СТРАТЕГИЈА СЕДЕЊА НА ДВЕ СТОЛИЦЕ

ИЗВОРИ РУМУНСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ / ПРВИ ДЕО

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Током последња два века румунска спољна политика окарактерисана је сталним променама страна, мењањем савезника и пријатеља. Константа је само борба за стварање Велике Румуније, углавном на штету словенских суседа

Крим и догађаји око овог полуострва у неколико наврата определили су судбину и спољну политику становништва које живи на територији данашње Румуније. Кримски рат Русије и Турске 1853–1856. године, као и недавни повратак Крима у састав РФ, рефлектовао се на стварање румунске државе и њену спољну политику. Наиме, ако су се крајем 19. века формирали обриси идеологије румунизма, данас је то већ политичка традиција, утврђена и недавним редефинисањем спољне политике Румуније.

Суштина румунске спољне политике је у лавирању између интереса великих европских држава, посебно Немачке и Француске, данас и САД, у циљу реализације свог идеала „Велике Румуније“. Због тог циља, прошла је мукотрпан пут уласка у НАТО и Европску унију, заузимајући у тим организацијама крајње румуноцентричне и јавно антируске позиције, јер се у Букурешту главном препреком реализације циља „уједињења“ са Молдавијом и неким деловима Украјине сматра Русија. Управо зато о низу питања Букурешт је ишао на отворену конфронтацију с Москвом, тежећи да у северном Прицрноморју подржи политичке снаге примењујући методе и технике које је Пољска применила у Украјини и Белорусији.

[restrict]

РАЂАЊЕ НАЦИЈЕ Идеал „Велике Румуније“ произвео је потребу асимиловања становништва на припојеним територијама, њихову румунизацију. Због тога је Румунија током свог постојања фактички асимиловала све оне који се нису осећали припадницима нове нације – Румунима! Пракса румунизације није овим окончана. Напротив, пренета је на неке мање заједнице у суседству за које румунски шовинисти утврде да су Румуни који су изгубили свој идентитет, те им је сада потребан повратак у румунску заједницу. Другим речима, Румунија је створила нацију на асимилацији и наставља да се шири овим путем.

Трећи извор румунске спољне политике је њен геополитички положај. Наиме, стекавши независност румунска елита је схватила да може трговати својим геополитичким положајем – буквално нова држава је затварала врата Балкана Русији и њен директни контакт са Србима. Осим тога, одвојивши православну цркву од руског и српског православља румунска елита је спречила формирање покрета оријентисаног на Русију, тако да је једина православна држава у којој становништво има индиферентан однос према Русији. Судбина православља и православних на територији данашње Румуније је драматична прича о хеленизацији словенског становништва, затим румунизацији, иако је оно остало у вери предака захваљујући руској држави и цркви (на пример, према резултатима руско-турских ратова из друге половине 18. века, Русија је добила право покровитељства над православцима на тој територији, а било је и ранијих и других заслуга). Углавном, данас се у старим црквама у Румунији могу видети натписи на црквенословенском језику, што је само једно у низу сведочанства о прохујалој асимилацији.

Да подсетимо, румунски народ није аутохтон већ је заједница настала мешањем Влаха, Словена и других народа који су живели на подручју данашње Румуније. Идеологија румунизма (стварање румунске нације и државе) родила се у Трансилванији и Влашкој, где су тамошњи сељаци били изложени сваковрсној аустроугарској експлоатацији и угњетавању. Новостворена буржоазија је подигла барјак слободе, али није тежила обједињавању дунавских кнежевина већ стицању привилегија на унутрашњем тржишту Аустроугарске империје. Када је румунизам продро у Влашку ту је добио контекст уједињења дунавских кнежевина, чије становништво није било румунско. Наравно, идеологију су подржавале и европске околности, односно бујање револуционарног духа 1848–1849. године и стварање претпоставки за бујање национализама.

Но, идеологија „националног уједињења“ показала се само као инструмент даље експанзије на рачун Русије, Бугарске и Србије. Румунија претендује на Добруџу, иако тамо не живе Румуни, целу Бесарабију, Трансилванију и Буковину. Тако се формирала политичка позиција током 20. века да је „главни циљ Румуније отимање територија од Русије“. После Првог светског рата Румунији је то пошло за руком, када се увећала за више од два пута. Тако се у европској политици појавио „феномен Велике Румуније“ који је реализован у оквиру Версајског система.

Ни када је „Велика Румунија“ створена народ није дочекао правду. Напротив! Идеологија румунизма претворила се у насиље над нерумунским становништвом – националним мањинама, тако да је држава себи створила непријатељско окружење, а све је упропашћено пред Други светски рат и током њега.

 

БИТКА ЗА МОЛДАВИЈУ После окончања Хладног рата идеја „Велике Румуније“ добила је нови ветар у леђа, са циљем присаједињења Молдавије. Резултат те борбе је и подела Молдавије, односно стварање (проруске) Придњестровске Молдавске Републике, што је био и повод за краткотрајни рат 1992. године, када се у конфликт активно укључила и сама Румунија (кадровски, војном техником, обавештајно итд.) Успешном одбраном Придњестровске Републике Румунија је морала да заустави процес преузимања Молдавије најмање из два разлога: без одвојене републике није био могућ даљи продор до Јужног Бута, а онда је све губило смисао; друго, отпор молдавског јавног мњења у том тренутку није било на страни Румуније.

Од тада Румунија мења стратегију и креће на финансирање различитих организација „Румуна из иностранства, а посебно у окружењу ради ширења румунизма“. У ширењу румунизма посебно место је додељено образовним институцијама и медијима, а држава је стипендирала све младе из иностранства који се изјасне као Румуни. На тај начин тренутно је у Румунији окупљено око 10.000 студената из иностранства, углавном из Молдавије, Мађарске, Украјине, али и из Србије.

Особености појаве румунске државе и потом изградња њене спољне политике формиране су током политике уједињавања књажевства Молдавије и Влашке у јединствену румунску државу. Управо појава румунске државе је главни резултат Источног рата (Кримски рат) 1853–1856, што је изменило однос снага у међународној арени. После овог догађаја створени су ослонци (извори) спољне политике нове државе, а којих се придржавала у свим фазама свог постојања, посебно током Другог светског рата и за време посткомунистичке демократије.

 

ПЛЕС С РУСИЈОМ Ако се румунска спољна политика посматра у историјском контексту, онда се јасно сагледавају њене константе чији је циљ коришћења европских противречности како би се „ујединило све румунско становништво“.

Немала помоћ у првој фази румунској политици стигла је управо од Русије. Наиме, према чл. 22 Париског мировног споразума од 18. марта 1856. године, којим је завршен Источни рат, Русија је уступила Молдавском књажевству (формално Османској порти) неке територије Јужне Бесарабије (Измаилски и Кагулски округ) укључујући и Белгородски округ. Русија је тако изгубила више од 5.000 km2 и себе лишила излаза на Дунав. Ову руску жртву Румуни углавном нису доживели као поклон православној и савезничкој држави, већ као подстицај да траже нове територије. Због „кајања“ Русије и амбиција Букурешта питање Јужне Бесарабије је уместо да постане тачка сарадње и разумевања преобраћено у вишедеценијски спор и болну тачку румунско-руских односа.

Када се, дакле, 1895. године појавила Румунија, уместо да се оријентише на Русију, влада у Букурешту се окренула Француској, тако да је њен главни покровитељ постао Наполеон III Бонапарта. Савез је трајао до разбијања Француске у Француско-пруском рату 1870–1871. године. Потом се Румунија окреће Русији, како би добила пуни суверенитет од Османске империје. У оквиру руско-румунских преговора у Ливади у септембру 1876. године постигнут је неформални договор о томе да ће Русија признати Румунију као независну државу, а у случају територијалних промена у Османској империји да ће те територије припасти Румунији у замену за пролаз руске војске преко њене територије. Потом је то преточено у политичку конвенцију и војни уговор о условима проласка руске војске преко територије Румуније (4. априла 1877). Недељу дана касније Русија је објавила рат Турској. Резултат Руско-турског рата прво је дефинисан у прелиминарном Сан Стефанском уговору од 19. фебруара 1878. године, по коме Румунија стиче статус независне државе. Тако је било и после ревизије овог уговора на Берлинском конгресу 1878. године. Према чл. 43, 45 и 46. Румунија је имала обавезу да Русији врати Јужну Бесарабију, а као компензацију добија Северну Добруџу и острва делте Дунава, али и острво змија у Црном мору.  

Интересантно је да се влада, иако у Јужној Бесарабији становништво није било у већини румунско, сагласила са овом одлуком пре рата, владајући кругови у Букурешту су изразили буру негодовања, развијајући снажну антируску кампању. Како би Русија приморала Румунију да испуни договор, морала је да примени доста претећу реторику, посебно напоменувши да ће разоружати румунску армију. Овај „инцидент“ оставио је видно трага и сећању оба народа, а код Румуна је зачетак русофобије и окретања Централним силама. На таласу русофобије, 18. октобра 1883. године, Румунија, Немачка и Аустроугарска су закључили тајну политичку и војну конвенцију, коју су више пута продужавали (1892, 1896, 1902. и последњи пут 1913. године). Ова конвенција Румунију је претворила у сателит Немачке и Аустроугарске и била је усмерена против Русије. Конвенцијом, немачки и аустроугарски генерали су добили право да користе румунску армију за деловање на јужном делу руског фронта у будућем рату. Осим тога, овом конвенцијом Румунија је добила и антисрпски политички задатак да буде физичка препрека Русији до Србије.

 

КОРИСТ ОД БАЛКАНСКИХ РАТОВА Нови преокрет у спољној политици Букурешт је извео током Балканског рата 1912–1913. године. За време Првог балканског рата који је започео Балкански савез (Бугарска, Србија, Грчка и Црна гора) против Турске, Румунија је чувала неутралност, али је себи поставила циљ да не дозволи територијално увећање својих јужних суседа без властитог пропорционалног територијалног увећања. Тако је уценом и војном претњом Румунија од Бугарске добила град Силистрију и околне земље, као и територије на десној обали Дунава (Петербуршки протокол, од 26. априла 1913. године). Други балкански рат 1913. године дао је Румунији одличну прилику да прошири своје територије. Извршила је мобилизацију армије (20. јуна 1913) и потом заузела северне пределе Бугарске, избацивши је тако из даље борбе. Према Букурештанском мировном уговору од 10. августа 1913. године којим је окончан Други балкански рат Румунија је добила не само Силистрију са околином већ и земље Јужне Добруџе (око 7.695 km2), те 286.000 нових становника (пре свега Бугара, Срба, Турака и Татара). После Букурештанског мира Румунија је имала 138.000 km2 површине и 7.540.000 становника. Тако је Румунија стекла првенство на Балканском полуострву (по броју становника, територији и војном потенцијалу). Резултат Балканских ратова је био и тај да је Румунија стекла статус „балканског жандара“.

Овакав статус Румуније променио је и однос Русије према овој земљи. Наиме, када је почео Први светски рат, Румунија је одбила да испуни савезничке обавезе према Аустроугарској и Немачкој, а Русија јој је заузврат признала право да у одређеном моменту анексира поједине територије Аустроугарске, а да се у Буковини граница повуче према етничком принципу (споразум је потписан 18. септембра). До тада Румунија заузима неутралну позицију. Другим речима, Румунија је, заправо, била и миљеница историје, јер се ширила углавном мирним путем и политичком трговином. Познати руски историчар В. Н. Виноградов овај споразум Русије и Румуније означио је као „велику победу Букурешта“. Румунија је добила што је желела за обећање војне и политичке неутралности током рата Аустроугарске и Русије.

Овај моменат је важан јер је румунска елита створила успешан образац како да дође до жељеног циља без рата. Стратегија је сачињавала обећање неутралности, дипломатску игру „седења на две столице“, демонстративно показивање да ће ускоро ступити у рат против Аустроугарске и одлагање тог потеза, манипулација јавним мњењем и на крају добијање гаранције на максимално територијално ширење, при томе без чврстих властитих обавеза, ако ступи у рат на страни Антанте. 

Крајем 1915. године, користећи се тешким положајем руске армије у Галицији, Румунија је у оквиру политичке трговине добила чврста уверења од држава Атанте да ће ако уђе у рат против Аустроугарске имати максимално територијално проширење, осим Трансилваније, Буковину до реке Прут, Угоршчину до реке Тисе и цео темишварски Банат (насељен углавном Србима). Споразум је потписан 4. августа 1916. године у Букурешту. Румунија се обавезала да уђе у рат против Аустроугарске не касније од 15. августа 1916. године. Румунија је Аустроугарској објавила рат 14. августа и покренула армију преко Јужних Карпата ка Трансилванији. План није успео, румунска војска је разбијена у Трансилванији и у Добруџи. Румунија је 1916. поражена, при чему је Букурешт заузет 6. децембра. Губици румунске армије износили су приближно 240.000 војника, тј. 29 одсто бројног стања. Русија је због тога морала да пошаље у Румунију 15 корпуса (48 различитих дивизија), или приближно четвртину своје армије.

Фебруарска револуција у Русији је све променила. Већ у пролеће 1917. године у руској војсци је почео пад дисциплине, док је обуку румунске војске преузела Француска војна мисија, преобраћујући је у значајну војну силу. У условима пуцања руског фронта и фактичког изласка Русије из рата у јесен 1917. године Румунија је решила да ситуацију искористи и заузме Бесарабију, што је лако и учинила.

[/restrict]       

 

Наставак у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *