СМРТ У АНКАРИ

КО ЈЕ ПУЦАО У РУСКОГ АМБАСАДОРА

andrej-karlov-pre-napadaПише ФИЛИП РОДИЋ

Срамотно убиство руског амбасадора у Турској Андреја Карлова имаће, сасвим је извесно, несагледиве последице. Питање је само да ли ће оно послужити за удаљавање или додатно зближавање Москве и Анкаре 

Односи између Русије и Турске последњих година могу се једино описати као хаотични. Ако се у тај хаос, међутим, погледа мало дубље, уочава се одређени ред, односно правилна матрица која објашњава сваки успон и пад, сваки инцидент. До озбиљног заоштравања односа, плеса на ивици рата, долази пошто турска авијација обара руски бомбардер СУ-24 у близини турско-сиријске границе. Какав је шири оквир овог догађаја? Авион је оборен у време када Анкара и Москва јесу у озбиљном несагласју у вези са Сиријом, али и када постижу споразум о заједничкој изградњи гасовода, такозваном Турском току. Уследиле су озбиљне међусобне оптужбе, увођење санкција, замрзавање односа, инциденти у Босфору… Потом, мање од годину дана од овог немилог догађаја, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган се извињава Русији и у року од 24 часа решава проблем са Москвом, али и вишегодишње напетости у односу с Израелом.
Следи смртоносни терористички напад на аеродром у Истанбулу, а потом и неуспели пуч. Од тада односи Москве и Анкаре су суштински хармонични, упркос повременим искакањима, ако ни због чега другог, а оно зато што је Владимир Путин једним телефонским позивом и упозорењем буквално Ердогану спасао живот упозоривши га на иманентни државни удар. Онда је уследио нови шок. Усред Анкаре брутално је убијен руски амбасадор Андреј Карлов. На први поглед и захваљујући порукама које је хладнокрвни убица имао времена да изнесе пре него што је ликвидиран, општи утисак био би да је дипломата убијен у знак освете због помоћи Сиријцима у елиминацији џихадистичког упоришта у источном делу Алепа. Тек у позадини стидљиво извирује чињеница да је убиство извршено у предвечерје кључног састанка министара спољних послова Русије, Ирана и Турске, Сергеја Лаврова, Мохамеда Џавада Зарифа и Мелвута Чавушоглуа, као и министара одбране ове три земље Сергеја Шојгуа, Хосеина Декана и Фикрија Исика. У овом, другом плану је и чињеница да је почетком овог месеца турски парламент ратификовао споразум о стратешки важном гасоводу са Русијом.
Овоме треба додати и то да је претходни терористички напад у Турској, двострука експлозија коју је изазвао бомбаш самоубица 10. децембра након фудбалске утакмице у Истанбулу, почињен управо вече пред планирани одлазак председника Ердогана у Казахстан, где је требало да преговара о билатералним односима две земље, али и о перспективама прикључења Турске Шангајској организацији за сарадњу.

[restrict]

bliskoistocna-osovinaКО СТОЈИ ИЗА НАПАДА Иако бројне мотиве налазимо у горе изнетим чињеницама, да бисмо схватили ко би могао стајати иза овог терористичког дела и који су му били мотиви, морамо прво сагледати личност убице Мелвута Мерта Алтинтаса. Према писању турског дневника „Хуријет“, Алтинтас је две и по године био припадник специјалних снага турске полиције и у време неуспелог пуча 15. јула налазио се на дужности у југоисточној провинцији Дијарбакр. Дан касније долази у Анкару, али узима одмор упркос томе што су у то време сви полицајци били позвани на дужност. Шеф полиције који му је омогућио одлазак на одмор у кључном тренутку по стабилност државе Кахраман Сезер ухапшен је после краха пуча због сумњи да је био умешан, јер је повезан са покретом исламистичког проповедника Фетулаха Гулена. После пуча је и Алтинтас суспендован због сумњи у повезаност са овом опскурном организацијом, али је 16. новембра враћен на посао, на којем је опет затражио одмор 19. децембра, пре него што је убио амбасадора.
Није тајна да су се бројни „гуленисти“ инфилтрирали у турску полицију и да су, упркос масовним чисткама после удара, неки од њих прошли кроз сито. Да их има још и да Алтинтас можда није деловао сам указује и изненађујућа реакција снага безбедности присутних на терену. Прво, насупрот ономе што би се очекивало као прво реаговање присутних безбедњака, Алтинтас није ликвидиран чим је испалио смртоносне хице у Кирова него му је дозвољено да агитује и одржи краћи политички говор. Чудно је и то што је, када већ није одмах убијен, елиминисан касније, када је његова смрт могла да се избегне и да се он подвргне испитивању како би се утврдило ко стоји иза њега.
Пошто већ из његове биографије произлази да је највероватније повезан са Фатулахом Гуленом, Ердогановим смртним непријатељем који је уточиште одавно нашао у Сједињеним Државама, оптужбе Анкаре да и иза овога стоји баш Гулен не делују невероватно. Не без разлога, Анкара верује да је Гулен тесно повезан са америчким обавештајним структурама, пре свега са Централном обавештајном агенцијом, и да су њихови циљеви истоветни. На могућу умешаност ЦИА указује и чињеница да је одговорност за напад преузела терористичка организација Ал Нусра, односно Џабат фатах ел Шсам, како се сада зове, за коју је већ опште место да колико је повезана са Ал Каидом, исто толико сарађује и са Ленглијем. Управо је та организација чинила језгро исламистичко-терористичког отпора сиријским снагама у Алепу и управо је то организација за коју се испоставило да је годинама уназад добијала подршку не само Саудијске Арабије и Катара него и САД.
Председник Русије Владимир Путин врло јасно је у првом реаговању ставио до знања да хоће да зна ко је „управљао“ атентатором, што се може протумачити и као дискретно стављање до знања „партнерима“ да Москва већ много тога зна. Колико је Анкара предусретљива и колико не жели да било каква сенка сумње буде бачена на њу, најбоље показује чињеница да је Турска у овом случају прихватила и једину ствар коју је Србија одбила 1914. када је Гаврило Принцип у Сарајеву убио надвојводу Фердинанда – упућивање руских агената који би на терену спровели паралелну и комплементарну истрагу са својим турским колегама. Због свега овога веома је вероватно да се не ради о подухвату турских власти, нити о њиховој „операцији под лажном заставом“.

