Легат једног нобеловца

Пише ФИЛИП РОДИЋ

У кампањи за свој први председнички мандат Барак Обама је дао бројна обећања – и тиме подстакао наду и Американаца и остатка човечанства – која су била оличена у привлачним, али испразним слоганима попут „Нови почетак“, „Време за промене“ и, најчувенији, „Да, можемо“. Шта је од свега тога остало?

После штете коју је свету, али и Сједињеним Државама, нанео дуо Џорџ Буш – Дик Чејни, а пре тога Бил Клинтон и Ал Гор, Барак Обама и Џо Бајден су дошли на власт обећавајући да ће удовољити очајничкој потреби грађана САД, али и света, за променама и надом у бољу будућност. Иако је Нобелову награду за мир добио практично тек што је крочио у Белу кућу, сума његове осмогодишње владавине и на спољном и на унутрашњем плану још је погубнија од претходника. Нобел који му је додељен, показало се, више представља очекивања оних који награду дају, него успех и заслуге онога ко ју је примио.

[restrict]

ОД ДЕМОКРАТИЈЕ ДО ПЛУТОКРАТИЈЕ На унутрашњем плану његов највећи „успех“ несумњиво је транзиција америчког друштва од демократије ка плутократији. Морамо напоменути да је упркос свим ранијим мањкавостима америчке демократије и традиционално снажном присуству плутократске власти, тек током Обамине владавине овај феномен зацементиран и званично усвојен. На пример, понашање Обамине администрације у односу на хипотекарну кризу, која је била иницијална каписла за светску економску кризу 2008. године. Иако се Обама никако не може сматрати одговорним за само избијање кризе, јер је до ње дошло пре његовог ступања на власт, он сноси одговорност што није казнио кривце. „Хафингтон пост“, иначе прогресивно гласило наклоњено Обами, објавио је 2011. да су „тајне федералне ревизије“, које је генерални инспектор Министарства за становање и урбани развој спровео у највећим америчким банкама „Бенк ов Америка“, „Џеј-Пи Морган Чејс“, „Ситигруп“, „Велс Фарго“ и „Ели фајненшел“, у свим случајевима показале да је дошло до преваре федералне власти. Налази ових ревизија упућени су Министарству правде на одлучивање о подизању оптужби, али је оно то одбило и ниједан од банкара одговорних за „превару пореских обвезника“ није изведен пред лице правде. Обамин тим заштитио је највише званичнике и највеће инвеститоре фирми с Волстрита које су свој систем базирале на награђивању продаваца хипотека који највише преваре купце некретнина, и фирми за процену меница које највише обману инвеститоре. Обама је фактички заштитио фирме са Волстрита чије су хипотекарне преваре и обмањивање инвеститора урушиле америчку, али и светску привреду. То је учинио упркос томе што је јануара 2012, у обраћању нацији, рекао да је наложио државном тужиоцу да оформи специјалну јединицу федералних и државних тужилаца да истраже хипотекарне и кредитне злоупотребе које су довеле до кризе. „Ова нова јединица позваће на одговорност оне који су прекршили закон, помоћи кућевласницима и омогућити завршавање ере безобзирности која је оштетила толико Американаца“, рекао је Обама. Две године касније, међутим, то је остало мртво слово на папиру и никад довршена прича. Генерални инспектор Министарства правде издао је марта 2014. саопштење у којем наводи да је све било лаж и да Министарство није ни покушало да спроведе истрагу, а да је Федерални истражни биро хипотекарну превару ставио у најнижу кривичну категорију и дао јој најнижи приоритет.

Две информације које су у међувремену допрле до јавности кристално јасно објашњавају због чега се Обама према овом проблему тако понео. Прва је да је још 27. марта 2009, свега неколико месеци по доласку у Белу кућу, Обама организовао састанак са директорима фирми које је држава новцем пореских обвезника спасила од пропасти. На овом тајном састанку Обама им је рекао, како позивајући се на сведоке преноси такође Демократској странци близак „Политико“, да ће их заштитити и да је „једина ствар која стоји између вас и вила моја администрација“. Сведоци су навели и да је састанак Обаме са онима које је званично позивао на одговорност био „срдачан“ и „топао“. Друга информација која објашњава овакво понашање је податак до којег је јавност дошла захваљујући „Викиликсу“ и хаковању мејл налога Џона Подесте, шефа Обаминог транзиционог тима 2008. године. Ова документа показују да је мултинационална банкарска и финансијска корпорација са Менхетна „Ситигруп“ имала кључну улогу у именовањима и састављању не само Обаминог кабинета, односно министара, него и ниже у ланцу командовања. „Ситигруп“ је, попут горенаведених банака, током кризе 2008. претрпела огромне губитке и спасена је захваљујући новцу пореских обвезника у износу од укупно 60 милијарди долара. Обамино правосуђе у историју улази и по најмањем броју судских процеса због ситнијих облика привредног криминала и финансијских злоупотреба.

У прилог тези о завођењу, односно јачању плутократије за време Обамине владавине иду и подаци агенције „Блумберг“ који указују да је у 2010. години на један проценат најбогатијих Американаца отишло чак 93 посто раста зарада, а да је јаз између богатих и сиромашних Американаца у 2011. био највећи у последње четири деценије и да премашио је јаз у Уганди и Казахстану, општепризнатим плутократијама. Од тада се овакав тренд само наставио и разлике су се још увећале. Разлог за ово је, како објашњавају стручњаци, то што је Тимоти Гејтнер којег је Обама, или „Ситигруп“, поставио за министра финансија одлучио да власнике капитала у фирмама са Волстрита, које је држава спасила од пропасти у потпуности, до последњег цента, обештети новцем пореских обвезника.

И други показатељи наводе на закључак да је Обамина администрација радила само у корист богатих занемарујући ниже друштвене слојеве. Двојица угледних економиста са Харварда и Принстона Лоренс Кац и Ален Кругер дошли су до податка да је 94 одсто свих нових радних места током Обамине администрације спада под категорију „хонорарних послова“ који су плаћени толико да се једва може спојити крај с крајем. Овај податак објашњава и због чега упркос званичном опорављању берзе рада, којим се Обама тако радо хвалио, није дошло и до пораста плата. Кругер, који је изјавио да је изненађен оваквим резултатом, био је од 2009. до 2013. председник Економског савета у Обаминој администрацији. Истраживање Брукингс института из новембра 2016. године показује да је током Обамине владавине сиромаштво повећано у 96 посто америчких округа. Обамин „привредни опоравак“ односио се, дакле, само на веома богате.

ПОЛИТИКА НЕПРЕКИДНОГ РАТА На спољнополитичком плану највећи Обамин „успех“ је то што је овај добитник Нобелове награде за мир постао први председник у историји САД који је све дане свог осмогодишњег мандата провео у рату. Обама је одобрио америчке војне операције у седам држава. Пре свега у Ираку и Авганистану, које је наследио од Џорџа Буша, али и у Либији, Пакистану, Сомалији, Јемену и Сирији. „Миротворац“ је током свог мандата интензивирао и „рат дроновима“ удесетостручивши и број напада беспилотним летелицама у односу на биланс Џорџа Буша. Само у 2016. на овај начин убијене су стотине цивила у пет различитих земаља, а једини разлог зашто ова бројка није већа је то што је Обамина администрација све мушкарце старије од осамнаест година класификовала као борце, без обзира на њихово стварно занимање. По таквом критеријуму, колики би био број убијених цивила у Сребреници? Још важније је да су ови ратови само они јавни, отворени, а да америчке специјалне снаге тренутно тајно делују у 138 од 193 државе, колико их признају УН. Као и у случају цивилних жртава напада дроновима, тако је и овде број ратова које је повео Обама смањен чистом статистичком манипулацијом, односно прикривањем.

Поред разарања поменутих Либије, Сирије или Јемена, ту је и уништавање Украјине и потпуно захлађење односа са Русијом. Обамина администрација не само да је имала кључну улогу, пре свега посредством свог „дипломате“ Викторије Нуланд, у рушењу власти легалног и легитимног председника ове земље, него и у њеном посрнућу у грађански рат фаворизујући шовинистичке снаге у Кијеву отворено непријатељски настројене према великом делу свог народа. Онда су уследиле санкције, гомилање НАТО снага на истоку Европе, па и протеривање 35 руских дипломата, што је урађено у тренутку када је већ јасно да Обаму у Белој кући треба да наследи човек који жели добре односе с Москвом. „Ресетовање“ односа са Русијом, које је Обама најавио на почетку свог мандата за разлику од многих других обећања није било лажно, само је било другачије од онога како га је већина замишљала – уместо детанта и партнерства, вратили смо се у најгоре дане Хладног рата. Одговоран је и за реку избеглица која је запљуснула Европу и које потичу највећим делом управо из оних седам земаља против којих и у којим је Обама ратовао.

Током Обамине владавине маха је узело и америчко шпијунирање суштински читавог света. И америчких и страних грађана, и савезничких и непријатељских званичника, политичара и државника. Када је ова афера експлодирала пред очима јавности, нити један државни или обавештајни званичник није позван на одговорност. Напротив, Обамина администрација објавила је „рат против узбуњивача“ усвајајући нове законе и спроводећи оно што називају „Програм инсајдерске претње“ који подразумева да запослени у федералним службама надзиру, шпијунирају и потказују своје колеге. У Обамино време на драконску затворску казну од 35 година осуђена је Челси Менинг (коју је Обама на крају свог мандата ипак помиловао) због тога што је поверљиве податке достављала „Викиликсу“ и Џулијану Асанжу, који већ годинама живи у својеврсном затвореништву у амбасади Еквадора у Лондону јер САД желе да им буде изручен. Ту је и егзил Едварда Сноудена, захваљујући којем је свет и сазнао да га Вашингтон прислушкује и шпијунира.

Поред свих наведених промашаја, односно лажних Обаминих обећања која, по свему судећи, није ни намеравао да испуни, ту су још и обећања да ће затворити злогласни затвор у Гвантанаму, прекинути мучење затвореника и пред суд извести оне који су најбруталније прекршили основна људска права. Обама, међутим, није успео да оствари ни две ствари које је искрено жарко желео – Трансатлантски споразум о трговини и инвестиционом партнерству и Споразум о транспацифичком партнерству.

Овај борац за слободу и демократију успео је, међутим, да пред сам крај свог мандата, уочи Божића, на мала врата и без много помпе у закон преобличи Акт о опуномоћењу националне одбране који предвиђа успостављање контроверзног националног антипропагандног центра за који многи кажу да угрожава слободу штампе. Центар за глобално ангажовање, како се званично зове ова институција, требало би да под покровитељством Стејт департмента „препознаје, схвата, разоткрива и супротставља се страној државној и недржавној пропаганди и дезинформационим напорима са циљем подривања интереса америчке националне безбедности“.

Ипак, мора се признати да је међу стварима које је Обама као успех навео у свом опроштајном говору има и истинског „тријумфа“. Под то би се могло подвести постизање споразума о иранском нуклеарном програму, чији ће коначни ефекти бити видљиви тек у будућности, отопљавање односа са Кубом и убиство терористичког вође Осаме бин Ладена. Питање је само каква особа неко треба да буде да под успех подведе убиство једног човека, па макар он био и најгори зликовац.

С обзиром на резултате његове политике намеће се закључак да је Барак Обама Нобелову награду за мир 2009. године добио за слогане с почетка текста, а не за било каква достигнућа. Или за лажи, пошто се показао као изузетно успешан и вешт лажов. Или се, можда, варамо? Његово највеће достигнуће свакако је долазак на власт Доналда Трампа. Не толико због тога што је Трамп много добар него због тога што се показало да су промене и нада у бољу будућност реални.       

[/restrict]

Један коментар

  1. zaboravio jadan da zatvori Guantanamo i ostale nelegalne zatvore po svetu.
    unisono kao nobelovac 7 zemalja tako sto je takode nelegalno napao i vratio u kameno doba cak libiju, zemlju koja je bila najbogatija kontinenta afrike. u srodstvu je sa svim predsednicima amerike a tramp nije, daj boze da nam bude bolje bez stare klape bankara i vampira.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *