Почетна / БРОЈ 450 / Сабља за хероја Пешкова

Сабља за хероја Пешкова

sablja-za-olega-peskovaПише Никола Врзић

И НАТО и Европска унија припретили су Србији баш када јој је у посету стигао министар спољних послова Русије Сергеј Лавров

Готово да није могло више (гео)политичке симболике да се сабије у један гест колико је се сакупило овог понедељка пред спомеником ослободиоцима Београда 1944. године, када је министру спољних послова Русије Сергеју Лаврову уручена сабља српског официра, дар породици хероја Русије Олега Пешкова, пилота погинулог на небу изнад Сирије. „Бивши високи официри југословенске армије, а сада резервни официри српске војске, желе да поклоне ову позлаћену сабљу српског официра породици погинулог пилота Олега Пешкова, који је живот изгубио у Сирији за бољу будућност свих нас. Ја лично сматрам“, рекао је Лаврову бивши потпуковник Војске Југославије Бутолен Јанка Франц Бранко, „да је данашњи свет у страшној тами и да је једина светлост која још увек гори у нашој братској Русији. Зато вас молимо да што више долазите код нас у Србију и да нам доносите што више светлости. Живео наш братски народ – руски народ!“ „Ми знамо“, узвратио је Лавров захваљујући, „да се прави мушкарци, када у руци држе сабљу, воде принципом ’не вади ме без повода, не враћај ме без части’. Ово је принцип који је и Русе и Србе водио у многим ратовима. Овај принцип гарантује достојанство и част наших ратника… Знали смо да смо браћа када смо се борили раме уз раме. Сада, не морамо да се боримо само на ратиштима, већ и у политици, у одбрани нашег идентитета, културе и историје… Пуно вам хвала на овом гесту. Заиста га ценимо. Ово је право пријатељство.“
У истом дану НАТО је припретио Србији преко загребачког „Вечерњег листа“, преко Хрватске јој је припретила и Европска унија, а француски председник Франсоа Оланд и немачка премијерка Ангела Меркел договорили су се о наставку ЕУ санкција Русији.
Наравно да овај стицај догађаја није случајан. Но, као што рече министар иностраних послова Србије Ивица Дачић после састанка са својим руским колегом, „кад је тешко, зовем Лаврова, а не (америчког државног секретара Џона) Керија или Лондон“…

ПОРУКЕ СЕРГЕЈА ЛАВРОВА Али идемо редом. Шта смо сазнали током дводневне Лавровљеве посете Србији? Колики је значај одлуке да нам се не отвори преговарачко поглавље бр. 26 у преговорима о евентуалном уласку у Европску унију (одмах то да кажемо: никакав, али садржи у себи извесну политичку поруку па је стога вредан пажње)? Чиме нам, како и зашто НАТО сада прети, и какав даљи развој догађаја можемо да очекујемо?
Дакле, Лавров. Уобичајено премда – наравно – нимало небитно, руски шеф дипломатије у Београду је поновио подршку очувању територијалног интегритета Србије у складу с Резолуцијом 1244, и подршку Републици Српској тако што је нагласио да проблеми у Босни и Херцеговини могу да се решавају „искључиво на основу Дејтонског споразума, уз пуно поштовање права сва три конститутивна народа“, што ће рећи, нема измене дејтонске БиХ архитектуре науштрб српске воље, за шта је, иначе, Запад у последњих годину-две дана показао поприлично интересовање. Заузврат – опет, очекивано, али изузетно важно – Србија је поновила обећање да Русији неће уводити санкције. Не би Русија пропала када бисмо јој увели санкције па сада, ето, коначно може да одахне, али јој овакав српски став јесте значајан већ и зато што представља очигледан доказ њеног утицаја у држави која је дубоко загазила у ЕУ интеграције, а ипак успева да се одупре тако крупној тековини заједничке ЕУ спољне политике као што су антируске санкције.