ispracaj-andreja-karlovaCUI BONO С обзиром на ситуацију у којој се Анкара налази већ дуже време, а посебно после неуспелог државног удара, јасно је да она нема никакав интерес у поновном погоршавању односа са Русијом. Каквог, уопште смисла има онолико Ердоганово понижавање пред Путином ако ће да то све уништи оваквом глупошћу. Штавише, очигледно је да Анкара у последње време свој интерес не види на Западу, у Европској унији или НАТО, него да се полако, али сигурно креће „новим путевима свиле“ сарађујући са Русијом и Кином и приближавајући се Евроазијској економској унији, Шангајској организацији за сарадњу и осталим облицима евроазијских интеграција. Ердоган је исправно препознао да је услов за опстанак и њега на власти и у животу, али и његове земље блиска сарадња са осовином Русија–Кина–Иран и дугорочно пацификовање Сирије и њена обнова, као једне од кључних тачака нових путева свиле. Није потребна никаква мудрост да се закључи шта је боље, то или партнерство са непостојаним Саудијском Арабијом, Катаром, ЕУ или САД. Ердоганова нова политика јасно осликава и расположење јавног мњења у његовој земљи. Према истраживању од 11. децембра, 83 посто Турака Америку не сматра савезником, а 61 одсто њих то не мисли ни за ЕУ. С друге стране, 66 одсто становништва на прво место држава са којим желе ближу сарадњу ставља управо Русију.
Директну умешаност садашње администрације САД у ово убиство биће веома тешко, ако не и немогуће доказати. Индиректна је, међутим, јасна с обзиром на улогу коју су САД имале у стварању, обучавању, опремању и усмеравању терориста широм региона, а посебно Ал Нусре. Али поред јасног интереса да што више удаље Турску од Русије, да Вашингтону савест није баш најмирнија указује и реаговање Стејт департмента чији је портпарол Џон Кирби, за разлику од целог света, одбио да овај акт назове тероризмом и без видног разлога истакао да САД немају везе с тим. „Свакако да не можемо да искључимо тероризам као мотив за ово, не бих то искључио у овако раној фази, али мислим да је од преурањеног доношења закључака, посебно за нас који у то нисмо умешани, важније да пустимо истражитеље да обаве свој посао“, рекао је Кирби новинарима. А шта би то, по његовом мишљењу, представљало акт тероризма ако не убиство једног дипломате, па чак и ако његов послодавац није умешан у то?
Да Москва, макар за сада, верује Ердогану указао је портпарол Кремља Дмитриј Песков рекавши да „у односу на овакву провокацију, једина разумна ствар коју Русија и Турска могу да учине је да се додатно зближе и уједине како би ефикасније деловали против оних који стоје иза те провокације“. Било да се ради само о терористима, било да се установи да иза њих стоје и САД. И Елена Супонина, аналитичарка Руског института за стратешке студије која саветује Кремљ, верује да ће овај напад „само зближити Русију и Турску“, јер показује да „имају заједничког непријатеља“.
Путиново реаговање је, као и увек до сада, било смирено, хладно и прорачунато. Али исто тако поучени претходним искуствима можемо са сигурношћу рећи да ће одговор бити жесток. Немојмо се заваравати – биће крви.

