Зона сумрака: Терет запаљене амбасаде

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Да ли билатералне односе Србије и САД оптерећује само паљење дипломатског представништва Вашингтона у Београду 21. фебруара 2008, или, можда, постоји још неки проблем? Да ли америчка амбасада треба да има улогу Врховног суда у Србији? Некима је то „сасвим логично“

Многи су у Србији са задовољством дочекали признање које је команданту Југословенске војске у отаџбини Драгољубу Михаиловићу одао амбасадор САД у овој земљи Кајл Скот пошто је отишао у Прањане и похвалио његове снаге за спасавање више од 500 америчких пилота међу којима су, готово је сигурно, били и они који су на Ускрс 1944. и у десет других прилика бомбардовали Београд и нанели више штете него Немци три године раније. То је, из америчке перспективе, симбол пријатељства наше две државе: они су нас бомбардовали, а ми смо их спасавали. По логици Кајла Скота, вероватно је требало да исти третман обезбедимо и америчким пилотима који су нас бомбардовали 1999, али, ето, нисмо. Нисмо са истим жаром и трпељивошћу прихватили ослобађање од Милошевића и Косова као што смо били прихватили ослобађање од Немаца.

[restrict]

Но то по његовом мишљену не оптерећује билатералне односе две земље. Не оптерећује га ни смрт Милице Ракић и остале деце. Ни погибија више од 2.500 цивила. Ни рањавање више од њих 6.000. Нити „паљење“ скоро хиљаду објеката широм земље. Односе не оптерећује ни отворено непријатељски став Вашингтона током последње деценије 20. века и, на пример, помоћ хрватској војсци у протеривању крајишких Срба. Не оптерећује их ни перфидније непријатељство којем смо сведоци у прве две деценије 21. века и отимање Косова. Не. Односе оптерећује несрећно паљење амбасаде САД у Београду које је уследило после свега наведеног а у знак револта због проглашења независности јужне српске покрајине. Ово сазнајемо из коментара амбасаде поводом одлуке Апелационог суда којом се укида пресуда Вишег суда у Београду и предмет против оптужених враћа на поновно суђење. „Ми поштујемо владавину права у Србији, али овај случај још није окончан од 2008. године и оптерећује наше билатералне односе. Понављамо позив за свеобухватно испитивање чињеница и очекујемо да ће правда бити задовољена у најкраћем могућем року“, наводи се у реаговању амбасаде које су пренели медији у Србији. Да ли Стејт департмент има исти став и према „паљењу“ кинеске амбасаде у Београду за које су одговорни Пентагон, Ленгли, Монс или ко већ? Колико год дегутантно све ово било, ипак је сасвим очекивано. Само би идеалистичку будалу оперисану од сваке могућности да реално сагледа овај свет поменуто могло изненадити. Иако ово није ништа ново, то није разлог да се над тим не згражавамо.

Није ново ни да САД верују да имају пуно право да се мешају у рад српског правосуђа и да врше притисак на њега. Како то сада раде? Тако што доводе у сумњу одлуку Апелационог суда који је проценио да првостепени поступак није спроведен на задовољавајући начин и затражио обнову процеса. Овим, важно је напоменути, оптужени нису осуђени, али нису ни ослобођени кривице. То је сасвим легитимна и нормална етапа на путу ка „задовољавању правде“ које Стејт департмент толико нестрпљиво очекује. Зашто онда, ако им је до „задовољавања правде“, критикују ту етапу? Врло је једноставно: критиковањем судске одлуке у процесу који је још у току, што је у најмању руку непристојно и непримерено посебно за страног дипломату, они шаљу сигнал о томе какав исход желе – казну по кратком поступку. По њиховом схватању, то је, можда, правда, али у очима нормалног човека то се може назвати само одмаздом. У крајњој линији, ако бисмо тако поступили, какву бисмо оцену могли да очекујемо у наредном извештају о „напретку“ од Европске уније? Да не говоримо о поглављима 23 и 24 у преговорима о приступању Унији. Шта би наши партнери и пријатељи из Брисела мислили о земљи у којој притисак на правосуђе не врше само њени политичари него и стране дипломате? То је сасвим супротно од онога што они од нас декларативно траже – правичан и непристрасан судски поступак. Већа трагедија од мешања страних дипломата у наше правосуђе јесте чињеница да домаћи „експерти“ сматрају да је то „сасвим логично“, као што рече бивши амбасадор Србије у САД Иван Вујачић. Он човек то сигурно зна, јер се онолико мешао у рад америчког правосуђа док је службовао у Вашингтону.

Али у свему овоме постоји и нешто релативно ново, а то је да САД „поштују“ владавину права у Србији. И то је нешто, премда је праћено везником „али“! А ново је и добро и то што нам траже да зарад „растерећења односа“ поново палимо своју скупштину. Макар за сада. Свака им част!          

[/restrict]