Порицање геноцида као злочин

Пише др Милан Шкулић

Оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела би, само по себи, требало да буде кажњиво, само ако се то чини у намери изазивања националне, етничке, расне или верске мржње

Геноцид се, с обзиром на његов садржај, својство пасивног субјекта и пре свега, субјективну компоненту – геноцидну (уништавачку) намеру код учиниоца, често означава као „злочин над злочинима“, или најтежи, тзв. „капитални злочин“. Он самим тим спада у злочин код кога је међународни карактер најизраженији. Према речима неких аутора, „планско и систематско уништење целих група људи се, остављајући широк крвав траг, провлачи кроз историју човечанства“, а појавни облици учињених злочина су при том тако многострани, као и њихови мотиви, те остварена достигнућа, с тим да је геноцид посебно обележио 20. век. У ствари, сами мотиви учинилаца геноцида могу да у једном широм смислу буду „многострани“, односно, на пример, они могу да буду утемељени на интенцији ка уништењу једне групе људи да би се тиме створио повољнији „животни простор“ за другу групацију, или се мотив за геноцидно деловање може успоставити на чистој мржњи у односу на одређену групацију људи и другим ниским, у основи ирационалним мотивима, али у кривичноправном смислу, за постојање геноцида је неопходно постојање тзв. геноцидне намере, без обзира на то да ли је таква намера део неког шире успостављеног мотива за предузимање конкретне геноцидне радње, или постоји независно од одређених мање или више прецизно утврђених мотива, мада је у суштини веома тешко замислити потпуно немотивисано вршење тако тешких кривичних дела.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *