Почетна / Колумне / Данас је универзитет мртав

Данас је универзитет мртав

Специјално За „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Да ли је универзитет убила култура предузећа?

Универзитет не треба да даје посао, који је данас ионако флексибилан и несигуран. Он треба да образује учена и способна људска бића, свесна своје историје и своје перспективе. Тако нас учи још од 1867. филозоф Џон Стјуарт Мил.

Тако је говорио те далеке године Мил у ректорату Универзитета Светог Андреја: Универзитет није осмишљен да пружи знања која омогућавају одређени начин зараде за живот. Његова сврха није да припреми и опреми вештинама лекаре, инжењере или адвокате, већ треба да образује учене и способне људе. То је речено још 1867. (у години у којој је објављен, у ироничном обрту историје, „Капитал“ Карла Маркса). Милов говор изгледа, када се данас чита, као немилосрднa тирадa против корпоризације универзитета којa се одвија у Италији и не само у Италији. Универзитет – упозорава Мил – не треба да обезбеди радно место, флексибилно и несигурно: мора, међутим, да образује људска бића способна и учена, а ми додајемо, свесна своје историје и својих перспектива, својих корена и својих пројеката, тј. мора да школује мислеће главе са критичким мишљењем, а не само пуке калкуланте, дакле главе које ће моћи, ако је потребно, да оспоре поредак интегралног фалсификата људског постојања који данас преовладава. Циљ универзитета је, према Милу, да се подстакне развој слободног индивидуалног размишљања. Корист од тога је у томе што формира људе који не служе тек тако било чему или било коме, то јест они су слободни у највишем смислу те речи. „Telos“ универзитета – у речима Мила – јесте да промовише развој „образованих и способних људи“. Нагласак је на „култури“, на „способности“ да буде у свету и, пре свега, на „људским бићима“. И сам избор факултета у складу са могућностима запошљавања које се нуде – сугерише Мил – представља заблуду. Универзитет не служи томе. Схватати га тако, значи погрешно га тумачити, стрмоглављујући се у остварење корпоризације стварности и свести. Уосталом, ко би се икада „уписао“ на Платонову Академију или у Аристотелову Гимназију, због конкретне могућности „налажења посла“?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *