Почетна / Друштво / СМРТ НА ДАР

СМРТ НА ДАР

a-10Разговарала Наташа Јовановић

Конференција „Чиме су нас бомбардовали 1999?“ у организацији Истраживачког центра за одбрану и безбедност, први пут јавно, и уз учешће стручњака и ауторитета из области којима се баве, отворила је велику тему последица НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом. У каквој су вези велики проценат оболелих од разних врста карцинома са деловањем „Милосрдног анђела“, да ли смо у довољној мери упознати са чињеницом да се над нама спроводио монструозни експеримент, те са каквим ћемо још последицама морати да се суочимо разговарамо са Слободаном Чикарићем, Мирјаном Анђелковић Лукић и Слободаном Петковићем

Слободан Чикарић, радиoлог

Дахау, Јасеновац и Милосрдни анђео

Стопа инциденције леукемија и лимфома 2010. је за 110 посто била већа од стопе из 2001, а стопа морталитета виша чак за 180 одсто

dr-slobodan-cikaric-0804-20Онколошком радиологијом бавили сте се 40 година, у директном контакту са хиљадама малигних тумора које сте лечили јонизујућим зрацима. Ваши резултати лечења ових тумора скренули су пажњу светске стручне јавности. Како објашњавате тврдњу појединаца да Међународна агенција за изучавања карцинома није ставила на своју листу канцерогених агенаса и осиромашени уранијум?
Мислите на појединце као што је експерт УН за осиромашени уранијум? Дотични експерт или не поседује елементарно знање из нуклеарне физике или жели да заштити лик и дело „Милосрдног анђела“ и на хиљаде тона ОУ које је просуо по народима Балкана, Ирана, Либије, Авганистана и Сирије. Овај уранијум је индуковао на стотине хиљада малигних тумора код особа свих узраста и оба пола.
Да ли се истраживања око деловања „Милосрдног анђела“ тек тако могу бацити на буњиште историје, као што заговарају поједине ваше колеге, или пак захтевају најозбиљнију приступ и борбу са последицама које тек предстоје?
Као што се не могу и не смеју бацити на буњиште историје злочини почињени у Дахауу, Маутхаузену и Јасеновцу, тако се и злочини „Милосрдног анђела“ везани за ОУ не смеју заборавити, већ треба стручно и научно утврдити све последице које су нас задесиле и које ће нас задесити захваљујући ОУ.
Прошле године Међународна агенција за изучавања карцинома, формирана од стране СЗО још шездесетих година прошлог века, објавила је све канцерогене агенсе који индукују канцерогенезу. Занимљиво да на овом списку од 116 канцерогених агенаса нема осиромашеног уранијума. Како то објашњавате?
Просто. У тачки 98 поменутог списка канцерогених агенаса Међународне агенције за изучавање карцинома пише: „радионуклиди, алфа честице“, а у тачки 116 пише „икс и гама зраци“. ОУ је радионуклид и алфа и гама емитер. Додајући нову тачку 117 за ОУ био би плеоназам.
На шта указује проблем недостатака лекова за терапије болесника са малигнитетима у нишком КЦ? Да ли је само овај случај довољан аргумент за тврдњу да је број болесника знатно повећан од 1999?
Основни терапијски модалитети у лечењу малигних тумора су хирургија, радиотерапија и хемиотерапија (цитостатици). Често се комбинују ова три терапијска модалитета. Количина и квалитет примене ових терапијских модалитета зависи од кадрова, опреме, новчаних средстава, онколошке доктрине (протокола). Разуме се и да број новооболелих од малигних тумора утиче на терапијске могућности. У Србији (централној Србији и Војводини) 2001. је откривено 30.744 новорегистрована малигна тумора, а 2014. тај број је износио 36.288.
Злочин у Србији, посебно на Космету, који су изазвали НАТО пројектили „обогаћени“ осиромашеним уранијумом, превазилази све досадашње светске трагедије. Да ли је могуће претпоставити са каквим ће све последицама морати да живе наредне генерације?
Највећу трагедију су изазвале атомске бомбе бачене на јапанске градове Хирошиму 6. августа и на Нагасаки 9. августа 1945. Када је реч о последицама са којима ће морати да живе наредне генерације у Србији, може се претпоставити да ће доћи до повећаног броја малигних тумора и рађања потомака са психофизичким малформацијама.
Италијански грађани који су радили на територији БиХ и Космета били су подвргнути обавезној здравственој контроли. Сматрате ли да би цела Србија требало да се тестира?
Неизводљиво је, али би требало у оквиру скрининг програма да се подвргну систематско онколошком прегледу сви становници који припадају ризичним групама.
Актуелни министар здравља је потврдио да је бомбардовање осиромашеним уранијумом утицало на пораст малигних обољења. Да ли постоји и добра воља државе да се бомбардовање 1999. прогласи за геноцидно, будући да је, како сте рекли, број људи који су оболели и умрли због уранијума „много већи од броја одраслих мушкараца страдалих у Сребреници“?
Ми смо у нашим истраживањима открили да је током прве деценије 20. века, 2001/2010, у Србији новорегистрованих малигних тумора било 330.000, а умрлих од малигних тумора 180 хиљада. У другој половини деценије овај број се знатно повећао. Овај „вишак“ припусујемо „Милосрдном анђелу“. Ако пођемо од тврдње неких стручњака да су алфа и гама зраци U238 утицали на новооболеле и умрле од малигних тумора у првој деценији 21. века у Србији за око 10 одсто, онда се жртве „Милосрдног анђела“ пењу на 33 хиљаде новорегистрованих малигних тумора и 18 хиљада умрлих од малигних тумора. Све горе наведене бројке говоре да се ради о геноциду, sui generis. Држава је требало много раније да формира тим стручњака, научника свих профила који су разумеју у ту проблематику, не само епидемиолога већ и радиолошких физичара, генетичара, радиобиолога, дакле комисију која би утврдила тачне последице НАТО бомбардовања са 15 тона ОУ. Са тако урађеним извештајем држава би требало да предузме даље радње.
О чему говори чињеница о великој разлици у стопи инциденције и морталитета од 2001. до 2010. од леукемије и лимфома?
Стопа инциденције леукемија и лимфома 2010. је за 110 посто била већа од стопе из 2001, а стопа морталитета виша чак за 180 одсто. Нагли скок инциденције и морталитета од леукемије и лимфома у Србији десио се 2006. када је завршен просечан латентни период (7,5 година) од времена НАТО бомбардовања 1999. Једино могуће објашњење јесте да је те 1999. стигао у животни миље Србије канцерогени агенс са којим су долазили у контакт становници Србије свих добних скупина и оба пола, а удисали су или дигестивним путем уносили у организам радиоактивну прашину микронских димензија ОУ. У овој прашини, у траговима, налазили су се и трансурански радионуклид, Pu239 који је веома радиотоксичан јер емитује алфа зраке високе специфичне јонизације што ће рећи да на јединици пута кроз материјални медијум ствара велики број јонских парова а преко овог феномена зраци делују деструктивно на биолошке системе. Ову чињеница мало се спомиње, јер је плутонијум горивни материјал у атомским бомбама.

[/restrict]

Слободан Петковић, генерал-мајор

НАТО лобисти крстаре овим просторима

По ефектима дејства муниција са ОУ је високотоксично радиоактивно оружје штетно по живи свет и као такво би морало бити забрањено

Учесници у агресији и бомбардовању, разне интересне групе и комисије које су под њиховим патронатом крстаре овим просторима и поједини њихови лобисти код нас углавном тврде да у постојећем стању животне средине штете и последица нема, а тамо где их је морало бити –минималне су. Какве ли ироније! Нажалост, истину све више осећа наше становништво. Она је у све бројнијим канцерозним и другим обољењима на овим просторима, које нико од званичних државних органа неће јавно да саопшти, анализира и коментарише. Она је и у обољењима војника који су боравили на простору Косова и Метохије или другим деловима бивше СФР Југославије, и за чију заштиту глас све више диже штампа и стручна јавност у неким западним земљама – каже у разговору за „Печат“ генерал-мајор Слободан Петковић.
Били сте непосредни сведок употребе и непосредни учесник у активностима предузетим на решавању проблема осиромашеног уранијума на територији СР Југославије, током и после НАТО агресије. До каквих сте сазнања дошли?
Агресија на СР Југославију је била по много чему јединствена, извршена је кршењем многих међународних конвенција и докумената, без одобрења Савета безбедности УН, а највидљивији акт било је бомбардовање њене територије. Она је представљала преседан, јер један по дефиницији дефанзивни војни савез први пут у својој историји напада земљу која није ничим угрожавала ниједну од његових чланица. Извршена је у интересу и савезу са једном терористичком организацијом (ОВК) према земљи која није хтела да се одрекне дела своје територије у њену корист. Мимо свих међународних конвенција, поред класичних убојних средстава коришћена је и муниција са осиромашеним ураном (муниција са ОУ), због које у Србији имамо знатно увећање оболелих од карцинома и других болести. Сазнања о последицама тог чина ми не дају мира и обавезују ме да се на то стално подсећам.
Био сам непосредни сведок употребе и непосредни учесник у активностима предузетим на решавању проблема ОУ, током и после НАТО агресије. Осећање обавезе и одговорности да o томе говорим у мени изазива сећање на све који су као припадници Оружаних снага или као становници, били или су и сада, непосредно изложени дејству осиромашеног урана. Сазнања до којих сам дошао, говоре да сви проблеми нису до краја разрешени и да о томе званични државни органи ћуте
Употреба ОУ у агресији на СР Југославију је ратни злочин, јер су плански и без двоумљења на територију СР Југославије (Р. Србије) бацили око 15 тона свог радиоактивног отпада, иако су знали за последице које ће дуготрајно, вековима имати становништво – цивили који не учествују у ратним сукобима – а све своје ратне задатке су могли извршавати конвенционалним средствима из арсенала којим су располагали. На територији СР Југославије употребљен је и метак са ознаком PGU-14/B калибра 30 mm, који је испаљиван из топа авиона А-10 ваздухопловних снага САД.
Где су рађене анализе узорака радиоактивног материјала пронађеног у време бомбардовања и после агресије?
У току агресије узорке пронађеног радиоактивног материјала смо поред испитивања у лабораторијама Војске СРЈ слали и у ИНН „Винча“, који има референтне лабораторије, и који у својим извештајима потврђује да се ради о ОУ: „На основу резултата гамаспектрометријских мерења и идентификације присутних радионуклида са сигурношћу се може тврдити да узорак садржи осиромашени уран (…) може се закључити да примена испитиване муниције доводи до контаминације животне средине са дугорочним последицама по животну средину и локално становништво.“
Анализом узорака откривено је присуство и U236, који не постоји у природи већ настаје вештачким путем у процесу прераде или искоришћавања нуклеарног горива, што указује на порекло ОУ. Откривено је у траговима присуство америцијума, нептунијума и технецијума. Екипе УНЕП-а откриле су и присуство Pu239 на неким локалитетима на КиМ, који је по својим радиолошко-хемијским карактеристикама опаснији од U238, што повећава ризик код експонираних. Његова отровност се може поредити са отровношћу цијанида и арсена. Али му је радиоактивност у поређењу са токсичношћу неколико хиљада пута већа, па је плутонијумска прашина од само 1 мг довољна да угрози десетак особа које је удишу, а само 0,1 мг довољан да изазове канцер. Плутонијум је радиоактивни материјал са временом полураспада 24.000 година. Доминантан алфа емитер. Откуд он у муницији са ОУ? Искоришћен је за производњу прве атомске бомбе која је 9. августа 1945. бачена на Нагасаки.
Како објашњавате да по конвенцијама УН муниција са ОУ није нуклеарно оружје?
Муниција са ОУ није нуклеарно оружје, јер се у њему не одиграва нуклеарна реакција као извор снаге и нема три врсте дејстава (ударно, топлотно и радиоактивно), већ само радиоактивно, па га зато декларишу као „конвенционално“. Али по ефектима дејства оно је високотоксично радиоактивно оружје ниских активности штетних по живи свет и као такво би морало бити забрањено јер: „ Свака примена оружја које остварује штетне ефекте ван бојног поља, које наноси повреде цивилима, тј. онима који не учествују непосредно у сукобу, и које ефекте остварује и после сукоба сматра се грубим кршењем закона рата.“ Неприхватљивост употребе муниције са ОУ морали су да виде ако не у слову, онда бар у духу прописа којима се регулише забрана употребе хемијског, нуклеарног и другог оружја за неселективно уништавање, које изазива далеко веће последице по војнике и становништво, него што се то може правдати „разумним“ потребама рата. Морали су имати у виду да се у рату не сме чинити већа штета него што је неопходно за постизање циљева, а посебно се не смеју угрожавати животи цивила и њиховог потомства .

Мирјана Анђелковић Лукић, експлозивац

Смрт 37 радника ЕПС-а

Нa тeриторији СРЈ сe водио спeцифичaн рaт, који по својим eфeктимa спaдa у хeмијскe рaтовe

img_6205НАТО агресија на СРЈ послужила је као полигон за испитивање нових убојних средстава, као и тзв. „меких бомби“ које не убијају, али причињавају велике штете. У овој агресији америчке снаге су први пут употребиле стратегијски авион Б-2А, у мисији са вођеним бомбама ЈДАМ. Авио-бомбе ЈДАМ представљају ефикасан и врло јефтин систем вођених авио-бомби, добијен интеграцијом класичних авио-бомби и пробне бомбе са комбинованим системом за вођење. Ове бомбе се могу употребити у свим метеоролошким условима, на било којој тачки земљине кугле са тачношћу погађања до 13 метара. Процењује се да је над територијом СРЈ употребљено око 500 таквих авио-бомби са бомбардера Б-2А. После агресије, продаја ових бомби је повећана – каже за „Печат“ Мирјана Анђелковић Лукић, експлозивац, виши научни сарадник.
На конференцији о последицама НАТО бомбардовања један од излагача, истина епидемиолог, изнео је тврдњу да су за повећање оболелих од карцинома заслужни гојазност, пушење, неактиван живот… Како се односите према оваквим (кафанским) тумачењима утицаја осиромашеног уранијума на здравље људи?
Свако има право на своје мишљење и да га јавно износи. Професор Зоран Радовановић заступа тезу да ОУ није узрок карцинома у Србији већ да је све више оболелих последица тога што је становништво у Србији старо. На конференцији у Београду с његовим мишљењем се нису сложили други излагачи и стручно су побијали његову тезу. Осиромашени уран има исте хемијске особине као природни уран, хемијски је токсичан, и зависно од количине унете у организам (на пример, преко пијаће воде) може врло брзо да доведе до тровања. Садржи знатно мање изотопа U235 и представља отпадни производ (нуклеарни отпад). Овај нуклеарни отпад се по правилу одлаже у посебне контејнере, израђене по међународно строго утврђеним критеријумима. Када пројектили од ОУ ударе у чврсту подлогу, тело тенка, уран се као изузетно пирофоран метал пали на око 700º Целзијуса и развија температуру од 3.000º Целзијуса, услeд чегa пробија и најтврђе оклопе, а уз мале примесе плутонијума температура се повећава за још 400º Целзијуса, тако да достиже температуру горења до 3400º Целзијуса. Оксиди урана су отровни и делимично растворљиви у води, па могу да контаминирају подземне воде, а преко биљака да доспеју у ланац исхране људи. Он је алфа емитер, а те честице кад доспеју у организам, дестабилишу околно ткиво и могу да доведу до обољења. Муниција са ОУ има трајне последице по становништво и после престанка ратних дејстава, јер време полураспада радионуклида на терену износи четири милијарде година. Отуда је ова муниција забрањена резолуцијом Поткомисије за превенцију дискриминације и заштиту мањина УН комисије за људска права из 1996. и 1997. године.
У експлозивним и барутним пуњењима убојних средстава којим су нас бомбардовали налазила су се и различита органска једињења. Шта се дешавало током хемијских реакција разлагања ових једињења?
Порeд дирeктних штeтa изaзвaних eксплозијaмa бaчeних бомби и рaкeтa, нa тeриторији СРЈ сe водио спeцифичaн рaт, који по својим eфeктимa спaдa у хeмијскe рaтовe. НAТО нијe дирeктно користио хeмијскa срeдствa у нaпaду нa нaшу зeмљу, бојнe отровe нa примeр, јeр су они зaбрaњeни мeђунaродним конвeнцијaмa, aли јe бомбaрдовaњeм циљaних мeтa – индустријских постројeњa и склaдиштa хeмијских сировинa, кaо и пaљeњeм нaфтних рeзeрвоaрa и нaфтних постројeњa, посрeдно изaзивaо eфeктe по послeдицaмa вeомa блискe eфeктимa хeмијског рaтa, односно кaо дa јe користио бојнe отровe.
У пуњења у бојним главама бризантним (војним) експлозивима: тротилу, хексогену и октогену, додају се енергетски богате супстанце, као што су амонијумперхлорат, амонијумнитрат, али и алуминијум или магнезијум у праху који се користе у запаљивој муницији, те различити адитиви непознатог састава. Разлагањем експлозива који садрже амонијумперхлорат настају веома отровна хлорна једињења и оксиди, али и радикали, а у посебним, адијабатским условима у којима се одвија детонација, долази и до појаве хлора, који је изузетно отрован и агресиван гас. Хлорни оксиди и радикали ослобођени детонацијом са водом из ваздуха стварају киселе кише које уништавају вегетацију. У експлозивним и барутним пуњењима убојних средстава, којим су нас бомбардовали, налазила су се као додаци различита органска једињења (везива и адитиви) која су имала за циљ побољшање енергетских карактеристика, пре свега експлозива. У експлозивна пуњења су поред различитих енергетских пластификатора додавани и експлозиви специјалне намене нитроформали, у којима је атом водоника замењен атомом флуора. Код експлозива који садрже флуор у свом молекулу настају изузетно отровна, агресивна једињења. Сумњу да су експлозивима и барутима додавани флуоровани нитроформали потврдило је бледило вишања у околини Гроцке и опадање лишћа са дрвећа после листања, током лета, као последица деловања хербицида на бази флуора, али и одређена обољења на прстима (некрозе) код људи у Републици Српској који су долазили у додир са земљиштем непосредно после експлозије пројектила, што је последица деловања изузетно агресивних флуорних радикала. Флуорни радикали су веома реактивни и делују агресивно на кожу и кости.
Да ли се смрт запослених у ЕПС-у који су након бомбардовања чистили далеководе, и умрли годину дана касније, може довести у везу са бомбардовањем?
Ова електропроводљива влакна су се механички уклањала са електромреже Србије. Како би се што пре оспособили далеководи и електрични системи после разбацивања електропроводљивих влакана, чишћење се вршило механички, примитивно, метлама и последице су биле страшне. Тридесет седам младића, запослених у ЕПС-у који су чистили далеководе, годину дана после бомбардовања су умрли.
Сматрам да је занемарен утицај ових влакана на здравље, јер чињеница да је 37 здравих, младих људи који су били у физичком контакту са „паучином“, па годину дана после бомбардовања умрли, говори у прилог томе да су и ова влакна (нису радиоактивна) била један од штетних и опасних хемијских агенаса убачених у животну средину.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *