Српска држава и образовање (2) – Како до српско-европског образовања или зашто утопија мора да постане реалност

Пише Александар Јовановић

Како доћи до дугорочне националне сагласности о образовању у земљи у којој се мисли и дела краткорочно, а позивање на највише вредности и опште добро најчешће изазивају подсмехе код оних којима прво треба да су на памети? Није ли у нашим околностима сваки системски захтев за преиспитивањем улоге образовања немогућ, заправо утопистички и наивно патетичан подухват?

Нагла решења нису добра јер не долазе из самог образовног система, него се намећу споља, из различитих интереса. Није спорна повећана брига за инклузивно образовање, она је одувек била присутна у нас, али конкретна наметнута решења, током чијег наметања едукатори држе више него исплативе семинаре а онда учитељима и наставницима у разреду оставе по два или три детета са којима они, без додатне помоћи које нема јер су новци већ потрошени, не знају шта да раде, доводе у питање праву сврху ове иницијативе. Исто тако, не може се, јер је сувише значајан, крпити програм у основној школи додавањем једног предмета (овога пута информатике) и померањем другог предмета без системских решења и претходне анализе шта треба да се ради. Да ли можда најпре треба, пошто су нам пуна уста европског искуства, довести број часова матерњег језика у основној школи на европски ниво (седам до десет часова у европским школама у односу на пет у млађим разредима и само четири у вишим разредима основне школе, у средњим школама још и мање)?

[restrict]

УЛАГАЊЕ У НАЦИОНАЛНУ БЕЗБЕДНОСТ Матерњи језик није само средство комуникације, он је и наставни језик за све предмете, али је и са књижевношћу највредније духовно добро једнога народа и чувар његовог памћења и културе. У природу овог предмета је уграђено стицање националног и културног идентитета, али и најдубље емпатије за другог, потребније него икада у овом времену индивидуалне и колективне саможивости. Емпатија је, уз мало слободе, друго име за љубав према ближњем, слободно деловање и одговорност, а њено одсуство за прилагодљивост и послушност, за препуштање нагонским силама и инстинкту самоодржавања. Без ње ни појединац ни народ не могу на дуже време да опстану. И ту се значај овог предмета нипошто не исцрпљује. Зато је матерњи језик за књижевношћу основни наставни предмет у свим образовним системима и у свим временима. Не без разлога је речено, наизглед мало претерано, али суштински сасвим тачно, да је брига за матерњи језик једнака улагању у националну безбедност. Какву поруку шаље Министарство просвете опредељујући се за један практични, а не за темељни предмет, чак не желећи ни да се запита о недовољности његовог положаја? Можда исту какву читамо и из нагле усмерености на дуално образовање? Можемо је, рецимо, разумети као свођење образовања на обучавање и одустајање од школовања самосвесних мислећих људи, али и, што је друга страна истог процеса, недостатком бриге за идентитетско образовање, којем не само мање нације у Европи него и оне највеће дају све више простора.

ПОНИЖЕНИ НАСТАВНИЦИ Нема добре школе без добрих наставника. Наставници су нам понижени примањима недовољним за достојанствен живот и најелементарније културне потребе, притиском родитеља и њиховим вишеструким укључивањем и у живот школе и у непосредан наставников рад – понижени су, заправо, односом друштва у целини. А да би им све било сасвим јасно, чак и батинама које од ученика-силника добијају за катедром (без одговарајуће реакције школе, јавности и министра). Томе треба додати и формализовани, а испразни систем стручног усавршавања, условљавање могућношћу да буду технолошки вишкови итд. Између стално повећавајуће „коректности“ према ученицима, попуњавања неизбежних недељних, месечних и годишњих планова рада и извештаја, наставници се често опредељују за самоконтролисано понашање без неопходног ризика и непотребног истицања: данас би Коста Вујић пре остао без лиценце него што би ушао у ученичко памћење и телевизијске филмове.

Нема добре школе ни без добрих уџбеника. Уџбеничко издаваштво, без обзира на знатан број квалитетних уџбеника, није системски решено, почев од корпоративне продаје уџбеника до увоза истих из суседних држава, што ниједна озбиљна земља не сме себи да допусти. Неопходно је законско свеобухватније и квалитетније регулисање издавања уџбеника и уџбеничког тржишта како би се спречиле могуће злоупотребе.

УНИВЕРЗИТЕТ И ДРУШТВО Високошколско образовање се последњих деценија изузетно развијало, додуше, највише ширењем приватних факултета. Универзитети су места на којима се сусрећу настава, наука и привреда и за научни, привредни и морални развој друштва универзитети су кључни чинилац. Поштовањем стручних и академских норми универзитет не само да даје пример читавом друштву него и непосредно утиче на укупне његове норме и развој. Иако с правом можемо бити поносни на оно што је најбоље у нашем високом образовању (најпре, на факултете са дугом традицијом чије су дипломе признате и цењене у целом свету), пред њим су многобројни задаци и изазови. Мрежа универзитетских институција знатно је развијенија у односу на претходне деценије, али је проценат људи са високим образовањем (укључив и високе школе) веома низак и креће се око 11–12 одсто, по неким подацима и 13–14 посто. С друге стране, сведоци смо хиперпродукције факултетских диплома, посебно доктора наука, што баца сенку и на озбиљне факултете и тражи подизање критеријума у поступку акредитације.

Можда је највећи проблем универзитетског образовања што је изгубило утицај и иницијативу у деловању и мењању образовног система. Као да својевољно пристаје на своју маргинализацију, најпре у доношењу законских решења и њихове примене, преко начина финансирања, до вођења озбиљне просветне кадровске политике. Формализовани избори наставника, неуважавање природе друштвено-хуманистичких наука и наука идентитета (које су једине незаменљиве у нас), непотизам и негативна селекција у изборима наставника, однос према претходним нивоима образовања, недефинисање заштићених професија за рад у државним институцијама, инсистирање на процентима тзв. пролазности студената без истовременог обавезивања на озбиљне испитне критеријуме и стварања одговарајућих услова за озбиљан и систематичан студентски рад (не може се такмичење са приватним факултетима добити спуштањем критеријума, напротив!), бројни путујући (тезгарећи) професори, појаве плагирања и избегавање њиховог утврђивања, однос према инфлацији доктората на приватним универзитетима – само су нека питања са којима би универзитетска заједница Србије морала одмах да се сусретне. И питање у којем се сажимају сва претходна: одлазак младих људи из земље, сада већ почев и од средње школе, због чега све одлазе и шта је све неопходно променити да би они остали овде. А потребно је много тога или пак само једно: почети са стварањем озбиљне земље. Академска заједница као скуп слободних, најобразованијих и друштвено најодговорнијих људи, а посебно Универзитет у Београду као најзначајнији међу српским универзитетима, има неотуђиву одговорност да утиче на битна питања своје земље. Ректор БУ мора да буде свестан да је његова улога значајнија од било којег министра просвете и мора да буде спреман да је преузме – да не би себе довео у ситуацију да изда универзитет који му је поверен да га води!

Свако од ових питања заслужује детаљну анализу. Издвојмо, за ову прилику само два: избори наставника и однос према претходним нивоима образовања.

СЈАЈ ВЕЛИКИХ ИМЕНА Нема добрих факултета и универзитета без великих професора. Не би било претерано рећи да су прва асоцијација на Универзитет у Београду имена његових највећих научника: Јована Цвијића, Михаила Петровића Аласа, Слободана Јовановића, Богдана Поповића, Јована Жујовића, Симе Лозанића, Бранислава Петронијевића, Милутина Миланковића, Ивана Ђаје, Веселина Чајкановића, Милоша Н. Ђурића, Александра Белића, Владимира Ћоровића, Јована Карамате, Милана Будимира, Драгослава Срејовића, Радомира Лукића, Михаила Марковића, Михаила Ђурића, Николе Милошевића. Овакви наставници нису само непосредно задужили наставу и науку него су својим угледом утицали и на опредељење младих људи за студирање, дакле и посредно и непосредно су јачали квалитет студија и углед институције. Били су узорни, у изворном смислу речи, они за које када студенти и сарадници кажу професор није потребно да помену име да би се знало о коме је реч.

Да ли су данас могући велики професори? Иако су се до академских и националних висина уздигли најпре захваљујући својим способностима, упорном раду и, можда најважније, врлинама које су поседовали, није спорно да су им друштвене, академске и националне околности давале снажан подстрек: држава је имала потребу за најбољим људима. Данас изгледа да није тако. Избори наставника су законским решењима сведени само на научни допринос, и то формалном квантификацијом радова, настава је потиснута као небитан елемент за изборе у виша звања, што доводи до дугорочних лоших решења. Млади сарадници и наставници су принуђени да иду по научним и псеудонаучним скуповима, објављујући радове (са прописаним формама излагања, пожељним цитатима и аутоцитатима) и штриклирајући оне „ставке“ које су одрадили. У таквој трци, а у страху да не понове избор у звање или чак да не изгубе посао, о неком великом научном доприносу не може бити много говора. Заузети објављивањем радова и усмерени на прописане услове за изборе, они немају времена да се определе за озбиљно бављење науком, нити стигну да постепено и природно сазру не само као научни радници него ни као наставници и, потом, ни као ментори. Млађима могу да пренесу само своје искуство, лишено дубљих увида и неопходне академске ширине. И то је лоше, јер су настава, наука и менторство три вида целовитог деловања и мисије универзитетског наставника. Некима то вероватно и одговора, али најбољима међу њима, који би могли да се развију у добре и велике професоре, сигурно не одговара.

Универзитет се до сада није бавио нижим нивоима образовања и деловањем на њих. Није одржан ниједан заједнички састанак Националног просветног савета и Савета за високо образовање. Школовање предметних наставника неуједначено је и препуштено самим факултетима, од којих многи то сматрају споредним. Не постоји заједница/актив наставничких факултета ни на једном државном универзитету. Глас просветних чиновника вреди више од рада универзитетског професора. Из више разлога високо образовање је дужно да улаже у ниже нивое образовања и да понесе одговорност за њих. Јер универзитет школује наставнике за све нивое и, с друге стране, отуда му стижу будући студенти. Први велики стручни и морални испит за универзитет биће његова улога, а нико му је неће дати ако је сам не избори, у осмишљавању и спровођењу велике матуре, која ће ускоро да замени факултетске пријемне испите. Наравно, различити нивои образовања и различитих знања, који имају сврху једино ако постоји привреда способна да их прими, смањили би притисак на универзитет и допринели би бољем квалитету студената и студија.

Улога универзитета – не само његова, али његова је највећа – јесте подстицање успешног рада и инсистирање на примени највиших вредносних критеријума најзначајнијих стручних и независних тела: Националног просветног савета, Савета за високо образовање, Акредитационе комисије, Конференције универзитета Србије (КОНУС-а). Њихово заједничко деловање и усаглашена визија места, природе и улоге образовања такође је један од битних услова за дугорочан развој српске просвете.

Питања се множе и узглобљавају јер у образовном систему нема издвојених чинилаца и решења. Прво и последње међу њима тиче се људи на свим нивоима образовања, односно вођења одговорне кадровске политике, која отвара просторе за стручне и друштвено одговорне људе којима је заједничка ствар далеко испред сопствене користи. Већ је речено да су такви људи код нас маргинализовани, без утицаја на главне образовне токове, чак неретко гледани са чуђењем. На сајту Министарства просвете нема (или су негде скрајнути), а требало би да их буде, имена и биографија српских министара просвете у претходна два века. Верујемо да је у питању недостатак културноисторијске свести или уско функционално поимање сајта, а не избегавање прилике за могућа поређења. Да има тог списка, на њему би могла да се прочитају и ова имена: Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, Димитрије Давидовић, Лазар Арсенијевић Баталака, Љубомир Ненадовић, Коста Цукић, Стојан Новаковић, Милан Кујунџић Абердар, Владан Ђорђевић, Андра Николић, Љубомир Ковачевић, Љубомир Стојановић, Јован Жујовић, Јаша Продановић. Све интелектуалне, научне и националне громаде. Данас су умногоме државнике заменили политичари, али дозвољено је претпоставити да улога министра просвете, садашњег или било којег другог, не би смела да се сведе на организатора који распоређује додељена му средства и извршиоца налога и уговора (у чему би онда била његова аутентичност и важност?), него је неопходно да он буде човек са мисијом, потврђеним научним резултатима, са наглашеном образовном свешћу и угледом у академској заједници. Овакав избор првог човека просвете био би, логично, подстицајан и обавезујући и на другим нивоима, што би, између осталог, пружало наду младим људима да остану у својој земљи и да јој, у најплеменитијем смислу, служе. Критеријум само да не дође гори већ је донео доста несреће нашем образовању и не смемо више да пристајемо на њега.

