Србија и НАТО: Јалове претње и плашења

natoПише Слободан Иконић

Србија има амбивалентан однос с НАТО-ом. Док држава и власти које су се смењивале од 2000. продубљују петнаестогодишњу сарадњу са Алијансом, њена популарност у народу никада није била мања, а популарност Русије већа

Изгледа да је Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС), међу првима применила резолуцију Европског парламента у којој се тражи супротстављање руским медијима. Новинару „Спутника“ није било дозвољено присуство на дводневној међународној конференцији у оквиру Четврте београдске НАТО недеље у организацији ЦЕАС-а и његове директорке.

Иначе, у споменутој резолуцији ЕП тврди се да руски медији у земљама Европске уније спроводе „непријатељску пропаганду“ која се у усвојеном документу изједначава са пропагандом Исламске државе. Иако резолуција Европског парламента не може, додуше, ништа да забрани, већ може само да послужи као препорука – у којој је једна од предложених контрамера продубљивање сарадње између ЕУ и НАТО-а – директорка ЦЕАС-а показала се као „већи католик од папе“. Скуп је био затворен за јавност и медије који нису посебно позвани, а позвана су била само два.

[restrict]

НАЈВЕЋИ НАТО СКУП Био је то, како је рекла директорка Милић, до сада највећи скуп о НАТО у Србији. Међу главним говорницима били су шеф НАТО канцеларије за информације у Москви Роберт Прсел, директор Атлантског савета САД Валтер Слокомб, иначе високо рангирани у Пентагону за време Клинтонове администрације, као и Стефано Стефанини, бивши амбасадор и стални представник Италије при НАТО, али и председница скупштинског одбора за европске интеграције Мариника Тепић, као и Никола Самарџић са Новог балканолошког института.

Теме скупа биле су природа будуће сарадње између НАТО и ЕУ, као и кључне одлуке НАТО самита у Варшави и њихове импликације на Западни Балкан, однос трансатлантских партнера и Русије и примена Индивидуалног акционог плана партнерства између Србије и НАТО-а, усвојеног пре две године.

Једна од тема била је „Наставак процеса стабилизације и демократизације региона у новом геополитичком контексту“, а неизбежна је била и тема „Дестабилизујући и антидемократски руски утицај у региону и одговор политичког Запада на њега“.

Са скупа до јавности је дошло неколико куртоазних изјава учесника, попут америчког амбасадора Кајла Скота да НАТО никада није вршио притисак ни на једну земљу да постане члан те алијансе. „НАТО поштује став Србије и то нико не доводи у питање, чињеница да је Србија партнер не значи да постоји обавеза Србије да учествује у операцијама“, рекао је Скот и додао да Србија одлучује које НАТО активности жели да спроводи, да се ове године навршава деценија од како Србија учествује у Партнерству за мир, те да по том основу Србија данас има више од 100 ангажмана годишње, уз напомену да је наша земља већ изнела своју одлуку да остане неутрална и да у НАТО-у нема дебате о томе зашто Србија неће да буде члан НАТО-а.

Начелник Управе за стратегијско планирање Министарства одбране, бригадни генерал Слободан Јоксимовић рекао је да је недавно, поводом завршетка првог циклуса Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП) Србије и НАТО, оцењено да је постигнут напредак у скоро свим областима. Напредак, како каже, није постигнут само на пољу јавне дипломатије, где постоје одређене примедбе.

 

ИМПРЕСИВНА САРАДЊА А сарадња Србије и НАТО је импресивна – 2005. године потписан је споразум којим се гарантује слободан транзит НАТО снага кроз Србију до Косова, 2006. године Србија је ушла у Партнерство за мир и отворила злогласну Канцеларију НАТО усред српског Министарства одбране. Године 2009. влада Мирка Цветковића започела је, а 2015. године Вучићева влада усвојила Акциони план индивидуалног партнерства (споменути ИПАП), да би Народна скупштина исте године ратификовала и СОФА споразум са НАТО, који подразумева „специјални статус“ НАТО војника на територији војно неутралне Србије, и ставља им на располагање српску војну инфраструктуру. Последњи календар међународних војних вежби Војске Србије садржавао је 22 војне вежбе са НАТО структурама, наспрам само две са Русијом.

Наравно, нема ничег спорног у неопходности сарадње са доминантом војном силом у окружењу, како је то запазио Никола Танасић, докторанд на Филозофском факултету у Београду. „Српски официри пре Првог светског рата масовно су се школовали у Аустрији, што им је само олакшало да организују одбрану земље када им је аустријска војска покуцала на врата.“ Танасића не изненађује чињеница да српске власти, у вечитој оскудици средстава, бирају да учествују у програмима које финансирају богате НАТО земље. Са становишта борбеног морала и националног идентитета, како каже, ефекат тих пројеката је ништаван. Јер свака посета америчких пилота Србији, упркос пристојним и куртоазним изјавама у вези с агресијом 1999. године, и даље реномеу Алијансе у Србији наноси више штете него користи, док је за српску јавност довољна и једна вежба са Русима и Белорусима под називом „Словенско братство“ да се потврде вековима неговане представе о томе „ко је Србији савезник, а ко непријатељ“, „ко мајка, а ко маћеха“.

 

НЕВИНЕ ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ Шеф Делегације ЕУ у Србији Мајкл Девенпорт, иначе Енглез, чија земља је одлучила да иступи из Европске уније, на НАТО недељи је рекао да се „Србија стратешки определила за ЕУ, што је више пута потврђено, али сведоци смо еволуције приступа Србије у правцу партнерства са НАТО-ом“.

Није могла да не буде споменута ни недавна посета премијера Србије Александра Вучића седишту НАТО-а у Бриселу и жаљење генералног секретара Алијансе Јенса Столтенберга због „невиних цивилних жртава“. Да ствар појасни, потрудила се управо главна НАТО лобисткиња у Србији, директорка ЦЕАС-а Јелена Милић, која је уочи четврте београдске НАТО недеље објаснила да Столтенберг, у ствари, није рекао оно што је рекао, ма колико и то било дискутабилно (има ли цивилних жртава које нису невине?!). Елем, Милићева је рекла да је он експлицитно изразио жаљење због жртава, погинулих цивила, радника РТС-а и осталих невиних жртава, али је поновила да су „сврха и циљ ваздушне НАТО кампање били оправдани, а то је да се заштите цивили“(?). Милићева је објаснила да је реч о цивилима, „косовским Албанцима, које су српске оружане снаге убијале и протеривале и подсећа да су поједини генерали због тога завршили у Хагу“.

На минулом викенд НАТО скупу у Београду на то се осврнуо и вршилац дужности директора Канцеларије НАТО за информације у Москви Роберт Прсел, наводећи да је за одлуку о операцији према бившој СРЈ 1999. године одговоран њен тадашњи председник Слободан Милошевић. „Могу да поновим, јако нам је жао што су страдали невини“, рекао је Прсел и устврдио да НАТО није бомбардовао Србију већ је то била операција конкретне природе. Наводећи да је тада било 16 земаља у НАТО-у, Прсел је рекао да су тада дошли до закључка да нема друге алтернативе да се спречи оно што се дешавало на Косову.

ЈАВНА ДИПЛОМАТИЈА И НАТО ЛОБИСТИ Скоро да ниједан НАТО говорник није пропустио да нагласи да у досадашњим односима са Србијом фали више „јавне дипломатије“, што ће ваљда рећи да међусобне активности нису довољно присутне у јавности. Тако Милићева подсећа да се пре месец дана НАТО директно укључио, слањем авакса, у борбу глобалне коалиције предвођене САД против ИД, којој се још пре неколико година прикључила и Србија. „Да ли Србија то зна“, упитала је Милићева, наводећи да је њена организација, која се залаже за сарадњу са НАТО-ом, изложена критикама, поготово откад је, каже, појачан руски утицај у Србији.

Елем, због глорификације НАТО-а, умањивања и оправдавања НАТО агресије на Србију и сличних иступа, директорка ЦЕАС-а и главна НАТО лобисткиња у Србији толико је лоша у свом послу да практично више ради у корист Русије него НАТО-а који је плаћа, једногласно процењују стручњаци.

Јован Ковачић, председник Српске националне групе у оквиру Трилатералне комисије, која се отворено залаже за ближу сарадњу Србије са Западом и НАТО-ом, недавно је, после кардиналних иступа Милићеве на ТВ, рекао да је „рад Јелене Милић потпуно контрапродуктиван“. „Једно је сасвим сигурно, од њених наступа НАТО нема никакве користи, напротив“, јасан је Ковачић.

НАТО лобисти у последње време као да су у паници, јер њихов рад на терену не показује довољно резултата у „освешћивању“ грађана да је Алијанса једини прави избор војно неутралној Србији, о чему сведочи управо ЦЕАС, евидентно лобистичка про-НАТО организација у Србији – недавно је објавила списак 105 организација „прокремаљских структура“ које у Србији делују као део ширења руске „меке“ моћи, технологије владања осмишљене управо на Западу, чија је суштина остваривање циљева ненасилним средствима, преко медија и масовне културе. На том списку је шаролико друштво – од Двери, ДСС, радикала, преко левичарског СКОЈА и екстремних десничара Националног српског фронта, па све до Института за новију историју Србије и медија попут „Печата“, наравно „Спутника“, „Стандарда“… Према  истраживањима, пад рејтинга ЕУ и НАТО почиње још од 2003. године и та цифра константно опада. У једном истраживању наводи се податак ЦЕСИД-а, да се против уласка Србије у НАТО и ЕУ изјаснило више од 70 одсто становништва, док најновија истраживања говоре да та цифра иде и до 85 одсто. И поред велике кампање за ЕУ, међу становништвом млађим од 24 године две трећине је против уласка у ЕУ.

То, међутим, не значи да Србију не чекају нова искушења и тешке одлуке. Јер, историја се Србима пречесто понавља. На то подсећа и једно запажање нашег великана науке Милутина Миланковића из јуна 1944. одине, после савезничког бомбардовања Београда на Васкрс, када долази „до тужног сазнања да смо ми само један мали народ, боље рећи једно племе, окружено и угрожено свим својим суседима…“ А данас, сви наши суседи су, углавном, НАТО чланови.               

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *