Сага о великом дародавцу српске културе

Поводом тридесетогодишњице смрти Драгише Витошевића

Пише Владимир Димитријевић

Драгиша Витошевић био је срећан спој скрупулозног историчара књижевности и полетног есејисте. До последњег даха свога био је на послу и дужности проучавања и тумачења српске културе и књижевности 19. и 20. века

Књижевни критичар Ђорђе Ј. Јанић о распону његовог стваралаштва вели: „Драгишу Витошевића можемо означити као песника, књижевног критичара, сакупљача народних умотворина, уредника часописа, културолога, заљубљеника у народни језик и, на крају, као националног јавног радника.“

[restrict]

СВЕТЛИ ТРАГОВИ Оставио је драгоцена дела: „Орфеј међу шљивама“ (заједно са Добрицом Ерићем), антологију савремених српских песника са села; приповетке „Озбиљне игре“ и „Волови на плафону“; студије „Српско песништво 1901–1914“ и „Критика у Скерлићево доба“; збирку полемика „Ја мислим друкчије“; огледе о самоуким ствараоцима „Дародавци из прикрајка“; огледе „До Европе и натраг“; монографију „Српски књижевни гласник 1901–1914“; „Смисао сличности у књижевности“, студију из теорије књижевности; са Вјером и Невеном Витошевић аутор је антологије „Пастир тражи дно неба“, која је донела поезију, сликарство и вајарство наиваца Србије, Црне Горе и Републике Српске; ту је и „Непотписани Скерлић“.

Трагови су му светли. Његова кћи, угледна књижевница Невена Витошевић Ћеклић истиче: „Он о коме су након смрти писали као о Вуку Караџићу XX века, а који за живота није добио ниједну државну награду, чак ни Вукову, био би веома изненађен чињеницом да одавно библиотека у Миријеву носи његово име, као и Дом инвалида на Бежанијској коси испред кога је постављена и његова биста (рад угледне вајарке Дринке Радовановић), а затим и једна улица у Крагујевцу и једна под Авалом (баш тамо где се некада упознао са мојом мајком), као и библиотека у Книћу, у родној Гружи“ (коју је својевремено отворио Војислав Коштуница).

Предраг Палавестра је о Витошевићевом наслеђу записао: „Мада је као писац био прожет патријархалним наслеђем, сеоском културом, језичким чистунством, српском ћирилицом и традиционалном културом православља, уз то и покретач првог часописа за народну културу и фолклор, промотор и заштитник шумадијских песника ’наиваца’, Витошевић је био у стању да се издигне изнад провинцијске ускогрудости и да погледа преко сеоске тарабе. (…) Укључивање у европску цивилизацију видео је као извор стваралачке енергије српског модернизма и као важну полугу у развитку националне културе XX века. У томе уверењу Витошевић је био и остао доследан скерлићевац.“

Предраг Протић о трагу овог ствараоца у историји наше литературе вели: „Код Драгише Витошевића постоји један занимљив спој – или, како би Лаза Костић рекао, укрштај – чврсте укорењености у свет наших, српских, традиционалних вредности и отворености према свим искуствима која долазе из средина које су другачије од српске.“

СИНТЕЗА ДОМАЋЕГ И ЕВРОПСКОГ Ђорђе Ј. Јанић истиче Витошевићеву успелу синтезу домаћег и европског: „Витошевић је имао скоро бескрајну љубав према лепој народној речи. Он је обожавао изворну народну реч, дивио се њеној звучности, мелодици говора, богатству изражаја. Због тога је с пажњом трагао, у поезији песника са села или у неким изворним записима народног говора, за новим речима, несвакодневним исказима. Али, треба рећи, то није буквално настављање Караџићевог народног језика, већ једно (…) чак и кад је вуковско, дубље посезање за језичким благом Срба. Његове књижевне симпатије, када је језик био у питању, били су Исидора Секулић и Станислав Винавер. (…) Настасијевић му је, по духу и љубави за језик, био најближи од свих наших песника XX века. (…) Резултат интересовања за однос Срба и Европе биће и његове две књиге студија објављених под заједничким насловом „До Европе и натраг“. Те књиге су биле припрема за његову намеру да афирмише изворну, самосвојну српску културу. Културу која је, користећи словенско – православну основу, преко Доситеја и Вука, а то значи европског просветитељства и романтизма, реализована у једну слободарску и демократску визију света.“

Весна Матовић истиче да је овај наш стваралац био „срећан спој скрупулозног историчара књижевности и полетног есејисте. Своје судове је темељио на провереним чињеницама, неуморно је трагао за новим, откривао и анализирао, али их је саопштавао са жаром и заносом, уз честе дигресије, упоређивао, сагледавао у новом и другачијем светлу (…) Тешко је не поменути његов изразит слух за мале писце, заборављена дела, мање знане појаве“.

Јован Пејчић, с којим је пријатељевао, записао је да је „до последњег даха свога био на послу и дужности проучавања и тумачења српске културе и књижевности 19. и 20. века, да је из овостраног света отишао неуморно и несебично радећи за добро српскога народа и његове културе, да се својим постојањем и делом уписао у књигу најређих међу Србима, они који су умрли од рада – како је, свакако са дивљењем, сам о Скерлићу записао“.

ПРАВИ ПЕСНИЦИ И УЈЕДНО ПРАВИ СЕЉАЦИ Почетком педесетих година XX века, упоредо са снажним развојем наивног сликарства (чији су врхунски представници, попут Јанка Брашића, били право откровење не само код нас него и у свету), јавља се и покрет песника са села, за које је Драгиша Витошевић говорио да су прави песници и у исто време прави сељаци. Међу њима су, као претече, Србољуб Митић, Паун Петронијевић, Добрица Ерић и Милена Јововић.

Године 1968. у Горњем Милановцу основана је Дружина песника са села „Сунцокрет“, а одмах затим бива покренут часопис за културу на селу Расковник, чије је седиште било у Доњој Црнући. Душа часописа је Драгиша Витошевић, делатник огромне радне енергије и истинске посвећености, коме се, у настојању да до читалаца допре аутентични глас самоуких прегалаца речи, придружују исто тако велики српски филолози и књижевни тумачи Рашко Димитријевић и Владета Р. Кошутић. Око „Расковника“ се сакупило много стваралаца са села, али и стручњака из разних области, од лингвистике, преко етнологије, до културологије, који су се бавили не само српским него и југословенским селом.

Витошевић је песнике сељаке назвао „дародавцима из прикрајка“, указујући на основне особине њиховог „орфејства међу шљивама“: „Народна уметност је увек ведра, и та ведрина је песничка и етичка. Она проистиче из вере у крајњу победу добра и схватања песме као насушног улепшања живота и оплемењивања човека. (…) Код наших сеоских песника, ведрина није доказ само њихове сраслости с природом, него и изласка из забитости и уклетости.“

По Милети Аћимовићу Ивкову, Витошевић је, имао највише слуха за оне ствараоце чији је глас био „оптимистичко-виталистички“. Он је показао да овај аутентични покрет припада једном од битних развојних токова нашег послератног модернизма.

Драгиша Витошевић је, свим својим бићем, био бранилац српског језика од лажи туђица, коришћених, ничеовски речено, да се мути вода како би изгледало дубље. На Октобарском сусрету писаца 1973. одржао је кратко слово у коме је истакао да „не верује у говорнике“, и испричао поучну причу о политичарки која је, преко телевизије, причала и причала и чија је реч била пуна „конструктивних констатација, перманентних трендова, стагнација, санација, солуција, координација конкретних акција, итд.“ Затим је додао: „Говорница је говорила, телевизија преносила, а један наш обичан самоуправљач, човек из народа, слушао је све то и рекао: ’Музе јарца у решето’.“

ЧОВЕК ЕТОСА У тексту „И писци упропашћују језик“ истакао је опасност од трајног кварења основног општила које имамо: „Ако се овако настави, то јест ако се ништа не предузме, ускоро ћемо постати у свету изузетан и за науку крајње занимљив случај целог једног народа који је у току петовековног ропства под туђином сачувао свој језик, а затим га се, у слободи и у социјализму – одрекао.“

Његова ћерка Невена се пита: „Како бисмо му објаснили да ће наше грађане заштити некакав омбудсман? Да је мониторинг прогутао нашу сироту реч надзирање, а кохабитација скоро сваку сарадњу? (…) Управо од чувеног сорбонског професора Рене Етијамбла, који је написао књигу Parle vous franglais? (Говорите ли франглески?) мој отац је научио како се воли, штити и поштује свој језик. И његова борба за очување чистоте српског језика, ма колико нашим помодним европејцима ово звучало невероватно, била је управо плод његовог уласка у Европу.“

Драгиша Витошевић је био човек етоса; а морал је, како би рекао Жарко Видовић, „завичајна обичајност“. Из свог гружанског завичаја он је понео све чиме се одликовао до краја живота. Устајао је у одбрану нашег села и сељака, тврдећи да се сеоски човек не може свести на „цврц и грок – шумадијски рок“ („Рокери с Мораву“). Питао се зашто, у доба „радничког самоуправљања“, нема радника у нашој књижевности. Подсећао је да Французи у Паризу имају улицу Жана Бонсержана, који није био борац Покрета отпора него су га Немци стрељали на почетку окупације, за пример другима, иако није узео оружје у руке; а ми, Срби, немамо споменик сељаку Бранку Милановићу из Груже, који се, иако није био мобилисан, у Шестоаприлском рату с групом својих земљака супротставио Немцима, запаливши им камион, и кога су окупатори обесили зато што је на Ђурђевдан увече 1941, враћајући се са славе, пуцао, слутећи устанак, „у мрак, у ноћ, у ропство“.

Бранио је Витошевић и Блажа Кецојевића из Котора који је, због јавне критике на рачун моћника у свом предузећу, избачен из Савеза комуниста, остао без посла и био четвороструко тужен суду. Бранио је и архитекту – сатиричара Растка Закића, на кога су такође ударили због критичке речи изговорене у предузећу. Бранио је Ољу Ивањицки од идеолошких напада комунистичких „правоверника“. Устајао је у одбрану Његоша као српског писца, показујући да су и србијанство и црногорство – српство, али да генији не припадају само једном народу него свима.

Као најстрашнију нашу опасност видео је скоројевићство које је презрело село, идолатризовало град, пало на колена пред „Европом“ (коју познаје само паразитско-туристички), улетело у непромишљену индустријализацију, утемељило култове материјалних добара, лењости, лаког и брзог успеха, службеника као нерадника, вечитог студента, забаве и заборава, празновања и парада, титула и награда, квазиелитизма и разметања, празнословља и туђица, „сналажења“, прећуткивања истине, „веза и везица“, крађе државног, праштања грешака и неодговорности. Канцерозно скоројевићство ће нас, ако се не боримо, уништити, јер је засновано на неспособности и нихилистичком самовеличању.

Његова ћерка описује морал који је водио Драгишу: „Од оца сам научила да закон добра прожима читаву васиону, да је највећи сусрет на свету – сусрет сродних душа, да за своју децу човек увек мора да има времена, да те изговорене и написане речи обавезују да живиш у складу са њима, и да је часно име највредније што се може оставити потомству.“  

ТАЈНА ДРАГИШИНОГ ОДЛАСКА

У пролеће 1987. Драгиша Витошевић је осмислио шестотомни пројекат под насловом „Косово у српској историји и култури“, који је требало да око САНУ окупи велики тим научника, и да покаже шта је Косово Србима и шта су Срби Косову, с циљем да се о томе, на све могуће начине, упозна европска и светска јавност.

Погинуо је на путу код Сиска августа исте године. Сведочи Драгишина кћи: „Три недеље пошто је ’Политика’ пренела вест о овом пројекту мој отац је погинуо, а мајка једва преживела са шест прелома, и то тако што се на 266 километру на путу од Београда према Паризу наш ауто подигао у ваздух, или био катапултиран, како су се изразили у свом писму немачки геоинжењери, који су путовали за нама и указали нам прву помоћ. Цео низ догађаја, почев од саопштења полицајаца лекарима болнице, преко једнодневног нестајања нашег аута олупине, а затим нестајања нашег предмета из Другог општинског суда, сведочи да се несрећа догодила под веома чудним околностима. (…) Мој отац је својевремено, као велики познавалац дела и живота Јована Скерлића, у ’Политици’ објавио текст ’Да ли је Јован Скерлић отрован?’, уверен да јесте. (…) Сматрам да његова породица, српска културна јавност, као и историја српске књижевности, чији је он непролазни део, заслужују званичан одговор на питање: Да ли је Драгиша Витошевић убијен?“

Ове, 2017. године, тражићемо не само одговор на то питање него ћемо, пре свега, памтити чињеницу да је, у народу који има разграђене и расточене институције, Витошевић био човек-институција, велики прегалац културе као памћења, коме је, скромном, честитом и часном, Бог давао велике махове.

ВРАТИО УГЛЕД ДОКТОРСКИМ ДИСЕРТАЦИЈАМА

Родио се у селу Баре у Гружи код Кнића, и силом воље и књигољубља савладао велики хендикеп – последице дечје парализе. Завршио је Филолошки факултет у Београду, где је и магистрирао и докторирао. Његов докторат о српском песништву „златног доба“ (1901–1914) био је тако темељан да је Живан Милисавац рекао да је „поново вратио углед докторским дисертацијама на Београдском универзитету“. Човек непатворене скромности, своју титулу никад није истицао као стег сујете. Милица Ћуковић нас подсећа да је Витошевић још 1971. у тексту „Распродаја доктората“ забележио: „Уопште, изгледа да смо ми земља која ’пати’ од доктората. На пример, професори Сорбоне и других светских универзитета никад се не потписују са оним ’др’; то би просто било смешно и знак лошег укуса. У нас, то је оно што долази обавезно и најпре, чак и у свакодневном говору, као моћни ’подупирач’ имена. Крајње су ретки доктори наука који се никад нису потписали са ’др’ или чак који (као Владан Недић и Владета Р. Кошутић) не допуштају ни другима да их тако именују.“

На Сорбони се усавршавао од 1964. до 1967, а у Москви и Лењинграду 1977. и 1978. године. Као научни саветник, радио је у Институту за књижевност и уметност. Покренуо је и био уредник славног часописа „Расковник“, који се бавио народним стваралаштвом и културом села. Његову заоставштину за штампу приређују и објављују супруга Вјера Вукшић Витошевић и ћерка Невена Витошевић Ћеклић.

[/restrict]