КАКО ДО НАЦИОНАЛНЕ САГЛАСНОСТИ На крају, уместо сувопарних навођења критеријума за проверу квалитета образовања: најзначајнија улога свих који раде у образовању – од предшколског, преко основног и средњошколског, до високошколског; од издавача уџбеника, преко просветних завода до Министарства просвете – садржи се у изграђивању вредносног система у којем би се млади људи са задовољством и надом школовали, тако да им школа не буде препрека коју треба да прескоче (или, још горе, заобиђу), него степенице којима сами желе да се пењу. И којима ће, када их буду прешли, они са поносом и осећањем дужности да поведу нове младе људе. И друштво и млади људи знаће тада да су на добром путу.

Како доћи до дугорочне националне сагласности о образовању у земљи у којој се мисли и дела краткорочно, а позивање на највише вредности и опште добро најчешће изазивају подсмехе код оних којима прво треба да су на памети? Није ли у нашим околностима (од којих су тек неке поменуте) сваки системски захтев за преиспитивањем улоге образовања немогућ, заправо утопистички и наивно патетичан подухват? Може бити. Али шта преостаје – уколико вођени нагоном за самоодржањем не бирамо становиште социјалног повиновања – осим доследног истрајавања на темељним вредностима образовања, које је conditio sine qua non националног и државног опстанка? Ако је одговоран јасан, наш пут је именован у наслову овога текста.   

 

ПОХВАЛА ГИМНАЗИЈИ

Карактеристично је да се у земљи, у којој већ годинама готово да нема привреде, стално говори о средњем стручном образовању, док се гимназије готово и не помињу. Занемаримо у овом контексту терминологију, јер није реч о средњем него о завршном стручном образовању. Међутим, привреду неће развити ученици који заврше ове школе (они ће, бар у непосредној будућности, бити више или мање јефтина радна снага), него дипломирани инжењери, архитекте, програмери, агрономи, економисти, професори, научници и, у истој мери, стручњаци и уметници битни за развој културе и културног амбијента. За развој друштва, поготово оног са недовољно факултетских дипломаца, нема важније средње школе од гимназије, која је, заправо, једина системска средња школа. Због тога их у сваком погледу треба јачати – стварати од њих у свим местима где треба да постоје елитне школе. Уместо неких истурених одељења најчешће приватних универзитета и наставе која се одржава по просторијама уништених предузећа или магацинима затворених фабрика, са дипломама које никоме не значе ништа, нужно је сачувати гимназије и њихов значај.

Не само што дају младим људима додатне четири године да сазру и што им омогућавају шири избор при упису на факултет него је њихова улога много већа, заправо немерљива. Гимназије чувају најлепшу традицију образовања, спајајући вековно знање са модерном науком и уметношћу. У својој програмској природи, оне носе и предају општу културу, тако неопходну сваком високом стручњаку, без обзира на посао којим се бави. И још нешто, можда и најбитније, гимназије код својих ученика системски снаже радозналост и уверење да се образовање никада не завршава. У њих долазе млади људи опредељени за дугогодишње учење и највише самоусавршавање, свесни да знање не може и не треба да се одмах претвори у новац, нити да је то најважније у ономе што желе да постану.

У мањим срединама, а и у већим, гимназије су узорне школе, центри културе, расадници радозналости и маште. То су знали и наши преци. Прошетајте Србијом и погледајте гимназијске зграде подигнуте крајем 19. и у првој половини 20. века: по правилу, то су најлепше и највеће зграде у тим местима. Може ли се замислити развој српског друштва у последња два века без Сремскокарловачке гимназије, Прве и Друге београдске гимназије, Ваљевске, Новосадске, Крагујевачке, Ужичке… без сваке гимназије, тих образовних светионика у свим местима у којима су постојале.

Ако данас, у промењеним околностима, у одређеној мери, и нису оно што су биле, њихова улога није нимало мања: без изврсних гимназија образовање се претвара у обучавање, а држава остаје без научне, мислеће и одговорне елите.

                Крај

[/restrict]