Почетна / Свет / СТРАТЕГИЈА СЕДЕЊА НА ДВЕ СТОЛИЦЕ

СТРАТЕГИЈА СЕДЕЊА НА ДВЕ СТОЛИЦЕ

ИЗВОРИ РУМУНСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ / други део

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Сваки пут када је имала прилике у 20. веку Румунија је покушавала да се прошири на рачун Молдавије, односно Бесарабије. Ово ју је доводило у сукоб с Москвом, било да су њоме управљали комунисти или не, и у савез с руским непријатељима – од Пољске, преко Хитлера до НАТО

Источна политика Румуније у периоду 1917–1945. године карактеристична је по „Бесарабијском питању“. Да подсетимо, у то време на овој територији било је у структури становника само 47 одсто Молдављана, не и Румуна. Иако је 1917. године румунска елита контролисала мање од 30 одсто своје територије, нису заборавили на територијалне претензије према Русији, при чему је распад Руске империје и долазак бољшевика на власт помогао овим амбицијама. 

Да би сачувао освојено од Русије, Букурешт је предложио енглеској влади да румунска армија узме учешће у борби са Совјетима. Уз подршку западних сила Румунија је заузела Бесарабију („при чему улазак војске не може утицати на будућност покрајине“). Тако је 13. јануара заузет Кишњев, а Совјети су, због тога, прекинули дипломатске односе са Румунијом. У таквим условима 9. априла 1918. године донесена је декларација локалног парламента о „Молдавској Демократској Републици (Бесарабији) и границама које се крећу између реке Прут, Дњестра, Дунава и Црног мора и старим границама са Аустријом“. Совјетска дипломатија није прихватила анексију Бесарабије.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *