Зона сумрака – АЛЕКСАНДАР ПРВИ УЈЕДИНИТЕЉ

filip-rodicПише ФИЛИП РОДИЋ

Оно што ни Војиславу Коштуници 2000. године, а ни било коме после њега није пошло за руком, успело је Александру Мартиновићу. Својим понашањем он је успео да, у земљи у којој је и власт веома подељена, а камоли опозиција, уједини све опозиционе посланике. Проблем, међутим, надилази и Мартиновића. У данашњој Скупштини и власт и опозицију уједињује простаклук

[restrict]

Да ово нисам видео, нико не би могао да ме убеди да је овако било, али нико, рече на седници Административног одбора Скупштине Србије човек познатији по својим испадима, попут кафанских туча, него по чврстим идеолошким постулатима (Ненад Чанак – ЛСВ) свом љутитом вишедеценијском политичком противнику (Милорад Мирчић – СРС). Доказани естрадни политичар, који је и у Скупштини и ван ње себи свашта дозвољавао, говори да не верује у оно што види и чује колеги чији је не само страначки шеф него и животни идол по Скупштини чупао каблове, поливао водом, пуштао музику… Чанково „чудо невиђено“ изродило се из неразумне одлуке председника Одбора Александра Мартиновића да потпуно игнорише захтеве више опозиционих посланика да, у складу са пословником, пре утврђивања дневног реда седнице изнесу свој став. Потпуно се оглушујући о њихове захтеве и улазећи са посланицима у нешто што би се могло најбоље описати као „претконфликтна уличарска расправа“, Мартиновић је усред опште халабуке на гласање ставио предлог скупштинског буџета. Не знамо од кога је видео овакво понашање. Можда покушава да копира свог партијског шефа који на седницама Владе којима председава зна да се понаша доста ауторитарно. Мартиновић, међутим, заборавља врло важан детаљ: Александар Вучић је као мандатар изабрао чланове владе и њихов боравак у њој зависи директно од њега, те им је он шеф и његово подвикивање може бити само питање стила  док је посланике бирао народ и Мартиновић им није шеф, те непоштујући њих, изражава непоштовање и према народу који их је бирао.

Али скупштинско „чудо невиђено“ надилази и Мартиновића и седницу Административног одбора над којом се Чанак, а и добар део јавности, згражавао. Да ово што се у последње време дешава у целокупној Скупштини Србије до сада није виђено, слажу се и други вишедеценијски актери парламентарног живота Србије попут актуелне председнице Парламента Маје Гојковић, али и новински извештачи. Шеф радикала Војислав Шешељ и његови следбеници јесу дозвољавали себи да их скупштинско обезбеђење буквално износи из сале или да своју обућу користе као пројектиле у скупштинској сали, али они и „нереформисани“ у данашњем сазиву делују као светионик парламентаризма спрам доброг дела садашњих посланика. Непознато је да је, на пример, Војислав Шешељ или било који други „непријатељ демократије“ писао писма новинарима угледних српских медија негодујући због начина на који извештавају из Скупштине и давао им смернице за даљи рад, што је, по свему судећи, урадио лидер покрета/организације/странке (чега већ) „Доста је било“ Саша Радуловић. За разлику од Радуловића, такође, Шешељ никада није правио ни разлику између новинара и некима ускраћивао право да му постављају питања приликом обраћања. То не ради чак ни Вучић, којег бројни „независни новинари“ и „невладини организатори“ терете за цензуру и гушење слободе медија. За разлику од Радуловића, опет, Шешељ није предводио своје следбенике у покушају провоцирања физичког обрачуна са члановима неког другог посланичког клуба. Иако је просипана вода и летела обућа, радикали нису пљували друге посланике у лице, што је сада, наводно, урадила једна Радуловићева посланица, нити им се агресивно уносили у лице. На крају, што све ово чини још горим, и ако јесу то чинили, Шешељ никада за себе није тврдио да је неговатељ пристојности, толеранције, грађанских вредности… Напротив, гајио је имиџ грубијана. Радуловић и његови се представљају као примери за бонтон, узор за „европску Србију“.

Понашање Мартиновића и Радуловићеве групе јесте најдрастичнији, али далеко од тога да је јединствен пример недоличног, односно простачког понашања у Скупштини. Овоме су, нажалост, склони народни представници из готово свих странака и другачије понашање пре је изузетак, него правило. Очекивало би се да ће што дужи стаж парламентарног вишестраначја водити ка све квалитетнијем скупштинском животу, али изгледа да су српски посланици у регресивној фази. Као што никада ниједна партија није имала монопол на поткрадање скупштинских фондова, тако данас ниједна нема ни монопол на простаклук у најразличитијим његовим облицима.        

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *