после неочекиване, и за немачку политичку и медијску елиту шокантне Трампове победе (и овде се, готово фронтално и без изнимка, навијало за Хилари Клинтон, док је њен ривал „сликан“ најцрњим бојама) издиктирала своје изричите услове за могућу сарадњу с њим, што се тумачило као неувијена критика Трампових „радикалних“ ставова, а то је дочекано широм запада аплаузима међу његовим противницима.

Меркелова је, наиме, лапидарно и циљано сажела платформу на којој је могућа њена сарадња с новим америчким председником: уз уважавање демократије (уместо неизговореног, а наслућеног страха од његове „путиновске“ ауторитарности), слободе и поштовања људског достојанства. Никад пре тога, констатовао је већ споменути „Шпигл“, један шеф немачке владе није се одлучио (дрзнуо) да једном америчком председнику очита такву лекцију: сада је, ето, стигао „отпоздрав“ који погађа Меркелову у „најрањивије, најболније место“: њену спорну мигрантску политику што је многе њене земљаке „дигла на ноге“, прерастајући у отворену побуну која би могла да озбиљно угрози њене канцеларске – и четври пут – амбиције на изборима за Бундестаг у рану јесен ове године.

Канцеларкина мигрантска политика васкрсла је, по уверењу многих, не само међу њеним политичким противницима, готово угаслу, антимигранстку и ксенофобичну Алтернативу за Немачку и њен тријумфални поход на, засада, фронтално и заредом, покрајинске парламенте који ће, како ствари стоје, бити крунисан, незаустављивим и такође тријумфалним, уласком у Бундестаг. Новинар „Дојче велеа“ драматично је закључио да је нови амерички председник овим, немилосрдно, вербално, ошамарио немачку канцеларку и – Немачку!

Трампов удар на Меркелову и њену „катастрофалну“ мигрантску политику протумачен је у Немачкој, и не само ту, као разарајући удар на јединство и саме темеље Европске уније: појачао је ветар у крила десничарским популистима који у овом часу представљају највећу опасност за њено заједништво и сам опстанак. За Трампа су, примећују његови немачки критичари, мигранти крајње сумњиве особе и не само потенцијални терористи, с чим су се, рекао је, уосталом суочили и сами Немци.

Мигрантско (избегличко) питање Трамп је у „шокантном интервјуу“ додатно „инструментализовао“ доводећи га у непосредну везу с брегзитом, опет макијавелистички „хушкајући“ Велику Британију против Европске уније: да Острвљани нису принуђивани да приме „масу избеглица“, не би окренули леђа континенту (Унији). И повукли потез који амерички председник квалификује као „величанствено“ остваривање људског, и националног, права на сопствени идентитет.

 

ИЗМЕЂУ ПУТИНА И ТРАМПА Уз еуфоричне Трампове аплаузе брегзиту ишла је, за Европљане иритантна, демонстративна великодушност новог америчког председника према Острвљанима, којима се нуди отворено америчко тржиште, као накнада за могући губитак привилегија на јединственом ЕУ тржишту, уз најаву да би први његов гост, одмах по инаугурацији, требало да буде британска премијерка Тереза Меј. Меркелове нема на тој приоритетној листи, иако се сама понудила да, на први миг из Вашингтона, скокне преко Атлантика. Трампов пак долазак у домовину његових предака (његов деда је одавде отишао) Немачку биће можда тек на лето, кад ће се, у Хамбургу, одржати самит Групе 20, формације којом у овом тренутку Немачка председава.  

Иако је и сама констатација о брегзиту као величанственом подухвату за Немце (и Европљане) болна (овдашњи медији, оштро замерајући немачком новинару што није критички узвраћао Трампу, подсећају да је преко Ламанша отишло само 7.000 Сиријаца, занемарљива цифра у односу на стотине хиљада које је примила Немачка), још рескије је, и драстичније, одјекнуло Трампово суморно предсказање (и ликовање) да ће брегзит (неминовно) следити нови „егзити“.

Увек непредвидљиви Трамп је суочио његове западне партнере с новом мором: уз ионако драматичне опаске из предизборне кампање да није спреман да штити, кроз НАТО, њене чланице које не испуњавају своје финансијске обавезе, живећи, у том контексту, паразитски на амерички рачун, сада је, у разговору са двојицом европских новинара, изрекао, понављајући, као да „закуцава“, неколико пута, како је НАТО излишан, бесмислен (није се окренуо борби против исламских терориста) и анахрон.

Упалиле су се црвене лампе, прокључале политичке страсти, кренула запомагања престрављених (и беспомоћних) Европљана, с успаниченим порукама (утицајним) републиканцима да „притисну Трама“, пре него што враг однесе шалу и цео послератни западни систем се окрене наглачке: ужаснуто се спекулише о могућности да се Европа нађе у, по могућем утицају, губитничкој позицији између Владимира Путина и Доналда Трампа.

Усамљенички гласови да би управо то могао да буде „тренутак Европе и Европљана“, прилика да се коначно сагласе око заједничке, и јединствене спољне политике и политике (заједничке) безбедности, не делују превише утешно: европска фамилија никад није деловала тако несложно и несигурно као у ово време драматичних геостратешких промена и драматичне неизвесности.   

[/restrict]