Дијалог без возног реда

Пише Никола Врзић

Чему је имао да послужи састанак председника и премијера Србије и „Косова“ у уторак увече у Бриселу, да ли је на том састанку Европска унија била у функцији молиоца, и како је време почело да ради у корист Србије?

Европска унија реаговала је хитро колико може па је већ 11. дана после звецкања возом и много опаснијег звецкања оружјем на граници коју би да, као државну, успостави између Косова и остатка Србије, уприличила састанак у Бриселу између председника и премијера Србије (Томислава Николића и Александра Вучића) с једне стране, ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини у средини, и председника и премијера тобожњег Косова Хашима Тачија и Исе Мустафе, с друге стране. Разговарали су одвојено, па на заједничкој вечери у уторак у Бриселу и сви скупа, и на крају се разишли уз договор који су прекршили већ сутрадан, а можда још и исте вечери, ако је веровати споменутој ЕУ шефици, комесарки Могерини.

[restrict]

ПРИЧА О РАТУ Ова рунда српско-албанске нормализације ненормалног, као што је познато, али је на контекст свеједно потребно подсетити, уследила је након што је дијалог о тој нормализацији (ненормалног) запао у дубоко коматозно стање – некако, баш када је на дневни ред дошла реализација компензације Србији за формално препуштање севера Косова Приштини, формирање Заједнице српских општина предвиђене Првим бриселским споразумом – и након што су прошле недеље наоружани косовски Албанци, у униформама специјалне јединице РОСУ, извршили десант на север Косова како би спречили долазак српског воза на линији Београд – Косовска Митровица, наоружаног само српским светињама с Косова и Метохије…

Епизода с возом – опет, као што је познато, а и писали смо о томе прошле недеље – изазвала је тешко згражавање у српској јавности, али не због тога што су на путнички воз осликан свецима потегнуте дуге цеви и фантомке већ због чињенице да је овако осликан воз упућен на Косово, што говори да јавност која се тако згрозила можда и није српска колико звучи, но добро. А нарочито згражавање изазвао је одговор председника Србије Томислава Николића – „ако буду убијани Срби, да“ – на питање да ли је Србија спремна да пошаље своју војску на Косово и Метохију, који је – Николићев одговор – протумачен као звецкање оружјем (иако су оружје потегли само косовски Албанци, али то оружје нису приметили ови који су се згрозили Николићем, или им оно једноставно не смета већ га сматрају за природну појаву), уз пропратне тврдње („Блица“) да је „Вучић забранио Николићу да прича о рату“ иако су, како смо показали прошле недеље, и Вучић и Николић изрекли косовским Албанцима истоветно упозорење да не дирају тамошње Србе, што је детектовала и приштинска „Коха диторе“.

Елем, или је „Блиц“ објавио још једну лажну вест или пак Вучић нема баш никаквог утицаја на Николића (иако Николићева председничка кандидатура, за коју је он већ изразио заинтересованост, зависи од Вучићеве подршке, тако да ова могућност баш и нема смисла), тек, овог уторка у Бриселу Николић је поновио: „Нисам рекао да ћу послати војску ако буде инцидената, већ ако буде убијања Срба. Свим средствима ћемо бранити ако почне убијање људи на Косову… Не знам да ли постоји неки Србин који не би ишао у рат ако би то било потребно. Рекао сам и пре тога, онај ко би да ратује, дабогда му се ратовало у глави. Али онај ко не мисли да ратује за своју земљу, тај не може да живи ни у Белгији, ни у Француској, ни у Немачкој, па ни у Србији.“

 

ТЕМА САСТАНКА Са оваквим уводом, није много домишљатости потребно да би се закључило шта је била (основна) тема састанка одржаног у Бриселу у уторак увече. Био је то састанак чија агенда није била унапред саопштена – неуобичајено – што значи да на столу није био никакав нови папир, нити се расправљало о старим папирима и мртвим словима на тим папирима, већ је београдске и приштинске званичнике Брисел призвао у покушају да (колико-толико) утиче на смиривање настале ситуације. О томе не сведоче само речи премијера Вучића изговорене уочи састанка – „Желим да замолимо ЕУ званичнике да не пружају подршку довођењу оружја и оруђа тамо где му није место, а све остало, друге теме, дешаваће се неки други пут“ – већ и саопштење ЕУ комесарке Могерини која је после састанка, уз уобичајену бујицу бирократских бесмислица о лидерству, визији, посвећености и ангажовању и питањима од узајамног интереса, открила и да су окупљени разговарали „о развоју (догађаја) претходних дана, договорили (смо се) да оставимо тензије иза нас и да се фокусирамо на предстојећи посао“, те да су се две стране договориле да наставе дијалог „у духу поштовања, сарадње и узајамног разумевања… Одлучили смо да имамо серију рунди дијалога на високом нивоу, почевши од наредних дана“.

Важна напомена: овом приликом, за разлику од претходних прилика када је Европска унија била надмоћни фацилитатор дијалога Београда и Приштине, који је у својој руци држао и нож и погачу уцењујући и нас и њих (више нас него њих) варљивом перспективом ЕУ интеграција, за разлику дакле од тих претходних прилика, овога пута ЕУ није у својим рукама имала ту врсту уцењивачке моћи јер, једноставно, после брегзита не може више ни да се претвара да има нешто да нам понуди, нити ће то моћи у догледној будућности а можда и никада више, и то ју је аутоматски ставило у позицију некога ко, уместо да нам прети неком врстом одмазде ако не будемо мирни и добри, сад мора да нас моли да будемо мирни и добри јер јој (баш као и нама, али то је друга тема) нови удар на њену стабилност, а стабилна је колико и пословична кула од карата, није потребан ни најмање.

 

ТАЧИЈЕВА ПРЕТЊА Имајући дакле такво стање ствари у виду, вероватно да не треба нарочито да нас чуди што је, такорећи одмах по изласку са састанка посвећеног спуштању тензија на коме је договорено да се тензије не дижу, Хашим Тачи припретио, наравно, првенствено вођен сопственим политичким потребама и унутрашњим претњама: „Ми смо поновили и да они који су покренули воз са националистичким мотивима из Србије ка Косову не би требало да се понашају као голубови мира, већ да се уздрже од таквих акција у будућности јер ће Косово реаговати у складу са својим законима.“ На ову Тачијеву претњу Србија је одговорила тако што је РТС објавио да незванично сазнаје да је „премијер Вучић тражио од Могеринијеве да јавно реагује и осуди непрофесионално и неодговорно понашање албанске стране“ – дакле, РТС је ову информацију добио или од Вучића или од Могеринијеве, а ми нагађамо да је то био Вучић – „а ако се то не догоди, то ће бити јасан знак да Албанци не желе никакав разговор већ да желе по сваку цену да угрозе крхки мир и стабилност“, на то је Могеринијева изразила неодређено жаљење што је не слушају – „Битан исход сусрета био је да се превазиђу затегнутости и да се уздржи од коментарисања расправе у јавности. Жалимо што се сви нису тога држали и позивамо их да се уздрже и напредак надограђују на јуче постигнутим договорима“ – убедљиво и још једном демонстрирајући све уочљивију раскош потпуне немоћи Европске уније.

 

БУДУЋНОСТ ДИЈАЛОГА Управо нас то и доводи до суштине ове приче, до питања куда иде овај дијалог који ће се, како је најављено, а и ми то већ споменусмо, наставити ускоро. Куда, дакле, иде бриселски дијалог? За Хашима Тачија одговор је једноставан, ка српском признању независности Косова (и Метохије), „корак по корак кроз преговоре“.

Али вратимо се мало уназад. Тачи јесте потпуно у праву када каже да је овај дијалог, о нормализацији односа Београда и Приштине, управо томе имао да послужи, том пузећем српском признавању независности Косова које је и имало да буде крунисано формалним српским признањем. Прелазна етапа ка том циљу били су споразуми постизани у време Бориса Тадића и, нарочито, Први бриселски споразум којим је – а наступило је већ време премијера Ивице Дачића и првог потпредседника владе Александра Вучића – Србија препустила независном Косову и север наше јужне покрајине. Требало је, по замисли архитеката косовске независности, да после Првог уследи и Други бриселски споразум којим би се Србија сагласила са уласком Косова у Уједињене нације, а потом и српско признање независног Косова које би до тада заиста и представљало тек пуку формалност.

У међувремену, међутим, од те 2010. године када смо, захваљујући Борису Тадићу и његовом шефу дипломатије Вуку Јеремићу, косовско питање из Савета безбедности УН преместили у надлежност Европске уније и САД, свет се (неповратно) променио, толико да чак и русофоб као што је Збигњев Бжежински, најпознатији амерички геостратег, признаје да Сједињене Државе више нису једина светска суперсила већ су их три, то јест и Русија и Кина. Четвртог играча – Европске уније – у том троуглу нема, и нема је из сасвим очигледних разлога; једноставно, опхрвана сопственим проблемима и крајње неизвесном будућношћу, Европска унија одавно више није фактор који се пита о било чему нити је, безуспешно покушавајући да се одржи на окупу, у стању да себи привуче било кога, што ће рећи да више нема ни моћ подмићивања.

Ова нас дијагноза тренутног стања враћа на будућност дијалога Београда и Приштине. Са Европском унијом која више ничиме не може ни да нас подмити нити да нас уцени да бисмо Косову подарили још независности, с администрацијом Доналда Трампа у Америци која је већ ставила до знања да је се европске (не)прилике нимало не тичу, те се ни са те стране не треба надати нарочитом притиску на даље уступке Косову, и с Русијом и Кином чврсто на нашој страни, чији је утицај при томе на светској сцени растао чак и док су Европска унија и САД имале воље и колико-толико снаге да се томе супротставе, сваки даљи српски корак ка учвршћивању тобожње косовске независности био би потпуна велеиздаја и потпуна лудост истовремено. Зато што је време почело да ради за Србију, за Тачија више не. Његово је прошло.

Све би то у пракси требало да значи да у Брисел отпутујемо када нас позову, то је трошак који још можемо да поднесемо, али да тамо више не пристајемо ни на шта него да инсистирамо на испуњавању онога што су нам остали дужни, на слободи кретања и на Заједници српских општина, за почетак. А онда, крену ли руско-амерички односи путањом која се прижељкује и најављује, можда и да затражимо повратак наше војске и полиције на Косово и Метохију, у складу с Резолуцијом 1244. И да у међувремену, чувајући брижљиво односе које с Русијом и Кином већ имамо, покушамо да Доналду Трампу укажемо да су наши и његови непријатељи, заправо, исти: Клинтонови и остали клинтонисти, и радикални исламски терористи с којима смо ратовали и у Босни и на Косову а Трамп их је у свом инаугурационом говору, и то само њих, означио као непријатеље своје Америке и цивилизованог света, најављујући ојачавање старих и, што је за нас важније, ковање нових савезништава у борби против те пошасти. Представник Републике Српске у Вашингтону Обрад Кесић, као што пишемо у овом броју „Печата“, изјавио је да му је шеф Трамповог кабинета Рајнс Прибус поручио „ми волимо Србе“, што (наравно) не треба прецењивати, али ни сасвим потцењивати, већ пре свега схватити као прилику, с каквом раније нисмо били суочени, да ову (декларисану) наклоњеност продубимо, рецимо, тако што ћемо – пошто смо простудирали Трампово окружење и схватили да он збиља јесте окружен националистима и увереним хришћанима као што га оптужују, и да људе по дубини своје администрације он не бира из прокажених глобалистичких тинк-тенкова као што је досад било уобичајено већ из алтернативних, десничарских и конзервативно-хришћанских медија као што је „Брајтбарт“ – управо том „Брајтбарту“, „Лајфзети“ (интернет-порталу који на ужас етаблираних медија први добија прилику да на конференцији за штампу у Белој кући постави питање) и њима сличнима приступимо, на пример, документацијом о клинтонистичко-џихадистичким злочинима против Срба у Босни и на Косову и Метохији (одсечене српске главе, срушене и спаљене цркве и манастири…), уз питање које бисмо поставили и њима и Трамповој администрацији: хоћете ли, док се с клинтонистима и џихадистима обрачунавате у Америци и широм света, њихова балканска чеда наставити да подржавате, и то док релевантна истраживања показују да управо Косово и БиХ, што се европских држава и државоликих творевина тиче, Исламској држави дају највише свеже крви? И да не дужимо. Ни времена ни разлога за даље попуштање више немамо, пред нама је прилика да догађаји коначно пођу у нашу корист. Најмање што можемо да учинимо јесте да ту прилику покушамо да искористимо, па како нам Бог да.          

[/restrict]