НОВИНАРСКА СРАМОТА

Колико је Запад, а посебно његови медији главног тока, застранио у антируској, па и антиљудској хистерији, најбоље показује неколико реаговања „угледних“ посленика ове професије. Герш Кунцман из „Њујорк дејли њуза“ оценио је да убиство руског амбасадора „није тероризам него одмазда за Путинове ратне злочине“ и додао да „не лије сузе над судбином Андреја Карлова“. Кунцманова нељудскост као да не познаје границе, па овај човек оцењује да је Карлов заслужио да умре и пореди га са Ернстом фон Ратом, нацистичким амбасадором у Паризу чије је убиство 1938. било повод за Кристалну ноћ. Карлов „није био дипломата, он је био војник и небитно је да ли је погинуо на фронту у Алепу или у галерији у Анкари. Његов убица је, такође, био војник – а не терориста“, навео је он додајући да је овим убиством „правда задовољена“.
Оваквој нељудскости би се, можда, и могло прогледати кроз прсте позивајући се на слободу говора и независност штампе, али истоветна нељудскост новинара званичног америчког медија плаћеног средствима Конгреса се никако не може „оправдати“ на овај начин. Брајан Витмор из Радија „Слободна Европа“ оправдава убиство руском интервенцијом на Блиском истоку и, признајући да се ради о „трагедији и злочину“, наводи да је она могла бити „претеча“. Дакле, и Витмор верује да је Карлов добио што је заслужио.
Још даље је отишла „угледна“ катарска новинарка, чланица управног одбора „Ал Џазире“ Елхам Бадер – на свом твитер налогу овим поводом објавила је двадесетак порука у којим је оценила да је убиство „људска реакција на руски варваризам“ и да „Русија заслужује најгоре“.
Сличан „професионализам“ показали су и неки британски медији попут „Тајмса“ који је објавио наслов „Ово је за Алеп“ или „Мирора“ чији је наслов „Не заборавите Алепо“. Замислите да је неки медиј у некој земљи поводом напада на Лондон или Мадрид објавио наслов „Ово је за Авганистан“ или „Не заборавите Басру“.

НЕМАЧКИ РУЛЕТ

НАПАД НА БОЖИЋНИ ВАШАР У БЕРЛИНУ

berlin-teroristicki-napadНемачке власти предвођене канцеларком Ангелом Меркел признају да се у маси избеглица које су у протеклом периоду ушле на територију Европе и Немачке несумњиво налазe и бројни терористи, али да то свакако нису све избеглице. Истина, нису све избеглице терористи, али ни у револверу који се користи у руском рулету сви цилиндри не садрже метак, па се запитајте да ли прихватате игру и ризик

Терористички напад на Божићни вашар у Берлину по свему судећи изазвао је већу панику међу немачким политичарима главног тока, него међу сведоцима бруталног убиства 12 и рањавања 48 људи. Канцеларки Ангели Меркел требало је десет сати да се сабере и обрати својој нацији, а и кад им се обратила, најважнија ствар била је нада да починилац напада није избеглица. Управо после овог њеног обраћања, полиција је изненада из притвора пустила главног осумњиченог – избеглицу који је у Немачку крајем 2015. дошао „балканском рутом“ из Пакистана. Истрага је, потом, усмерена на Тунишанина Аниса Амрија, „избеглице“ који није илегално ушао у Немачку у најновијем егзодусу него је на исти начин дошао пре седам година и којем је, судећи по томе што је до септембра био под полицијским надзором, дата нека врста уточишта.
Није, међутим, овде важно да ли је аутор терористичког напада избеглица или не. Да ли је илегално дошао у Немачку тражећи азил пре годину или седам година, или је можда чак рођен у Немачкој, као што је био случај са бројним терористима који су оставили крвав траг диљем Европе. Овде је важно нешто друго. Важно је то што Ангела Меркел, иако је још пре шест година признала да је „мултикултурализам у Немачкој мртав“ не само наставила погубну политику „отворених врата“ него ју је још и интензивирала. Важно је и то што Меркелова и остали политичари главног тока, кријући штетност своје политике или погубност пројекта који се с предумишљајем спроводи, замењују тезе и прикривају истину.
У ситуацији када се напади, силовања, убиства и други злочини у Немачкој (а и у остатку Европе) множе геометријском прогресијом главна забринутост политичара у Немачкој (а и у остатку Европе) није терористичка претња и угрожена безбедност становништва већ јачање десничарских популистичких покрета. Њихов политички коректан приступ оличава се у тврдоглавом одбијању да признају да имају посла са „исламским екстремистима“ или „џихадистима“.
Меркелова ућуткује полицију, и не дозвољава јој да каже било шта што је у супротности са њеним политичким наративом који за покриће користи управо онај мултикултурализам који је пре шест година назвала мртвим. Уз поданичке медије, она је јавност ускратила за релевантне податке у вези са силовањима и другим нападима које су починили мигранти од прославе прошле Нове године у Келну па до данас.
На крају, оваква политика Меркелове, али и већине европских политичара и њихово негирање опасности са којима се друштва Старог континента суочавају, могу имати само два исхода – или њихов суноврат, или суноврат друштава која воде. Крајњи резултат је још неизвестан, а делимично ће бити јаснији после избора у Немачкој када буде донета одлука о томе остаје ли Меркелова на власти или не.

[/restrict]

Један коментар

  1. Снимак је веома чудан, као и положај тела.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *