И напусти Ангелис светогорску обитељ

Драгомир Антонић 

У дубокој старости упокојио се Ангелис, кувар у манастиру Хиландару. О томе како су текли дани у овој обитељи, те како се овај скромни Грк носио са манастирским тешкоћама, остало је неколико записа

У недељу 15. јануара јави ми се телефоном из Полигироса у Грчкој пријатељ Панајотис Серетис и саопшти да се упокојио Ангелис Теохарис, вишедеценијски кувар у манастиру Хиландару. Упокојио се у дубокој старости, у својој кући у Јерисосу, мирно и достојно како је уосталом и живео.

[restrict]

ОДЛАЗАК У НЕБЕСКУ ОТАЏБИНУ Панајотис прича како је Ангелис предосетио кад ће отићи у небеску отаџбину, да три дана није хтео ништа да једе, а затим је рекао ћерци Марији да оде по свештеника. Свештеник је дошао, исповедио и причестио Ангелиса. Затим је Ангелис тражио да једе, а потом да се позову Пелагија и Олга, његове свастике којима је одредио шта треба да ураде. Затим их је све отпустио, сложио руке у облику крста и отпутовао. Тих дана је у Грчкој је била велика хладноћа са снегом. Сви су се питали како ће уопште стићи до гробља. Међутим, на дан сахране снег је стао, сунце огрејало, хладноћа попустила, тако да је последњем испраћају присуствовало мноштво људи. Све је било онако како је Ангелис говорио, заврши разговор Панајотис.

Ангелис је био велики пријатељ Срба. Нема Србина коме није помогао. Иза њега је остало троје деце. Две ћерке, Димитрула и Марија, и син Христос. Христоса је послао на студије у Београд, где је учио историју. Није завршио факултет, али је научио српски језик што је и била жеља Ангелиса, вратио се у Грчку, завршио студије грчког језика и једно време радио као професор у гимназији у Јерисосу. Касније се оженио и отиснуо у предузетничке воде.

У „Печату“ број 366 објавио сам причу о односу првог епитропа Никанора, ове године ће бити тридесет година како се упокојио, и кувара Ангелиса. Ево неколико реченица из тог текст.

„Штедљивост старца Никанора била је свима добро позната, али је највише мука задавала кувару Ангелису Теохарису. Кувар је био приморан да неколико пута недељно тражи требовање, тј. да наручује намирнице за спремање ручка и вечере у манастиру. Било коју количину да Ангелис наручи, Никанор би умањивао. То је кувару причињавало велике муке јер је осим калуђера требало нахранити и свакодневне госте. Кувар се сналазио онако како се сналазе сви кувари на свету. Богорадио би и стално преувеличавао потребне количине намирница или узимао од рибара све што би му понудили, а кад би дошло до плаћања наручене рибе, нестајао у замршеним манастирским ходницима. Старац би се носио са говорљивим Грцима, његово лепо лице би се зацрвенело, плаве очи упрле према небу. Ритмично дизање и спуштање руку уз стално хуктање састављено од узвика: ух, уф, говорило је на каквим се мукама налазио. Резултат је увек био исти. Рибари су уз грају весело одлазили, а старац би кретао да тражи Ангелиса. Овакве представе биле су уобичајене и на њих су пажњу обраћали само они који би то први пут видели.

 

НИ РЕЧИ О СОЛУНСКИМ КУВАРИМА „Старчева заједљивост према кувару огледала се и у сталном хваљењу како је на неком другом месту, поготову у Солуну, јео јефтину а посну храну. Разговор би уприличио у присуству угледних гостију у тренутку кад би Ангелис износио ратлук, ракију и кафу, уобичајено послужење за све посетиоце манастира. Ангелис би знао праву намеру приче, али би ћутао. Никад пред гостима није коментарисао. Поштовао је Старца. Прегањање је трајало годинама док једнога дана не пуче глас у манастиру да старац Никанор, кад је на путу, једе јела са месом. Гласина као гласина дође, нанесе штете и прође. Траје таман онолико док се нека друга гласина не појави. Али ова гласина потраја дуже него што је било уобичајено, па крену истрага. Утврди се нешто о чему нико није ни сањао. Кувари у солунским ашчиницама су да би привукли светогорске калуђере рекламирали да уз попуст припремају посну храну. Не би било необично да су они тако и радили. Али како би њима припремање посне хране био додатни трошак, јер кад нема калуђера слабо би се продавала, они су прибегавали једноставном трику. Кад би калуђер наручио храну по избору, они би из куваног јела извадили месо и у тањир сипали само додатке. Поврће кувано са месом, дакако, имало је бољи укус, који је нарочито пријао испошћеним калуђерским стомацима. Они су уживали у храни не знајући да крше једно од строгих монашких правила. Ствар је, претпостављате, открио Ангелис. Све се завршило тако што Старац више није хвалио умеће солунских кувара. Ни други калуђери нису више причали шта су и како јели кад би их пут одвео изван манастира. Убрзо је прича заборављена и манастирски живот се наставио уобичајеним током.“

Нека обојици Господ подари рајско насеље!    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *