Зона сумрака – Бесконачно надокнађивање мандата

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Адвокатура би требало да буде саморегулишућа и независна професија, независна од било каквих спољашњих утицаја, посебно политичких. Дошло је, међутим, време да су и адвокатима потребни адвокати и да ред у њиховим удружењима заводе судови. А ко ће онда нас да заступа?

Борба за права малих спрам великих је ствар витештва. У данашњем глобализованом капиталистичком свету потреба за заштитом малих предузетника спрам гаргантуанских корпорација које прождиру све што им се нађе на путу делује као већи императив чак и у поређењу са борбом за основна радничка права на почетку индустријализације и прве фазе капитализма у 19. веку. Због тога, на први поглед витешки делује и амбиција председника Адвокатске коморе Београда Слободана Шошкића да у одбрану узме мале, појединачне адвокатске канцеларије и заштити их од „адвокатских корпорација“. Декларативно због борбе за обесправљене, Шошкић је врло чудноватим маневрима прогурао Статут који предвиђа да право гласа у Комори имају само „независни“ адвокати. Овим је укинуто право гласа „зависних“ адвоката, односно оних који раде у партнерским канцеларијама и, суштински, они за које се тврди да су обесправљени постали су још обесправљенији. Да се вратимо на претходну паралелу, ово је као да су синдикати некоћ укидали право гласа радницима запосленим у фабрикама за чија су управо права тврдили да се боре. Уставни суд препознао је ову неправду, увидео да су по три основа прекршена уставна права грађана (забрана дискриминације, једнакост грађана пред законом и право на учешће у јавним пословима) и донео привремену меру којом се Адвокатској комори Београда (читај Шошкићу) налаже да врати на списак избрисаних око 160 адвоката.

[restrict]

Није потребно бити адвокат, нити натпросечно интелигентна особа, па видети да овде нешто није у реду и да се не ради само о борби за права обесправљених. Проблем је следећи: Слободану Шошкићу, који је на функцију председника Коморе дошао 2010, четворогодишњи мандат истекао је још 2014, али он покушава на све могуће начине да задржи фотељу и контролу над милион евра колико се према његовим сопственим тврдњама налази на рачуну овог удружења. Више од новца, међутим, Шошкићу је изгледа стало да задржи функцију коју види као последњу своју везу са адвокатуром где му је каријера на заласку. Због тога је прво продужавао свој мандат под изговором да у једном периоду није био у могућности да обавља функцију, па је потребно „надокнађивање мандата“. Када је и овај, наизглед бесконачан период ипак прошао, Шошкић је прибегао другим методама и покушао да изборним инжењерингом прекроји адвокатско бирачко тело. Пошто је и овај подухват доживео неуспех и Уставни суд пре дефинитивне одлуке донео привремену меру о враћању избрисаних, Шошкић је одложио изборе и, уместо за 3. октобар, заказао их за 21. јануар 2017. Шошкићева струја сада заговара одлагање избора све док Уставни суд не донесе коначну одлуку. Ово би имало смисла када за то не би било потребно годину-две дана, и када суштина привремене мере коју је овај суд донео не би била хитно одржавање избора. С обзиром на ово, може се закључити да је мотив за одлагање избора без унутарадвокатске дискриминације управо куповина времена и припрема за неко поновно одлагање ради одлагања. У прилог овој тези иде и Шошкићева изјава по овој одлуци за једну телевизијску станицу. „Ја не задржавам никакву функцију. Ја нисам бедан ни духом, ни умом, у тој мери да бих се поводио за нечим таквим. Бедног ума и бедног духа су они који у овоме виде манипулацију. Нема манипулације, него њихова правничка и општа неписменост их води и њихова морална посрнулост их води таквом закључивању“, навео је Шошкић. За почетак каквог смисла има да неко ко већ дуже од две године „надокнађује свој мандат“ и одлагањем избора продужава свој останак на месту председника каже да „не задржава никакву функцију“?

У свим друштвима, без обзира на виши или нижи степен њихове уређености, осим у отвореним диктатурама, када дође до несагласја између власти и народа расписују се избори. Најчешће, у оваквим случајевима, не чека се формални крај мандата него се иде на ванредно гласање. Ако у Адвокатској комори Београда постоји несагласје, што је услед бројних и вишегодишњих отворених свађа више него јасно, зар решење не би требало тражити у изборима? Изађите, пребројте се, па видите ко је у праву, а ко није, односно ко има подршку еснафа, а ко не. Не само да је супротно кодексу части и професионалне етике да адвокатима трећа лица и судови уређују односе већ је то погубно и за остатак друштва, јер су адвокати један од његових основних стубова и један од предуслова за постојање правне државе у којој се сваки грађанин може осећати безбедно. Ако су појединци у стању да из личних интереса искривљују принципе сопственог позива, како можемо имати поверења да ће нас заступати часно и посвећено?             

[/restrict]