ПОЛИТИКА ОРУЖЈА Заиста пак значајна порука, и безбедносна и политичка, откривена је пошто је и дефинитивно, званично, потврђено да нам из Русије стижу Мигови 29 и друга војна техника које ћемо, не дај боже, употребити да одбранимо и себе, али и Републику Српску, што је напомена која представља озбиљан и охрабрујући помак све и ако је само на реторичкој равни. Речима Ивице Дачића: „Ми смо се обратили руској страни да нам донира летелице и још неку другу опрему из неких других родова војске, а наше је да их прилагодимо. Када се Хрватска наоружава од НАТО-а, онда они кажу да то није офанзивно и да није уперено ни против кога, али ја питам против кога то Хрватска може да употреби ако не против Србије? Да неће да гађа Беч, Будимпешту или Рим? А спорно им је када Русија донира Србији… Никоме не претимо, али нико не треба да мисли да може да нападне Србију или Републику Српску без наше реакције.“
Безбедносни аспект овог договора очигледан је и на њега не треба трошити речи. Али није мање значајан ни политички аспект, који се састоји у чињеници да смо се определили за руско уместо за НАТО оружје.
А колики је, заправо, значај овог чина, посредно је српској јавности објаснио сам Сергеј Лавров. „Познато нам је“, рекао је „Спутнику“ током боравка у Београду, „пошто у ЕУ има много земаља и нема тајни“ – па нека ЕУ размисли ко ју је откуцао Русији – „да Брисел тражи од Србије да затвори тај центар (Руско-српски хуманитарни центар у Нишу) ако хоће у ЕУ, и уопште тражи од Србије да се понаша онако како се понаша руководилац Црне Горе који је напросто прекршио све своје обавезе, своја обећања, издао Русију, иако му Русија није учинила ништа лоше.“
Већ и ова информација, да ЕУ од Србије тражи да затвори руску хуманитарну базу у Нишу, представља прилично изненађење, па и слабашно оправдање за, иначе недопустиво, оклевање да руским хуманитарцима доделимо дипломатски имунитет који смо им и обећали када је центар основан, али размислимо закратко и шта нам овакав став ЕУ заправо говори. Ако им, наиме, толико сметају оних пет и по руских ватрогасаца који су стационирани у Нишу, колики им, тек, проблем представљају наше (предстојеће) наоружавање руским оружјем, текуће и наглашено неговање братских веза и укупан однос Србије и Русије који руска страна, у званичном саопштењу издатом после Лавровљеве посете Београду, описује као „стратешко партнерство“ које уз то „открива и обострану жељу за постепеним јачањем билатералне сарадње у широком распону области“ (и нарочито ће интересантан у том смислу бити предстојећи сусрет српског премијера Александра Вучића са руским министром одбране Сергејем Шојгуом за неколико дана, 21. децембра у Москви).

nikolic-odlikuje-lavrovaПОГЛАВЉЕ 26 Овонедељна се пак епизода у константном развоју српско-руских односа, као што већ споменусмо, поклопила с одлуком Меркелове и Оланда о продужавању санкција Русији. Имајући то у виду, треба ли да нас чуди што су нам из Брисела моментално стигле пацке, поглављем 26 и НАТО претњом интервенцијом на Балкану?
Као што је познато – говоримо најпре о поглављу и ЕУ интеграцијама – те интеграције одавно не служе ничему до да нас одрже у орбити евроатлантског утицаја, будући да је свакоме разумном јасно да од пријема нових чланица нема ништа макар док ЕУ не одлучи да ли ће се распасти. С тим у вези, одлука да нам се отворе преговарачка поглавља 5 и 25, а да нам се успут не отвори поглавље 26, потпуно је ирелевантна – и са становишта брзине наших ЕУ интеграција и са становишта утицаја на животе већине нас, обичних грађана ове земље, кога традиционално нема ни у једном ни у другом случају – и једино је пажње вредна као политичка порука. Па, каква нам је то политичка порука упућена тиме што су нам нека два поглавља отворена, а једно није? Званични наратив каже да се отварању оног поглавља 26 успротивила само Хрватска јер нисмо испунили захтеве које је она пред нас поставила, Ангела Меркел је хрватског премијера Андреја Пленковића благо укорила рекавши му да билатерална питања треба оставити за билатералне односе али му при том није и наредила да свој став ревидира, но, да се не заваравамо, ово је само била игра доброг и лошег полицајца, а Хрватска је одлуку о блокади поглавља 26 донела самостално таман колико су и усташе самостално јуришале на Стаљинград. Чему таква игра? Два поглавља отворена су да би се наставио привид кретања Србије на ЕУ путу а уистину да би остала у споменутој евроатлантистичкој орбити, док поглавље 26 није отворено да би нам се поручило како је даљи развој односа Србије и Русије неприхватљив.
С тим у вези, Вучићев протестни и театрални одлазак из Брисела, пропраћен порукама да овако више неће моћи, не треба ишчитавати само као нови покушај прикупљања политичких поена на унутрашњем плану већ и као гест којим се Србија позиционира у односу на ову врсту притисака, протестујући против њих, дакле, уместо да им се ћутке повинује као што је топло препоручила посланица Демократске странке Александра Јерков, описујући Вучићеву одлуку (преноси Н1) као „неодговорну према стратешком опредељењу грађана – уласку Србије у ЕУ“ будући да смо проблеме у вези с поглављем 26 „можда могли да предупредимо и решимо“, наравно, тако што ћемо у тишини прихватити све што се од нас затражи.

НАТО ПРЕТЊА ИНТЕРВЕНЦИЈОМ Елем, за случај да порука поглављем 26 није довољно озбиљно схваћена, потрудио се НАТО преко „Вечерњег листа“ коме је пружио увид у свој тајни документ о ситуацији на Западном Балкану. „НАТО је спреман оперативно интервенирати кад то буде потребно како би спријечио међуетнички сукоб и промовирао сигурност и стабилност“, наведено је у овом документу, у коме се наводи и да, поред исламског екстремизма, главну претњу НАТО поретку на Западном Балкану представља „дестабилизирајуће понашање Русије“, те да је руски утицај, наравно, најјачи међу „српским становништвом у регији“. Али шта значи „оперативно интервенирати“? „Не открива се подробније што значи да је савез спреман оперативно интервенирати“, наводи „Вечерњи лист“, но, како није реч о удружењу киропрактичара већ о војној алијанси чије смо оперативне интервенције већ имали прилике да осетимо на сопственој кожи, није потребно превише довитљивости да би се наслутило шта ова формулација заправо значи. Имајући пак у виду да се на ову НАТО претњу, спонтано ако ико још верује у спонтаности, надовезао и високи представник међународне заједнице за БиХ Валентин Инцко, припретивши интервенцијом „уколико би црвене линије биле прекорачене, ако би (босански Срби) расписали референдум о независности – то би представљало такву црвену линију“, изгледним се чини и да би се Република Српска прва нашла на удару. И у том смислу оне Дачићеве речи, упозорења њима и охрабрења нама и нашима, добијају додатно на значају.
И питање је, само, да ли је реч о блефу попут оних који су претходили референдуму у Републици Српској, или ће нека од (не)изговорених претњи бити и спроведена у дело? Најбољи одговор на то питање састоји се у реализацији споразума с Русијом. И у пропратној постојаности и стрпљењу, јер, ако Доналд Трамп из Америке заиста оствари своје претње (актуелном поретку) и приближи се Русији, и ако је истина да је Владимир Путин већ победио на француским председничким изборима који се одржавају у мају следеће године – а оба најизгледнија кандидата за будућег председника Француске, и Франсоа Фијон и Марин ле Пен, залажу се за релаксирање односа са Русијом – и наша ће позиција за само шест месеци бити много релаксиранија него што је данас.

Један коментар

  1. Jugoslavija se raspala pre skoro tri decenije, ali u toj regiji, umesto “ bratstva i jedinstva“, danas vlada divide imperia.
    Slično kao i u celom svetu. Politički haos, netrpeljivost, laži i prevare. Na Balkanu se vodi u malo promenjenoj formi politika
    Srecnog doba, kameleoni su ostali kameleoni, oni koji su voleli da sede na dve stolice, i dalje to rade, a profiteri i dalje profitiraju.
    Lavrov je posetio Srbiju, pravoslavnu sestru od strica i tetke, a Srbija je pozdravila, pravoslavnog brata, kojega je majka Rusija poslala
    Da sabere neke racune. Naravno, ceo taj dogadjaj su pratile uje , koji žive u komsiluku, i koji kao dalja posvadjananporodica prete u ime
    Organizacije kojoj pripadaju, da će biti nekih sankcija. To su pretnje, doduse nedefinisane, jer uje u stvari ne znaju ništa a prave se kao da
    Su oni ti koji donose odluke.
    Da su nam još uvek tu, majka mu stara, nas druze Tito mi ti se kunemo, i Mika Spiljak, to ne bi tako bilo. Jer, ovaj prvi bi energicno rekao
    Lavrovu da voli Rusiju, a posle bi otišao u agresorski NATO , da mu kaze isto da ga voli na „vatikanski“ nacin, i tako redom.
    I on bi isto rekao, da kada bi Srbi iz RS raspisali referendum, da su oni kvislinzi, strani placenici i neprijatelji naše socijalisticke revolucije.
    Kao sto je govorio još 1968, Srbija ima dve republike srpske, Vojvodinu i Kosovo, pa sta de joj još jedna republika srpska.
    NATO je spreman da spreči medjuetnicki sukob, kaze Vecernji list. Dok NATO prevede to sto uje pišu, na sve evropsko-američke jezike trebace
    Mnogo vremena. Pre bi trebalo da se srBski narodni patriJote plaše Vatikana, koji sve radi iz senke i kojem je glavni i jedini cilj da naskodi Srbiji. Jedan prijatelj mi kaze da Papa ne spava noću i samo razmišlja kako da naskodi Srbiji. To je otkrio i “ EuroBlic“ u jednom svom clanku.
    Kada covek sve dobro i objektivno sagleda, mentalitet Balkana je ostao kao sto je bio tokom cetiri decenije. Isprani mozgovi, nedefinisanost,
    Neodgovornost i nesposobnost da se vise radi za nacionalne interese a ne za sentimentalnosti.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *