Бриселска еврократија ушла је у своју 1943. годину

Светски трендови 2017

Пише Слободан Јанковић

Да ли после 2016, у којој се свет нашао на ивици Трећег светског рата, улазимо у период локалних сукобљавања и потреса током стварања новог светског – мултиполарног – поретка?

Свет је у сталном копрцању и променама, ништа ново, nihil novi sub sole. Промена духа, светске политике, изненадила је и обрадовала многе. Иако је историја човека упорно бирање између добра и зла, живот по Богу или опсесивна потрага за моћи, савременици су најчешће затечени у времену рушења поретка. Колико ли их је само поверовало, а многи одбијају још увек да прихвате да свака људска творевина, па била то и ЕУнија, није вечна и да има кончину. Бриселска и берлинска еврократија, попут некадашњег Трећег рајха, ушла је у своју 1943. и сада је само питање хоће ли се прво распасти или ће се преобразити у неколико целина које се ротирају око Берлина, правог средишта ЕУтопије након брегзита.

[restrict]

ЈОШ НИЈЕ ДОШАО КРАЈ ЛУТКАРИМА Фамозни Нови светски поредак се пред нама растаче. Нови светски поредак је заправо најновији, и односи се на период од отприлике 1990. године до наших дана. Њему претходи хладноратовски, а пре тога европоцентрични, који је путем колонијалних оснивања и ширења масовне производње први и постао светски. Неверица у његово окончање везана је са веровањем у несаломивост моћи финансијских магната, власника и контролора великих транснационалних корпорација, који путем новца, неформалних центара моћи попут Билдерберга, Трилатерале, Савета за спољне послове, људи у тајним службама и полутајним друштвима контролишу политичаре. Још није дошао крај луткарима, које неки зову светском закулисом, али очигледно и они трпе озбиљне поразе. Уосталом, њихове замисли су пропале убрзо након Првог светског рата, али делимично и након Хладног рата. Смиља Аврамов на то указује у књизи Трилатерала, Карл Хаусхофер о пропалој иницијативи за стварање светске владе после Првог светског рата (везано за идеје друштва округлих столова о англоамеричком глобалном управљању, које не именује у самој књизи) успут наводи у Геополитици Пан-идеја (1931).

Већ је 2015. показала крхкост ЕУније – пројекта цивилног крила НАТО. У 2016. са наставком мигрантске кризе, распадом заједничке политике азила и механизама за борбу против илегалне миграције само полуслепи фанатици нису могли да увиде сву лабавост и натрулост западоидизованог Запада (како га је дефинисао Зиновјев). То је свет краја свих идеологија осим оне о свеопштем ограничењу суверенитета државе, свет растакања свих заједница, права све новијих и первертиранијих мањина науштрб хришћанства, а онда и науштрб традиционалних заједница. То је друштво безобалног материјалног богаћења све уже мањине на рачун осиромашења већине човечанства.

После брегзита, победе Доналда Трампа, упркос свег закулисног и окултног припремања кандидата постмодерног естаблишмента, тесне победе евроунијатског кандидата Ван дер Белена у Аустрији и пропасти референдума у Италији децембра 2016. очекује нас и највероватнији пораз евроунијатске политике у Француској на наредним председничким изборима априла ове године. Од три главна кандидата само Макрон је еврократа, Марин ле Пен и Франсоа Фијон истичу програм сарадње са Русијом и повратка (дела) суверенитета нацији. Међутим само Ле Пенова има изразит суверенистички програм, док је Фијон наслоњен на кругове који су склони и сарадњи са Британцима. Дакле пред Француском су три могућности: наставак ЕУтопије, самостална Француска или војна сарадња са Уједињеним Краљевством у Африци.

 

ТАЛАСАЊЕ ЛИБЕРАЛНЕ БАРУШТИНЕ Холандски избори су заказани за средину марта 2017, а холандски министар спољних послова је према новом обрасцу клинтоноваца (израз Саше Адамовића) без икаквих доказа изјавио да се плаши руског хаковања, тј. намештања избора сајбер нападима преко интернета. Како све анкете у тој земљи показују, Странка за слободу (ПВВ) евроскептика Герта Вилдерса треба да појединачно освоји највише гласова. Tаласање либералне баруштине у Ден Хагу, Амстердаму и Ротердаму би као и у САД било пропраћено антируском хистеријом и оптуживањем Москве да поништава вољу (неолиберала клинтоноваца) бирача. Ипак, без обзира на евентуалне промене, Холандија је дуго извозник западњаштва, и неке важније промене у смислу односа са Русијом и последично Србијом не могу се очекивати. Тако је значај ових избора превасходно у судбини ЕУ.

Повратак традиционалним вредностима започео је на европском истоку, прво у Русији коју је западни неолиберални, најбољи од свих светова, необуздано мучио 1990-их уз саучешће најгорих апаратчика из бивше совјетске ере. Уследило је буђење у кредитима, односно економским и друштвеним реформама даваним Мађарској и Пољској. У Пољској се то симболично види и кроз религијску церемонију проглашења Христа за краља од стране католичке цркве. Одбијање дела чланица да примају мигранте по систему квота наговестило је касније званичније предлоге Норберта Хофера у Аустрији, те словеначког председника Борута Пахора и некадашњег шефа дипломатије Словеније Димитрија Рупела преформатирања бриселске уније и наставка њене институционалне кризе.

Уз одобравање европских, већим делом германских, технократа немачка влада настоји да створи сједињене европске државе, неку врсту федерације у којој би Немачка била појединачно најјача и најутицајнија чланица. У томе она има отпор Италије (традиционално под утицајем Британаца), затим Пољске стално сумњичаве према Немцима и Русима, а од наредне године и Француске и старог трговачког центра Холандије. Мађарска, иако није антигермански настројена, не може да се препусти неолибералној, анационалној, бесполној и трансродној Немачкој. Осим тога и део анационалних финансијских прекоатлантских барона не жели велику и уједињену ЕУнију. Они преко својих гласноговорника већ неколико година подижу, сасвим оправдане, захтеве за стварањем барем две валуте у ЕУнији, што иде паралелно с причом о стварању ЕУ у више брзина.

 

МОДИФИКОВАНА ЧЕТВРТА ЈУГОСЛАВИЈА Лондонски Сити и Велика Британија институционално блокирају ЕУнију тиме што су се званично определили за напуштање бриселских чиновника, али сам процес раздруживања не започињу. Тако званични и незванични Лондон имају сва права, а готово никакве обавезе (мада су и претходно деловали као повлашћена чланица). То је и објашњење што Немачка и Француска сазивају неформалне скупове ЕУ (како не би звали Британце што још увек морају у званичним оквирима). Без одласка Енглеза, Немачка свој план не може да оствари. Већ од краја августа и самита тадашњих лидера Немачке, Француске и Италије крај острва Вентотене најављена је и формално успостављена Европска агенција за границу и обалску стражу (The European Border and Coast Guard Agency) као корак ка деценијама најављиваном стварању заједничких војноодбрамбених структура ЕУније. Осим тога, мигрантска криза и талас терористичких напада убрзали су одраније започет процес умрежавања обавештајних агенција и стварања мега база података (кроз реформу Евродака, и прикупљања биометријских података) за тоталнију контролу становништва ЕУтопије.

Нерешавање мигрантске кризе, несметани прилив махом црначких миграната преко Италије у Унију, те несарадња с Турском која наставља да прети пуштањем дела тромилионске масе миграната на њеној територији, само погоршавају кризу коју евро-Немци третирају тако да јача поделе у сопственом друштву. Заправо наредна влада Меркелове биће највероватније и последња након које ће бити могућа и алијанса деснице. Заправо, демографски трендови уз кризу идентитета и вредности, постхришћанско и антихришћанско и антинародно деловање ЕУ ће на средњи рок довести до појачаног сукоба досељеника и старих Европљана, који већ сада местимично и спонтано избијају.

Избори у Француској, процес јачања суверенитета у земљама Вишеградске групе које су мета немачког економског колонијализма и неумитан пад главне еврофилске странке у Италији, Демократске партије, направиће уз већ трајну економску, мигрантску, сада и институционалну и идентитетску кризу велики притисак на Ангелу Меркел и њену коалицију. У њеној последњој влади која треба да се формира након следећих избора покушаће да наметне и убрза процес трансформације ЕУ. Ту нема места Србији. Стварање федерације подразумеваће понуду мање вољним чланицама да остану у другом кругу Уније, ако такав и опстане, или у најгорем случају у источној регији према америчком пројекту који су прихватили и поменути словеначки политичари. Била би то модификована и нестабилна четврта Југославија која би, као и прве две, била заснована на присилном јединству међусобно неускладивих политичких заједница, што по правилу доводи до распада.

 

ФЕДЕРАЦИЈА НА АНТИРУСКОМ СЕНТИМЕНТУ Француска неће моћи да остане као другостепена чланица нечега. Стога је питање да ли ће прво доћи до распада Уније или ће се прво формирати федерација? Та федерације ће, ако је буде, сва је прилика бити заснована на антируском сентименту и идеологији која је поражена на председничким изборима у САД. Она ће опомињати Русију због непоштовања идеологије ЛГБТ, због руског успостављања утицаја на Блиском истоку. Европска федерација за коју се залаже и нови аустријски председник наставиће политику снажног уцењивања Србије и подршке албанским сецесионистима на Косову и Метохији, те опстанку БиХ. Једини спољнополитички успех који Унија себи приписује јесте ситуација на Балкану. Сада се, уз величанствену прославу Светог Стефана, тј. дана Српске, и претходно одржаног референдума круни и једини успех еврократа.

На Блиском истоку пропали, тзв. мировни израелско-палестински процес може добити свеж ваздух кроз поновно укључење Јордана, у било ком облику, као гаранта палестинских Арапа. Израелу би одговарало да у општој блискоисточној пометњи понуди да Јордан преузме заштиту Арапа на територијама окупиране Западне обале које Израел не намерава да анектира. Та промена може узети наравно више година, али је могућа његова најава од 2017. након вероватног неуспеха руске и француске мировне иницијативе.

Коначан пад такозване Исламске државе у Ираку и Сирији, те пораз наследнице Нусра фронта и низа мањих терористичких милиција које подржавају Катар, Саудијска Арабија, Француска, Британија и САД ове године отвориће озбиљнију кризу у Сирији и Ираку. Када у Сирији остану територија под контролом владе у Дамаску, територија коју држе Курди и језичак на северу уз Турску у којој су туркоманске милиције и турска војска, поставиће се питање уређења те земље. Турци и Курди неће бити спремни да се одрекну територија које контролишу. Остаће питање и незадовољства дела сунита. У тој ситуацији Башар ел Асад ће вероватно понудити неку врсту федерације како би сви очували нешто од онога што су стекли у рату.

У Ираку, насупрот Сирији, Курди и Турци сарађују, али та сарадња ће спласнути око Мосула и питања контроле нафтом богатог Киркука (који од 2014. обезбеђују курдске снаге Пешмерге). Руско-турско-иранска сарадња ће ту бити стављена под знак питања. Курде подржава и наоружава и Израел. Сиријска федерација уз курдску и турску јединицу могла би да буде формула која би гарантовала компромис Сирије, Русије и Турске, непознаница је Ирак у коме Иран има знатан утицај, што не одговара ни Британцима, али ни центрима моћи у САД које ће Трампов тим покушати да контролише.

 

ФИЈАСКО И НА ЈУЖНИМ ГРАНИЦАМА Северна Африка остаје крхка уз Алжир који очекује формална транзиција власти након смрти Бутефлике, и Либију у којој Египат покушава да се наметне као регионална сила у сукобу са подељеном ЕУ. ЕУ ни ту не може да оствари већи успех, па ће без подршке и уз саботирање Велике Британије, наставити да доживљава фијаско и на јужним границама. Саудијска Арабија ће покушати да формализује уједињење са неколико заливских монархија, али је озбиљно ослабљена неуспехом у Јемену и у Сирији, те наставком иранског утицаја у Ираку. Стога ће се продужити њено наслањање на САД и Велику Британију.

На Далеком истоку Трамп може вратити филипинског председника сарадњи са САД. Трампа не интересује кршење људских права филипинских нарко-дилера и других криминалаца, па за разлику од Хилари Клинтон и Обаме може да се договори са новим вођом у Манили.

Већи део јапанске политичке и економске елите, удружене у Јапанској конференцији (Нипон Кајђи је назив организације која окупља и премијера, већину министара, бројне власнике јапанских компанија), годинама настоји да изнесе измене у Устав који су им наметнули Американци и промени првенствено одредбе које се тичу улоге војске (заправо омогућавање стварања војске, јер Јапан има само Јапанске одбрамбене снаге, које се формално заснивају на дефанзивној војној техници), цара који треба да има непосреднију улогу у вођењу државе, а не строго симболично као сада, и одредбе које се односе на колективна и појединачна права. Јапанска елита би хтела да у Уставу усвоји примат права заједнице над индивидуалним правима. С обзиром на то да Трамп жели да обузда Кину на два поља: 1) да угрози наставак њеног даљег привредног раста науштрб америчке производње и 2) да предупреди њено даље војностратешко јачање на северном Тихом и у Индијском океану. Осим мера економске политике које најављује у САД, он може ући у авантуру неизвесних и потенцијално изузетно опасних последица, која би подразумевала укључивање Јапана у војну трку, потенцијално и њен улазак у круг нуклеарних сила. То би дугорочно повећало шансе за избијање рата на Далеком истоку.

Африка остаје објекат светске политике и најнестабилнији континент који има најбржи демографски раст и који наставља мигрантску кризу европских земаља.

На светском плану, поготову на европском континенту, током године наставиће се криза поретка кроз стварање мултиполарног света у коме ће САД, Кина и Русија бити велике силе уз неколико јаких држава које ће имати већу слободу акције и настојати да наметну и прошире свој утицај. То ће бити Јапан, Иран, Нигерија, делимично Индија и потенцијално Бразил и Јужноафричка Република уз несразмеран утицај Уједињеног Краљевства. Европска унија се нашла између блискоисточног хаоса, нестабилне Турске, Русије као силе која је носилац и заштитник хришћанства и традиционалних вредности и англоамеричког савеза, укотвљена у сопствену морално-економско-институционалну кризу из које нема доброг решења осим оног које нуде Марин ле Пен, Хајнц Кристијан Штрахе и делимично вође италијанских Лиге севера и Покрета пет звезда (странке која би пре сопственог распада добила изборе у Италији ако би били расписани наредне године).

После 2016, у којој се свет нашао на ивици Трећег светског рата, улазимо у 1943. годину ЕУније, у период локалних сукобљавања, и потреса током стварања новог светског – мултиполарног – поретка.   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *